NOVA NAŠA REČ, 26.05.2017.
Srđan Dinčić se stendap komedijom bavi šest
godina. Široj javnosti je postao poznat po saradnji sa Ivanom Ivanovićem u emsiji
„Veče sa Ivanom Ivanovićem“. Prošlog vikenda je prvi put imao nastup u Leskovcu
i, kako sam kaže, bilo je stalno nekih poziva za gostovanje preko društvenih mreža,
ali nikako da se toga doseti i neko od organizatora.
„Ja se ne bavim organizacijom tako da ne
znam što me neko od njih nije zvao. Ali, naravno, drago mi je da sam konačno ovde.“
Baviti se stendapom u Srbiji, barem iz ugla
običnog gledaoca, izgleda jako lako. Izađeš na binu i zasmejavaš publiku sat i nešto
vremena. Dinčić kaže da svi, ali upravo, svi misle da je tako.
„U stvari, potrebna je dobra priprema, milion
nekih stvari mora da se poklopi, da bi sve to funkcionisalo. Nije to baš samo izađeš
i lupetaš nešto. Meni ljudi mnogo puta priđu, ispričaju mi neku neviđenu budalaštinu
i kažu da mi to poklanjaju, da iskoristim. Mislim u sebi hvala ti, dobri čoveče,
što si mi to poklonio, baš ću se obogatiti na ovome. To mi se stalno dešava, ali
mi je i zanimljivo. Prilaze mi ljudi, pričaju mi neke svoje priče, simptomatično
mi je i to što mi ljudi pričaju viceve, iako mi ne pričamo viceve. Sve ono što ja
pričam je autorski tekst, da ne kažem misao, zvučaće pretenciozno. Bukvalno sve
što pričam sam ja izmislio. Vicevi su iz naroda, nešto što je neko drugi smislio...“
Glumac,
kaži nešto smešno...
Glumci se žale da imaju problem što im stalno
i u svakoj prilici neko dobacuje „Ej, glumac, ’ajde kaži nešto smešno“... Kakva
je situacija sa stendap-komičarima?
„Imam i ja takvo iskustvo. Stalno mi se to
dešava, ali je to nemoguće. Meni nije problem da se stalno zezam, uostalom takva
sam osoba. Ali, ne radim na žeton, ne može to baš uvek da funkcioniše na taj način.“
Kad smo kod glumaca, neumitno je poređenje
sa monodramama i komedijama. Stiče se utisak da je glumcima lakše, jer oni ne moraju
da menjaju tekst. Od njih publika ne očekuje nove šale. Dinčić kaže da to jeste
otprilike tako.
„E, sad, kad ja najavim predstavu „Đavo iz
jagode“ to jeste materijal iz te predstave. Pošto sam prvi put u Leskovcu ja sam
pričao malo prošireniju verziju, npr. ono što više ne pričam u Beogradu, ovde u
Leskovcu mogu, jer nisam nikad bio. Ali, obično ljudi dođu po drugi put da čuju
iste fore, jer im je tek onda zabavno, još i dovedu nekog sa sobom, pa mu najavljuju
šta će da bude i na šta da obrate pažnju. Svaki stendap materijal ima neki svoj
vek trajanja, ja ga menjam na neke dve godine. Tako rade i mnogi komičari u Americi,
jer to je otprilike neko vremensko razdoblje kad postane i meni dosta tog teksta,
a i publika ga je uglavnom čula. Pre mesec dana sam bio u Bečeju i izvodio sam svoj
prvi stendap koji sam napisao pre 4-5 godina i morao sam da prelistavam sveske,
da se setim svega. Tamo, recimo, nisam bio nikad i išao sam s tom epizodom.“
Od
Vardara pa do Triglava...
Dinčić nastupa svuda gde se razume srpski.
„U Sloveniji stariji razumeju srpski, mlađi
malo teže, ali i oni razumeju, jer gledaju naše tv serije i filmove. U Hrvatskoj
nema nikakvih problema, razumeju nas i vole naše nastupe. E, sad, može da bude problem
u pojedinim referencama. Npr. kada Slovencu pričaš o gradskom prevozu u Beogradu,
on nema problema sa tim kao mi ovde. Tamo kao roboti uđu u autobus, sve je čisto,
niko te ne lakta, ne džepari, tako da mi treba neki mali uvod da im pojasnim kako
to funkcioniše kod nas. Ne mogu da im prodajem našu priču kao da je njihova, jer
jednostavno nije. Ali, generalno, od Skoplja do Maribora više-manje je sve isto.“
Ovaj posao omogućava da se obiđe puno gradova,
ali...
