(ili krajnje lično sećanje na
„Da Bog da crk’o r’n’r...“, nekadašnju
emisiju radija "016")
Klikćem ovih dana po onom jutjub
kanalu, preslušavam svakojake pesme, pesmice, grupe i grupice. Ubijam vreme, što
bi se reklo. Malko ja sam biram, malo mi sam kanal preporučuje razne stvari. I takooo,
što bi rekao onaj Radašin, izlete od nigde grupa Petar Pan i pesma „Bio jednom jedan
r’n’r“. Radi se o bendu koji je imao dva ili tri albuma objavljenih krajem prošlog
veka. Ali, ovo nije priča o njima, oni su me samo podsetili na emisiju u kojoj smo
ih emitovali. Uz par stotina sličnih, kvalitetnijih, manje kvalitetnijih i ostalih
bendova... Tačno tako, par stotina bendova je prošlo kroz emisiju čiji je pun naziv
bio „Da Bog da crk’o r’n’r kad ga svako svira“ i koja se godinama emitovala, tačnije
od poslednjeg utorka u mesecu septembru 1993. do poslednjeg utorka u septembru
2002. na radiju 016. Da ne preračunavate, devet godina i nekih 426 emisija. Jedina
duža pauza u emitovanju bila je tokom NATO bombardovanja Srbije.
Početak
Totalno slučajno. Dule je bio
tonac, neko je zaključio da sluša i poznaje alternativnu, pop-rok i slučnu muziku,
tako da je dobio svoju emisiju. U početku su se kroz emisiju provlačile i strane
stvari, ali se ubrzo odustalo od toga i prešlo isključivo na domaću (tačnije ex
jugoslovenske prostore). Osnovna ideja je bila da se vrte demo-snimci i tako da
šansa mladim bendovima da neko čuje za njih. Tu smo prvenstveno pokušavali da neke
leskovačke bendove „izreklamiramo“. Čak smo pokrenuli demo-top listu, koju smo održavali
dobrih 5-6 godina, sve dok termin „demo“ nije izgubio smisao, jer se više nije znalo
šta je demo-snimak, a šta zvanično izdanje. Došlo je do apsurdnih situacija, jer
je svako mogao da u kućnoj radinosti naštancuje neko svoje izdanje... Danak razvoja
tehnologije je, eto, platila demo-top lista koja je ukinuta.
Hvala
ti Nataša Devetaković na pomoći
U to vreme (prva polovina devedesetih)
u svakom gradu u Srbiji je postojala barem jedna radio stanica koja je imala sličnu
emisiju. Bilo je pitanje dana kada će se svi ti ljudi povezati i skupiti na jednom
mestu. Taj proces su ubrzali izdavačka kuća „Metropolis“ i Nataša Devetaković. Prvi
su došli na ideju da prave novinarske promocije bendova sa svoje etikete, tako što
bi skupili veselu novinarsku družinu u gradu odakle je bend. I tako, ubrzo su te
ekipe bile u stalnom kontaktu i razmenjivale informacije, snimke i slične stvari.
Nataša Devetaković je radila
emisiju „To je samo r’n’r“ na radio Beogradu 2. Kao neko ko prati domaću muziku
i ko je u Beogradu i ko je, na kraju krajeva u samom centru tih zbivanja, služila
nam je za vezu između svih tih izvođača, novinara i čega već. Treba ti telefon nekog
člana neke grupe – zovi Natašu. Hoćeš neki snimak? Zovi Natašu! I Nataša je uvek
izlazila u susret. Mislim da joj se nikad javno nismo zahvalili za sve, pa evo prilike!
Nataša, i dalje pamtimo i zahvalni smo ti na svemu!
Naravno da će nekom ko je rođen
u vreme kad je ta emisija uveliko emitovana izgledati čudno ovo što pišem, ali.
draga deco, zamislite da ne postoje internet i mobilni telefoni, pa ćete, nadam
se, shvatiti kako nam je bilo... Tako je, bilo je vreme kad nije postojao internet
i mobilni telefon.
Slušaoci
Bili smo slušani! I ljudi su
pamtili to što radimo. Naravno, to nisam znao u tom trenutku, nešto se nisam ni
opterećivao time, ali sam potvrdu toga dobio 2008., dakle pet godina pošto je emisija
prestala da ide u „etar“. Naime, počeo sam da radim u jednoj firmi koja se bavila
veleprodajom (znači ni „r“ od radija, neki sasvim drugi svet) i posle par dana jedna
od koleginica me je upitala „Da li sam ja taj Ivan Spirić koji je...“ I „Znaš li
ti da je meni retko koji utorak prošao, a da nisam slušala emisiju!“ Od druge koleginice
sam saznao da je ona u to vreme išla u srednju školu i stalno se sa drugom iz klupe
takmičila ko zna više demo grupa za koje su, naravno, saznavali iz „Da Bog da crk’o
r’n’r“. Znam i da su postojale ekipice koje su se utorkom okupljale i slušajući
emisiju kartale!
