NOVA NAŠA REČ, 26.08.2016.
Skupiti
na jednom mestu podatke o nekih 400-500 bendova koji su više-manje obeležili rok
istoriju na ovim prostorima je zaista sizifovksi posao na koji se odlučio rok novinar
Petar Janjatović. Posle nekoliko godina prikupljanja materijala knjiga je objavljena
1998. godine. Ovih dana izašlo je četvrto, dopunjeno izdanje, čime, može se reći
knjiga postaje punoletna. Svaki punoletnik za sebe misli da sve zna, tako da je
zanimljivo pitati autora da li i njegova knjiga sve zna?
PJ:
Knjiga je završena polovinom aprila, a iz štampe se pojavila krajem maja. U tih
mesec i po dana sam dopisao gomilu stvari, tako da priznajem da ova knjiga ne zna
sve. Pritom se ne radi o dešavanjima pošto je knjiga otišla u štampu, nego o stvarima
o kojima sam retro saznao. Krajem juna sam bio u Zagrebu, jer je Croatia records
pravila promociju nekih svojih izdanja, pa su tu skupili slovenačke, srpske, bosanske
muzičare i novinare, napravili jednu lepu žurku gde se uvek razmeni gomila informacija.
Tako da definitivno ne zna sve, jer se uvek sazna nešto što se dopisuje i dodaje.
*
Prosto je neverovatno koliko politika meša prste u sve, pa čak i u enciklopediju
rok-muzike. Janjatović je imao neprijatno iskustvo na ulici pre desetak godina,
gde mu je neki prolaznik „obećavao“ da će mu suditi srpski narod, jer u knjizi nema
nijedne grupe uz Republike Srpske. To nije tačno, ima ih nekoliko, ali šta da se
radi. Možda je čovek mislio na period pre 90-ih prošlog veka, što dovodi i do pitanja
šta je uslov da bi se neki bend našao u enciklopediji?
PJ:
Veoma je teško napraviti tu liniju i time se mučim od kako sam krenuo da pravim
taj imaginarni sadržaj. Tih ranih 90-ih sam skupio kompletnu muzičku štampu koja
je u Jugoslaviji izlazila i krenuo da sve to listam, sortiram, popisujem. Jedan
od kriterijuma je bio zastupljenost određenih grupa u medijima. Ako smo mi kao novinari
prepoznavali da je tada bilo bitno pisati o nekome, onda je tu kraj. Naravno da
je bilo tu i nekih grupa koje su bile u medijima, ali ih ja nisam stavio u knjigu,
jer sam se trudio da u okviru određenih žanrova izvučem samo najreprezentativnije
predstavnike. To je, opet, vrlo subjektivna stvar. Zatim, i tiraž je veoma bitan.
Sa druge strane, stavljao sam neke totalne andergaund grupe, koje vrlo malo ljudi
zna, ali ja znam da su radili kvalitetne stvari, jer ovu knjigu negde doživljavam
i kao vodič, kao rokenrol za početnike, da nekome sugerišem šta je sve postojalo
i šta bi sve moglo da bude zanimljivo. Treća grupacija su oni koji nisu imali neki
veliki medijski odjek, ali su na ovaj ili onaj način uticali na druge generacije.
Naravno, deo ovoga je sigurno podložan kritici i siguran sam da bi svako napravio
jedno 70-80% isti sadržaj, dok bi ostalo bila sasvim druga priča.
*
U ozbiljnim zemljama ovakve enciklopedije rade čitavi timovi. Kako to izgleda iz
ugla onog koji, uglavnom, sve mora sam da radi? Koliko puta se čovek predomisli,
upita da li vredi nastaviti rad, kako treba da izgleda knjiga...
PJ:
Pokojni Dražen Vrdoljak mi je priznao da je tri puta pokušavao da to napiše i odustajao
jer, kako je rekao, to nema kraja. Pritom je taj pokušaj bio negde 86/87 godine.