„Ali, na žalost“ kaže Dinčić „ došao sam
kolima u Leskovac, izašao i ušao u Kulturni centar i posle nastupa odmah idem dalje.
Tako da Leskovac nisam ni video. Uvek je tako, jer obično sutradan imam novi nastup
ili imam neko snimanje... Sa Ivanom Ivanovićem imamo tri emisije nedeljno, što je
jako naporno. Inače, do naše saradnje je došlo tako što je on vodio „Povratak u
civilizaciju“. To je šou koji prati rijaliti „Survivor“ kada takmičari ispadaju.
On je to vodio petkom i predložili su mu da nešti radi petkom, pošto je to bilo
gledano. Onda je on skupio neku ekipu u koju je uključio pored mene Bulića i Baneta
Raičevića. Tako smo nas četvorica krenuli to da pišemo i evo još trajemo.
Mozak
nabaždaren za imrovizaciju...
Dinčić sam priznaje da u rijaliti ne bi otišao
nikad, ali „Survivor“ nije klasičan rijaletit, nego je opet neko takmičenje.
„Ti si u nekoj šumi na Filipinima, imaš neko
preživljavanje, nije samo blejanje u plafon i štipkanje starleta. Meni je to bilo
interesantno. Izašao sam posle nekih 50 dana, pukao mi film i odustao sam. Meni
je to svojstveno, jedino od odustajanja nisam odustao. Nekako sam u tom odustajanju
uporan! Mada, evo ni od Ivanovića još nisam odustao. U suštini, ja sam takav, kad
mi nešto ne prija, kad sam negde gde se ne osećam prijatno, ja se pokupim i odem,
ma kakva nagrada ili bilo šta da je u pitanju.“
Specifičnost stendapa je i brzo reagovanje,
jer često komičar mora da se nadmudruje sa publikom. TV gledaoci deo toga mogu da
vide upravo u „Večeri humora kod Ivana Ivanovića“ kada učesnici moraju u trenutku
da kažu nešto smešno na zadatu temu. Koliko je to uverljivo vidi se i po komentarima,
jer mnogi su ubeđeni da je to namešteo. Dinčić kaže da to nije namešteno, ali i
da njemu to nije ni preterano teško.
„Meni je mozak tako nabaždaren i tako funkcionišem.
U klubu „Ben Akiba“ u Beogradu Perišić koji je u emisiji kod Ivana sa mnom i Ivan
Nikolić imamo veče improvizacije, gde celo veče samo improvizujemo, na licu mesta
sve smišljamo i to traje dva puta po 45 minuta. Mi tu imamo neke igre i sve što
tu pričamo je čista improvizacija. E, sad, da bi ste u tome bili uspešni, morate
da imate neku širinu, načitanost, da znaš dosta tema. Ja o svemu znam da pričam,
ali ništa ne znam suštinski da radim. Ili, kako ja to kažem, o svemu znam za pijani
razgovor, ali ništa za trezven rad i to je to. Znači, jedino mogu da budem komičar.“
Saradnja
sa Ivanom Ivanovićem...
I, na kraju, neizbežno je pitanje saradnje
sa Ivanom Ivanovićem. U startu je Ivanović bio lik koji je bio medijski zastupljen,
a ostali su bili oni koji su za njega radili „iz senke“. Vremenom se to promenilo,
sad su svi medijski itekako prepoznatljivi, tako da se postavlja i pitanje ko kome
više pomaže i da li je to tako? Dinčić kaže da je to i bilo pošteno, ali je Ivanović
i primao kojekakve udarce, sve što je valjalo i što nije valjalo išlo je na njega.
„On se i dan-danas trudi da, kad izbije neki
skandal, sve nas zaštiti. Mi nešto napišemo što ne valja, a on to kaže u emisiji,
na njemu se slome kola. On je pretrpeo kojekakva čuda, u 400-oj emisiji je dosta
toga i ispričao. Ali, on nije tu gde jeste slučajno. Zato, postavimo mi tu njega,
sklonimo se mi iza njegovih leđa, ipak, trenirao je karate, radio kao obezbeđenje,
može da se brani (smeh).“
Нема коментара:
Постави коментар