NIKOLA PAVKOVIĆ (ORUŽJEM PROTIVU OTMIČARA), O SLAVI, VRAĆANjU NA SCENU, SNALAŽENjU I NESNALAŽENjU U KARIJERI...

NOVA NAŠA REČ, 30.12.2015.
Zrenjaninski bend Oružjem protivu otmičara (OPO) ima veoma čudnu karijeru, prepunu uspona i padova. Posle prva dva albuma („Oružjem protivu otmičara“ iz 1995. i „BarbieCue“ iz 1996.) zapretili su da postanu ozbiljan bend koji će svirati u prepunim halama. Onda su se raspali. Pa opet okupili i 1998. objavili „Komadić koji nedostaje“. Pa opet raspali, pa opet okupili... Menjale se postave, sviralo, snimalo, objavljivalo, odustajalo, nastavljalo... 

* Prvi album objavili ste 1995. Žurilo se sa snimanjem i čitavom tom pričom iz straha da vam neko ne „ukrade“ ideju i objavi nešto slično. Dvadeset godina kasnije svedoci smo da se takav pop-pank zvuk nešto i nije primio na ovim prostorima. Retko koji bend svira takvu vrstu muzilke?

NP: To je bilo negde 93/94, kada smo počeli da sviramo. Svi smo slušali takvu muziku, pa je i bilo normalno da tako nešto sviramo. Uglavnom su bili neki lalala bendovi i narodnjaci. Dvadeset godina kasnije vidim da je sve ostalo isto. U principu, Srbija i ovaj region nije nešto za neku muziku. Nemamo mi puno živalja, puno ljudi, samim tim ne može da bude ni puno muzičara. Nešto malo što se pojavi jednom u 30 ili u 20 godina i to je to. U principu, ja sam toliko realan da kažem da u Srbiji nikad nije bio neki bend koji je ravan nekom osrednjem svetskom bendu. Uglavnom su bili loši bendovi ili su bili plagijati ili su bili neki bendovi koji su trenutno svirali zbog nekih para, ali nikad nismo imali neki dobar autorski bend. Što bi rekao Petar Luković (poznati novinar i rok kritičar koji je retko, retko imao pozitivne kritike o nekim albumima ex-Yu izviđača, prim. I.S.) trojka, eventualno 3+ maksimalno.

* Za OPO svakih par godina neki napisi po medijima vraćaju se na scenu... E, sad, da bi se neko vratio, on mora i da ode...

NP: Ja ne znam kako se to odlazi sa scene... Zoveš medije da im kažeš „Mi više ne sviramo?“ Stvarno bez veze... Jednostavno smo svirali, pa smo imali tu nesreću u jednom momentu, odnosno ja kao jedini iz te stare postave, imao sam tri pevačice, dvojicu basista i dvojicu bubnjara... I onda idemo da sviram, npr. u Split, i organizator pita u kojoj postavi dolazimo, a ja odgovaram da ne znam, ono koga navatam od muzičara ili ko ima slobodan vikend... Tako da je i publika s razlogom popizdela, jer svaki put dođe nova pevačica... Svirali smo sve veće gradove po Hrvatskoj, i došli zbog toga u situaciju da mesta gde smo imali 500 ljudi unutra i 200 ispred tog kluba, da na kraju prodamo po 30 karata... Ispalo da mi ljude zavitlavamo.

* Kako su izgledale te stalne promene pevačica, mada ovo stalno treba uzeti kao relativnu stvar. Četiri pevačice za dvadeset godina i nije mnogo? Da li je bilo problema za one koje su dolazile posle Dragane Mrkajić (snimila prava tri albuma, prim I.S.), jer je ona ipak svojom bojom glasa obeležila bend...

NP: Pa i nije, posle nje smo svirali sa dve pevačice, sad je tu treća, Jovana, nisam primetio da publika reaguje drugačije.  Nije se pojavila neka koja bi se ustalila i bila u bendu npr. deset godina... Pa i za Strenglerse se govori da imaju novog pevača, a on je u bendu 14 godina...

* Šta je problem pa ne može žensko da se ustali u bendu?

NP: U glavnom su to bile pevačice kojima je to bilo kao sad ću da budem popularna, slavna, nisu bile u fazonu daj da sviramo, da vežbamo... I kad to prođe, onda vidi da to nije za nju, a ja sam uložio i trud i rad, pravio pesme, snimali ih, snimali spotove, i onda ona dođe i kaže „Ja to više neću da radim!“ Sad se nadam da smo se ustalili, od letos smo u ovoj postavi, svi su zadovoljni, a šta će biti videćemo. Ali, već sam dovoljno mator da nemam nameru da opet krećem ispočetka, ovo ako ne bude to, nema više vraćanja (smeh)... Dosadi mi to, taman se nešto navežbamo, krenemo da sviramo i onda prc! Pa hajde ispočetka! Pa ja poludim, odustanem, pa me pozove neko „’ajde Nidžo da svirate!“, ja odvalim cenu da ga odbijem, on pristane, i šta ću... Skupljaj ekipu, pa kad smo se već skupili teraj dalje... E, pa, rekao sam, neću više, ovo je poslednji put (smeh).

