ZIJAH SOKOLOVIĆ NAKON 1600 ODIGRANIH MONODRAMA „GLUMAC... JE GLUMAC... JE GLUMAC“ O PREDSTAVI, POZORIŠTU, PUBLICI NEKAD I SAD, KAO I ISTOIMENOJ KNjIZI...

NOVA NAŠA REČ, 18.11.2016.

Kada jednu monodramu igrate od 1978. godine i odigrate je preko 1600 puta, nakupi se mnogo događanjanja i dešavanja. Deo toga je završio u knjizi koja se zove kao i predstava, „Glumac... je glumac... je glumac“. Knjiga je, u stvari, glumčev osvrt na predstavu i u njoj je objavljen integralni tekst predstave, ali i razni komentari, eseji i kritike o predstavi.

ZS: Tekst predstave je preveden na nemački, engleski, francuski, poljski, italijanski i norveški jezik, osamanaest glumaca u svetu je igralo ovaj tekst skoro integralno, sa nekim možda malim adaptacijama, a premijere su bile u Beču, Sidneju, Melburnu, Varšavi, Parizu, Londonu, Nju Jorku, Berlinu... Posle svih tih predstava i godina igranja bilo je interesantno napraviti i knjigu o tome. Ona je materijalan dokaz da je glumac vladao neprolazno. Onaj ko bude čitao knjigu saznaće mnogo o vremenu u kojem je ova predstava trajala iz različitih uglova.

NNR: Ko je pisao sve te komentare, eseje, kada su nastajali?

ZS: U knjizi ima 30 eseja koji su nastajali u poslednjih 38 godina, odnosno od trenutka kada je predstava nastala pa do današnjih dana. Pisali su ih najpoznatijih ljudi koji se bave pozorištem od Makedonije do Slovenije, ljudi koji su živeli za vreme predstave, koji su gledali predstavu, koji su pisali o fenomenu monodrame kao neke nulte tačke pozorišta odakle kreće ta kompletna iluzija jedne umjetnosti koja se zove pozorište, jedne prolazosti koja se zove glumčeva prolaznost. Pisali su o tome koliko je jedna predstava uticala na vrijeme u kojem je nastala i koliko je vrijeme uticalo na predstavu. Govorili su o jednom običnom čovjeku koji je 38 godina igrao jednu predstavu i koji se borio se za jednu ideju iz nekih različitih delova. Interesantno je da je, recimo, Velimir Stojanović pisao kritiku za novu predstavu prije 38 godina, a njegov sin Gorčin Stojanović, koji je umjetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta, je pisao sada za tu predstavu. Ili Dino Mustafić, koji je bio direktor sarajevskog MESS-a, poznati reditelj, da je, u stvari, njegova prva predstava koju je gledao u životu bila upravo „Glumac... je glumac... je glumac“.

NNR: Jako je malo knjiga koje prate ovu tematiku, što joj još više daje na značaju?

ZS: Knjiga je samo jedan fantastičan dokaz nekog trajanja, o čovjeku koji uporno igra tu predstavu i pokušava da neku ideju pozorišta kao nekog fenomena komunikacije uspostavlja preko knjige sa ovim svijetom. Interesantni su zapisi ljudi o tom fenomenu knjige i, na kraju krajeva, i o meni i o čovjeku koji to igrao. Tako da onaj ko bude uzeo knjigu u ruke i pročita je moći će da mnogo sazna o vremenu u kojem je ova predstava trajala iz različitih uglova i vrsta gledanja. Ono što je elementarno, mislim da su svi nekako pisali, a i ideja predstave jeste u tome da, u stvari, jedan je živi čovjek, po zanimanju glumac, u stvari vladar jedne neobične situacije, a to je iluzija. Ne samo pozorišne, nego bilo koje iluzije koja može nastati i u stvarnosti, a i u pozorištu.

NNR: Ali, ne posustajete, predstava se i dalje igra... Jeste li zadovoljni zbog toga?

ZS: Interesantno je to. Ja do Nove godine već imam zakazane termine! Zadovoljstvo je u tome kao i kad živite svaki dan, kao kad bi vas neko pitao jeste li se umorili od života, što ne prestanete da se igrate, ili što se ne ubijete?

NNR: Da li se i koliko predstava menjala tokom svih ovih godina?

