NOVA NAŠA REČ, 21.10.2016.
PMM: To nije moguće udariti bez Srđana
Karanovića, a ja nisam siguran da on to želi. Ovih dana izlazi knjiga kojom će se
obeležiti 40 godina od snimanja te serije, promocija će biti krajem oktobra. Ja
sam tu izjavio nešto slično kao i Aca, rekavši da bih jako voleo da se ponovo okupimo
i da snimimo pretposlednji čin jedne generacije, koja je imala sve, a ostalo je
ništa.
* Nakon deset godina od serije snimljen
je film „Jagode u grlu“ gde se pokazalo da je ta generacija otišla putem kojim nije
ni najmanje očekivala da će otići, da tako kažem. A i lako je započeti priču. Npr.
Miki Rubiroza (lik koji je igrao Miki Manojlović, prim. I.S.) se vraća iz Nemačke
i ulaže novac u starački dom, gde se polako okuplja čitava ekipa...
PMM: Slažem se. Mada, što se tiče izgleda
ovih nekoliko koje ste pomenuli, oni i jesu za starački dom (smeh), ali moj lik
još uvek ne! Šalim se, naravno... To me podsetilo i na Zorana Simjanovića (autor
muzike) kada su me pitali koga se sećam sa snimanja. On mi je uvek izgledao kao
svoj sopstveni stric, ha, ha. Nekom je život majka, nekom maćeha.
* S obzirom da smo pomenuli seriju koju
ste radili na početku karijere, da li se često osvrćete na ono što je nekad bilo?
Uradili ste oko stotinak uloga, što na filmu, što u pozorištu.
PMM: Pamtim sve svoje uloge, ali se zaista
i pitam kada sve to pogledam, a bilo je tako nekih prilika, kad taj spisak u nekoj
odjavnoj špici ide i ide i ide, pitam se kako sam i kad sam stigao da to uradim.
Prosto ne znam kako sam to uspeo. Prosek je nekih dva filma godišnje. Neki od tih
filmova su izdržali ozbiljnu probu vremena, nisu to bili neki filmovi idi mi dođi
mi.
Zaglupljivanje
mase...
PMM: Problem je jako dublji i po meni jasan.
Danas je uspeo projekat turbo-folk generacije. Projekat što više oglupeti mase,
jer danas sve manje i manje imate ljude koji mogu da prepoznaju smisao toga što
gledaju, da gledajući postanu njegov deo. Jednostavno ne razumeju. To nije nešto
što je zastarelo, ozbiljne stvari prežive probu vremena. Vreme stavlja veliki ispit.,
ali više nema ko da prepozna, a to je strašno! I zato kažem da je projekat uspeo.
* Šta u takvim uslovima predstavlja film,
odnosno čemu služi film? Da li je to samo zabava ili ipak treba da ima i neku poruku?
PMM: Ja nisam MGM, nisam tangenta korporacije
svih velikih studija preko okeana ili molova i čitavog sistema bioskopa po Evropi
koji se kupuju itd. Ja nisam taj koji o tome odlučuje, ali mislim da film umire
u jednom dubokom smislu. Ovo je druga forma, opusti se, uzmi koka-kolicu i ne razmišljaj
ništa. Zašto bi se sad ti zabrinjavao kad gledaš neki film? Nema potrebe, opusti
se, gledaj kako su obučeni i gledaj da eventualno kupiš nešto od toga kad izađeš
u tom moliću, da imaš nešto od toga. Apsolutno projekat je uspeo zato što film ne
utiče samo na emocije, ne utiče samo na tih sat-dva-tri koliko film traje, nego
utiče na čoveka i njegovo obrazovanje, njegov rast. Film je opasno oružje koje se
danas upotrebaljava sa punom svešću o kojoj ja govorim.
Strani
jezici...
* U filmovima snimljenim u ovom našem okruženju
ste igrali Albanca, Bugarina, Roma... i govorili ste na tom jezicima. Kako je izgledalo
spremati te uloge jer je jasno da, ipak, ne govorite sve te jezike?
PMM: To je jako teško. Što više znaš neki
jezik sve manje ga znaš! Otvara ti se neko prostranstvo koje odlazi u beskraj! Najteži
su jezici koji su nam najbliži, za koje mislimo da su nam najbliži kao što je bugarski
ili makednoski. Znati jezik znači uhvatiti mu smisao, uhvatiti mu duh, što mi je
polazilo za rukom.
* U sedamdesetak filmova ste radili sa
mnogo filmskih radnika. Ko vas inspirisao, ko je ostavio pozitivan utisak?
PMM: Ima ih puno. Ako nekog izdvojim ovako
ad-hok, bojim se da ću nekog preskočiti. Ali, tu ima i nešto drugo, što smatram
jako bitnim. Pamtim one najgore, a to su oni osrednji, od kojih ne možete ništa
da naučite, ništa ne možete razmenite.
Planovi...
*Šta sada snimate?
PMM: Trenutno radim jedan francuski film
koji se zove „Tražeći ženu“ i to je film o burkama, o pokrivenim ženama. Dosta je
to danas aktuelno, jedna jako osetljiva tema, pogotovu za njih. Idem i u Grčku da
radim jedan film.
* Promovišete i svoju automonografiju
„A ko si ti?“
PMM: To je jedan niz neredigovanih članaka,
intervjua za radio, televiziju ili nove, kao i deo članaka koje sam pisao za neke
medije. Tu se radi o činjenicama, jer to nije niko pisao ni subjektivno ni objektivno
kao neki pogled na lik i delo. Poređano je po datumima i tako vi stičete jednu sliku
vremena gde se govori o mnogim stvarima. Naziv sam dao „A ko si ti?“ ne iz razloga
što sam ja važan, nego što kad pročitaš knjigu možda možeš da naslutiš kakav bi
taj čovek mogao da bude. Veliki deo mene je tu, u toj knjizi, tu je ono što mislim.
Znači, upozanješ mene, a onda ja pitam a ko si ti, da se obostrano upoznamo.
* Vaša Radionica integracije, gde radite
na kreiranju i realizaciji programa namenjenih slepim, slabovidim i osobama
sa drugom vrstom invaliditeta u njihovoj integraciji i inkluziji kroz umetnost,
postoji od 2008. godine?
PMM: Rad sa ljudima sa invaliditetom mi
je vrlo važan u životu. Za to morate imati potrebu, da imate empatiju. Ti ljudi
su potpuno skrajnuti, nalaze sa na nekoj potpunoj margini i društvenoj i socijalnoj.
I to potpuno nepravedno. Ja sam davno došao u situaciju da budem svestan toga da
imati i finansijske mogućnosti ne znači stalno samo sebi omogućavati neke stvari.
Daj nešto i drugima kad već možeš! Ljudi misle da sam lud, jer živimo u jednom vremenu
totalnog sebičluka. Imam i ja to, nije da nemam, ali u nekim drugim stvarima, koje
su iracionalne. Nastavljam da radim na tome,
svakako, jer to osećam kao svoju potrebu. Stari deo zgrade nam je srušen, spremamo
novi i tako, radimo.
Нема коментара:
Постави коментар