Lično, dok sam to pisao nisam uopšte bio siguran da ću to izgurati kao knjigu, ali
mi je to bio neki hobi, neko bekstvo od dnevnika, dnevnikovog dodatka, svega onoga
što smo imali 93-94-95-96. Taj rad mi je bio odličan izgovor da ne učestvujem u
tadašnjoj stvarnosti, barem ne više nego što je neophodno. Iz današnje perspektive
mi to ne izgleda kao naporan posao, ali je oduzelo dosta vremena i čini mi se da
je vredelo. Doživljavao sam svakakva stanja, porodica je trpela... Bilo je situacija
kad naletim na neke opskurne tekstove gde nađem zaboravljene podatke, što me ispuni
saznanjem da sam nešto dobro uradio. Ujutru palim kompjuter da vidim da li to zaista
ima neku težinu kako sam ga ja u prvi tren doživeo... Bilo je teško proveravati
informacije, jer je rat na ovim prostorima bio uveliko u toku. Nije bilo moguće
fizički otići u Zagreb ili Sarajevo, telefonske veze nisu radile. Svodilo se na
susrete u inostranstvu, na dojavljivanje informacija preko prijatelja i slično.
Danas je sve to mnogo jednostavnije, postoji internet, mnogo brže i lakše se razmenjuju
informacije. Poslednjih godina su se pojavili i neki zaista precizni sajtovi na
kojima sam nalazio vrlo precizne podatke. Sa Vikipedijom je, opet, drugi slučaj,
jer najčešće tu autori pišu sami o sebi. Ako tamo tražiš informacije, ispada da
je u Jugoslaviji retko bilo benda koji je prodao manje od 100.000 ploča. Čak sam
nalazio zaista netačne informacije, jer sam to lično
proveravao. Treba biti oprezan. A i sami muzičari pričaju razne priče, pa onda moram
da ukršteno istražujem, npr. priču basiste i gitariste i bubnjara.
*
Kako, kao neko ko decenijama prati rok scenu, gleda na klince koji danas učestvuju
na raznoraznim takmičenjima u pevanju u raznoraznim tv-emijisama?
PJ:
Takvih takmičenja je bilo oduvek, od nekih ranih 50-ih godina. Radio Beograd je
60-ih godina imao čuvenu emisiju „Studio 6 vam pruža šansu“ gde su dolazili mladi
i talentovani pevači. Ali, ovo je postalo jako devijantno, jer se pretvorilo
u formiranje malih kopija. To je najgora stvar koja može da se desi nekom ko želi
nešto kreativno da radi, da od malih nogu krene da proba da bude kao nešto. To je
kao što mi kažu na koncertu Cece, jer nikad nisam bio pa ne znam, u prvih 50 redova
su klonirane male Cece. To stvarno zvuči virtuelno, to je zombi publika. Svi ti
rijaliti programi vaspitavaju decu da budu mala Bijonse, mala ovo, mala ono u nadi
da će jednog dana biti velika. Ali, neće biti velika ona, nego će biti velika kopija.
To je zastrašujuća stvar. Mladi moraju da shvate da je mnogo bitno biti svoj. Ja
sam, dok sam bio u žiriju „Idol-a“ pokušavao da to takmičarima i objasnim, da shvate
šta je obrada, a šta sviranje tuđe pesme.
*
Kao predstavnik zagrebačke diskografske kuće „Dallas records“ ima uvid i u to ko
to danas kupuje diskove...
PJ:
I dalje se kupuju diskovi, kupuju se i vinili, ali to nije ni približno nekadašnjim
tiražima. Point blank se, na primer, dobro prodaje. Diskove kupuju zaljubljenici
i, lično mislim, da se kupuju na poklon. Disk i knjiga su i dalje adresovan poklon,
ti razmišljaš o osobi kojoj to poklanjaš, kakav joj je ukus, o čemu razmišlja, kakvu
emociju ima. Struktura kupaca je dosta stara (smeh), što je tužno, ali tako je kako
je. Najbolji primer je grupa SARS, na čijem koncertu, gde je bilo 5000 ljudi, prodato
samo pet diskova. I to se radilo o disku koji je objavljen nedelju dana ranije,
još uvek ga nigde nije bilo.
Dimitrije
Vojinov, danas cenjeni dramaturg, je u recenziji za jedno od prethodnih izdanja
Eks Ju rok enciklopedije napisao, između ostalog, i da „Ovoj knjizi internet ništa
ne može“. Petar Janjatović kaže je to doživeo kao veliki kompliment.
„Zahvaljujući knjizi, ja
se i u ova moderna elektronska vremena bavim starinskim načinom novinarstva. Zato
i kažem da ta vremena samo mogu da mi tvitnu
pod vindouz.“
Нема коментара:
Постави коментар