ZS: Predstava je nastala iz jedne osnovne elementarne ideje šta znači biti glumac danas i ko je, u stvari, taj glumac po zanimanju. Da li ono što mi danas imamo iz naše stvarnosti o glumcu ili iz neke tradicije ljudske civilizacije da izmisli pozorište i da živi čovjek bude nosilac te neke iluzije, što je vrlo interesantno. Ja nisam izmisilo ni monodramu ni pozorište, ja sam samo naslednik neke ideje koju sam preuzeo. E, sada, dokazujući u tom vremenu u kojemu sam ja počinjao vrijednost jednog takvog zanimanja, živog zanimanja kao što je glumčevo zanimanje, je, u stvari, glavna ideja ove predstave. I ja je nisam menjao do današnjeg vremena zato što je ta tema stalno aktuelna, svako vrijeme se bori sa tom temom i svaki živi čovjek po zanimanju glumac bori se u svom vremenu da odbrani tu ideju glumca kakav jeste. Tako da se ona u svojoj nekoj elementarnoj osnovi nije mijenjala. Naravno, ja u predstavi imam razogovor sa ocem. Kad je ona nastala on je bio živ, ali kada njega više nije bilo, neki odnosi u predstavi su dobili druge dimenzije. U predstavi pred kraj ima rečenica „Ja sam suviše star i suviše daleko da bih mogao steći nove navike.“ U onom vremenu kada je predstava nastajala to je bila jedna poetičnost, a kada to danas govorim ta rečenica nije tačna. Ili rečenica „Ja sam prognan i osuđen na izgnanstvo“ je bila poetična u to vrijeme, pre 38 godina kada je predstava nastala, zato što je bila revolucionarna i nosila je svoju poetičnu tragikomičnost. Ali, danas ja jesam stvarno prognan i osuđen na izgnanstvo, što je činjenica za jednog vladara iluzije kao što je glumac.

NNR: Menjalo se vreme, okolnosti... Da li se i publika promenila, njeno shvatanje predstave i ideje koju ona nosi, da li se danas smeju istim načinom na istim mestima?

ZS: Pitanje vam je jako dobro i mislim da u vrijeme kada je predstava nastajala i kada se igrala, mislim da su nekako gledaoci željeli da putem pozorišta prošire svoj svijet mašte ili da su putem pozorišta imali jedan prozor u određeni svijet koji im je bio nepoznat. Imali su više radosti od pozorišta. Danas ljudi drugačije gledaju ovu predstavu. Prvo, ne vjeruju da je ona mogla nastati u prostorima koji su politički potpuno zatamnjeni ili zabranjeni kao i bilo šta pozitivno što je moglo nastati u to vrijeme, tako da ne vjeruju da je nastala tad i da je bila takva kakva jeste. Drugo, današnji gledaoci su nekako više zaraženi televizijom i filmom u smislu vrednovanja i razumevanja glumca kao takvog, a pozorište je ostalo po strani upravo zato što je taj živi kontakt izgubio neku svoju elementarnu vrijednost upravo zbog jednog generalnog ili globalnog primitivzma koji utiče na ljude danas. Tako da su zapušteni za jednu kombinaciju komunikacije kao što je pozorište. Ne smatram da je pozorište elementarno i da je najvažnije na svijetu, ali ako je živi čovjek odlučio da samim sobom kao živim čovjekom govori u svijetu u kojem jeste, to je onda jedna vrlo bitna dimenazija za civilizaciju. Mislim da danas nijedan mladi čovjek ne može normalno da raste ukoliko se ne upozna sa fenomenom pozorišta. Ne mora da ga voli i ne mora da se njime bavi, ali mora da zna da postoji i mora da ga u svojoj inteligenciji ili mašti upotrebljava u svom bilo kom drugom zanimanju.

NNR: Pozorište danas?

ZS: Mislim da ljudi danas ne razumiju pozorište i ne razumiju mnogo stvari u vremenu u kojem žive, jer su upravo zapostavljeni! Igrajući predstave i komunicirajući sa ljudima, kad dođem u neke manje sredine ljudi me pitaju „A što niste na televiziji?“ To je njihovo jedino mjerilo vrijednosti! E, sad, da sam se pojavio na televiziji i pokazao da imam dlake na guzici, to bi bilo fenomenalno! Ja mislim da bi me ljudi bi me u mnogo gradova zvali da dođem i pokažem guzicu i oni bi bili zadovoljni da to vide. Još ako može i kamera da poveća, da se vidi na velikom platnu, onda možemo i čitav grada da skupimo da dođe i gleda vašu guzicu! Doći će i djeca iz škola i obdaništa... Ja, tako nekako razmišljam, razmišljam pozorišno i kao glumac. Mislim da je ono elementarno i što čini čovjeka kao glumca. Uostalom, gluma je izmišljena kad nije bilo televizije. Pozorište, ipak, nudi neku svoju poetičnost koja se, na žalost, polako gubi...