Intervjui
i najluđi intervju
Pretpostavljam da je 85% onih
koji su tih godina imali neku svoju karijeru gostovalo u emisiji. Ko direktno u
studiju, ko uključen telefonski, ko usnimljen na nekim koncertima ili gde već...
Svi ti intervjui su obično emitovani onako kako su i snimljeni, retko su vršene
korekcije na njima, jedino ako bi bilo tehničkih problema. Snimani su na kasetama,
takva su vremena bila.
Najluđi intervju je sa Acom Seltikom.
Izašao je album Ortodoks Kelta, čiji je on pevač, slučajno se nađemo na koncertu
Goblina u KST-u u Beogradu, pa kad smo već tu... Sve te intervjue sam radio kao
da smo u studiju, što znači pričamo par minuta, onda najavim pauzu dok slušamo bend,
oćutimo par sekundi i nastavimo dalje. Na taj način se olakšava rad, ne mora da
se priprema i montira intervju, što, u krajnjem slučaju i nije mnogo bitno za ovu
priču.
Dakle, krenemo Aca i ja da pričamo,
a nalazimo se u hodniku i stalno neko prolazi pored nas. Prva muzička pauza, druga,
onda prilazi sa strane Bane iz grupe Džukele i nešto dobacuje. Kažem mu da nema
potrebe za dobacivanjem, slobodno priđi i kaži šta misliš, intervju tome i služi.
Taman je Bane završio, naleteo je Zlatko, menadžer Kelta planirajući da nešto dogovara
sa Acom. Ne može, intervju je u toku, možeš samo da pitaš Acu, ali kao novinar,
ne kao menadžer. Onda je naleteo i Golub iz Goblina, pa smo i njega uključili. Ni
tu nije kraj, neko me pozove, pa ja odem, ali ostao je onaj reporterac da snima
veselu ekipicu. Vraćam se nekoliko minuta kasnije, intervju i dalje traje, uredno
se poštuje ona ideja o najavama muzičkih pauza, ali ga nema Aca Seltik, čovek koji
daje intervju! Pitam o čemu se radi, kažu sad će da se vrati! Vratio se, taman da
odjavimo intervju. Ni dan-danas, desetak godina nakon toga nisam siguran ko je sve
učestvovao u tom razgovoru.
Obično bih, kad se vratim od
negde, Duletu koji je slovio za urednika emisije, rekao imamo tog i tog za emisiju
i tu bi se priča završavala. Dule ako ima vremena presluša, ako ne, ode to direktno
u program. U ovom slučaju sam mu rekao da obavezno presluša, jer ja nemam pojma
šta je tu sve rečeno. Pogledao me je zbunjeno, jer, logično je, kako ne znaš o čemu
se pričalo u intervjuu koji si radio.
„Preslušaj, kasće ti se samo!“
U utorak mi je, kad smo to emitovali,
rekao da je znao da smo svi mi ludi, ali toliko... Na žalost, ko zna gde je ta kaseta
završila.
Del
Arno Bend
Sa našim najpoznatijim i najstarijim
rege bendom sam nekoliko puta imao zadovoljstvo da razgovaram. I službeno i neslužbeno.
Braća Matić su sjajni sagovornici i još bolji ljudi. U to vreme sam radio, kako
je pun naziv glasio, kao Fizičko i protiv-požarno obezbeđenje u „Graditelju“, što
će reći portir-stražar, kolege su mi često izlazile u susret i menjali smo smene
da bih stigao na vreme za emisiju. I tako, desi se da u jednoj od emisija bude emitovan
intervju sa Jovanom Matićem, pevačem Del Arno benda. Par dana kasnije dolazim na
svoj stražarski posao, a kolega kome ističe smena me pita imam li nešto od Del Arno
benda i doslovce mi kaže:
„Nikad nisam slušao rege, ne
sviđa mi se ta muzika. Ali, preksinoć, kad sam slušao onog kako priča... Pa onaj
lik je neverovatan! Prosto sam dobio volju da preslušam to što on radi! Gde kopate
te likove?“
Koncerti
Bilo je dosta bendova koje sam želeo da vidim na
nekoj bini u Leskovcu. Većina je nekako uspela da nastupi kod nas. Za neke sam i
sam „krivac“ jer sam ih povezivao sa organizatorima, nekad su te veze bile uspešne,
nekad nisu... Knjiga onih koje bih rado video da sviraju u Leskovcu je spala na
dva slova. Blok aut i Del Arno bend. Ovi prvi su se raspali, a za druge još uvek
postoji nada. Dva benda sa tog spiska poželjnih je precrtao „Gruv“ prošle godine.
Oružjem protiv otmičara i Elvis Jr. Kurtović. Jes’ da je ovaj Elvis samo naslednik
onog Elvisa, ali je dovoljno. Uostalom, naziv emisije „Da Bog da crk’o r’n’r kad
ga svako svira“ je naziv drugog albuma Elvisa J. Kurtovića.
Нема коментара:
Постави коментар