* Inače, kad već pominjemo pevačicu, Jovana je godinu dana mlađa od prvog albuma grupe!

NP: Njoj su roditelji rekli za bend, pametni ljudi, slušali su Oružjem protivu otmičara, ha, ha... Rasli su uz taj album i odradili taj deo priče i pomogli mi. Ona je okej, savesna je, upisala je džez pevanje, to joj dobro ide. Odlično peva, odlično se snalazi, mlado, ludo, blesavo, baš kako treba da bude!

* Kako se osećaš kao autor kada vidiš, ima snimak na jutjubu, neki školski hor je izveo pesmu „Saša Ajdanov“? Imaš li informaciju koliku su pesme OPO-a zaživele?

NP: Pa to je vesela pesma, laka deci za pevanje... Oni su me kontaktirali nakon toga i pitali da li se ljutim što me nisu pitali za dozvolu... Naravno da mi je drago, ako njima odgovora, meni još više. Ja sam ih odmah okačio i na našu fejsbuk stranicu. Nedavno smo svirali u Beogradu i prilazi nam neki čovek, profesor u Petoj gimnaziji u Beogradu. Ispostavlja se da je naš veliki fan, predaje neku filozofiju, sociologiju, tako nešto. I kaže gomilu primera kako na svojim predavanjima koristi tekstove benda. Zvao nas da sviramo u Gimnaziji 12. decembra, kad je Lenonov rođendan... Kako da to odbijem kad sam ušao u lektiru u toj gimnaziji (smeh). Ili nam se javi neki bend iz Zagreba koji svira obrade i imaju u repertoaru 5-6 naših pesama... Neke 97’ smo svirali u Sremskoj Mitrovici, tako nekako, i organizator pita da li mogu da puste neki bend pre nas da svira kao predgrupa. Naravno da nam to ne smeta, ali se ispostavi da ti klinci sviraju samo pesme OPO. Bilo mi je i smešno i drago i simpatično, ono, kao prvo izašli klinci koji su otprilike prva, druga godina srednje, odsvirali deset naših pesama, a onda nastupili mi. Bilo ludilo, na kraju njihovog nastupa su svirali „Mladiću moj“, pa smo i mi izašli na binu, ja uključio gitaru, Dragana pevala, ludilo... Drago mi je sve, to je i neka potvrda kvaliteta, nije baš sve bilo uzalud.

* Šta vidiš kao najveći problem u funkcionisanju benda?

NP: Nikad se nismo osećali i ponašali kao zvezde. U tom nekom profesionalnom odnosu publika očekuje od tebe da si zvezda. To je status koji si stekao time što si poznat, što ljudi vole tvoje pesme i kad dođu na koncert i kad ti se obraćaju ti moraš da si zvezda, jer te oni tako doživljavaju. Ako nisi takav, ako se tako ne postaviš, onda si loše odradio posao i njima ta priča padne 50%. A mi smo uvek bili onako, posle svirke siđemo u publiku, daj ko šta pije, uvek je neko zezanje... Opet, i tu slavu i popularnost smo loše podneli. Ta 1995, 96, 97... Nekako to nije bilo za nas, mi smo više bili neki mali provincijalci koji nisu ni nameravali da ozbiljno sviraju i budu popularni, nekako smo želeli sve drugo samo ne to. A onda je odjednom grunulo, bili smo u svim medijima, počelo i da nam smeta... Čak smo se odricali i dela zarade da bi moglo da dođe što više ljudi na naše nastupe...

* Da li bi, sa ove distance i s ovom pameću, nešto menjao?

NP: Možda sam taj tok... Prvi album smo izdali 95., drugi 96., a raspali se 97. Pritom sam ja imao spreman i treći i četvrti album. Realno, u onoj postavi smo mogli da sviramo do danas, što bi svakako bilo drugačije. Verovatno bi više ljudi dolazilo na koncerte, ali Dragana je rešila da neće, Dada (basistkinja, prim. I.S.) i ja smo bili u braku, pa smo se razveli na vrhuncu slave, pa je bilo da bend više nikom ne treba... Jedino bih to menjao, ostalo je bilo sve savršeno, u savršenom neredu! I, poučen tim iskustvom, zabranio sam članovima benda da muvaju pevačicu. Ako žele da opstane bend, naravno (smeh).