Na prostoru bivše Jugoslavije Jadransko primorje
baš i nije bilo neko izvoriše rok bendova. Split kao najveći grad još se kako tako
i držao, ali ostali, npr. Dubrovnik, Zadar, Šibenik, su bilo okrenuti nekim drugim
notama. Osim Rijeke i Pule, odakle su došli mnogi danas kultni bendovi. Jedan od
njih, pulsko „Atomsko sklonište“ postoji i radi već 41 godinu. Pevač i basista benda,
Bruno Langer pojašnjava o čemu se radi.
„Ja, iako živim u Puli, rođeni sam Riječanin,
tako da se sećam da je Rijeka još 60-ih godina prošlog veka imala strahovitu rok
scenu. Mi smo nekako bili, što bi u onom sistemu rekli, najbliži štetnom uticaju
zapada. Mi smo bili prvi front „trovanja“ rokenrolom. Mislim da je u tome stvar.
Pogotovu pank scena je bila izuzetna u Rijeci. Pula kao mali grad je dao dosta toga,
da ne govorim o grupi „Atomsko sklonište“ gde ja sviram, ali tu su Franci Blašković
i njegov Tingl-tangl, KUD Idijoti, mnogo, mnogo avangardnih bendova...“
NNR: Tako je bilo nekad, kako je danas?
BL: Danas je situacija loša. Mladim rokerima
se ne pruža šansa. Bez medija praktično ne postojite. Ovo je 21. vek, ljudi koji
se bave rokenrolom su se spustili u podrume, u andergraund. Možda je tamo rokenrol
najjači, kad je u podrumima. On je u suštini i izašao iz podruma, jer smo svi prve
korake tamo napravili, provodili sate vežbajući po nekakvim podrumima. Samo što
smo tada mi otvorili vrata i izašli napolje, a danas je neko zatvorio vrata za nama
i zaključao ih. Ja kažem da svaka generacija ima pravo na svoju muziku, a kako sam
dugo na sceni, već pola stoleća, mogu nešto i primetiti. To je da se nikad neće
ponoviti osamdesete, zlatno doba rokenrola, kad su neprikosnoveno prvi žanr u bivšoj
Jugoslaviji bio rokenrol. To je neponovljivo. Bila je tada i medijska podrška i
bila je i kompletna scena, dakle postojali su sastavi, kritika, izdavači, sve je
funkcionisalo i bilo na zdravim nogama.
NNR: Da li vam je na početku karijere uopšte
padalo na pamet da ćete trajati 40 godina? I ne samo vi, nego da će toliko dugo
trajati još neki, kao što je Riblja čorba, Parni valjak...?
BL: Mi postojimo i radimo u kontinutitetu
upravo toliko, punih 40 godina. Razlog je što čovek mora voleti ovo. Mi to neizmerno
volimo. Nije to kao neki posao, ono, uzmem kramp i kopam u rudniku. Mada, verovatno
se i ono mora voleti, da bi čovek preživeo, izdržao... Kažem, primarna je ljubav
prema muzici.
NNR: Šta vas tera da i dalje svirate, da
li imate plan do kada ćete svirati?
BL: Ivica Percl (hrvatski muzičar, pesnik,
slikar, prim. I.S.) nam je jednom, kad smo zajedno svirali rekao „znam Bruno da
će tipovi kao ti odapeti na bini!“ Dakle, umreću na bini. U međuvremenu taj dragi
prijatelj je otišao pre mene. I mnogi su, na žalost, otišli pre mene. Ja kažem da
ću svirati do poslednjeg daha. Kad bih prestao svirati odmah bih umro. Već bi bilo
javljeno za mene – odapeo je. Recept za naš dugi život je sviranje. To puni ljudske
baterije, jer ko peva zlo ne misli. Realno, nikad nešto mnogo nisam razmišljao o
tome. Odavno sam prestao da brojim godine, ne slavim rođendane...
NNR: Van muzike ste izuzetno aktivni po pitanju
ekologije...
BL: Da, ja sam osnivač „Zelene Pule“. Mi
smo usred grada imali fabriku cementa i naterali smo ih da stave filtere. Rekli
smo im da to što oni rade nema nigde, nema ni u Africi, došli ste kod nas iz Nemačke,
do vas možemo biciklom doći za dva sata, a vi nas tretirate kao Afrikance, trujete
nas. Bila je bitka otvorena i žestoka, mogao bih i knjigu napisati o tome, ali pobeda
je slatka. Nema više zagađivanja. Naime, „Atomsko sklonište“ je i pevalo o zagađenju
ljudske duše i zagađenju čovekove okoline i predvideli smo neke stvari koje se sada
događaju. Čak se nekako i prebrzo događaju, kao npr. ova dešavanja ovih dana u Teksasu
ili Floridi. U prošlom veku je to bilo nezamislivo.
NNR: „Atomsko sklonište je tri puta
sviralo u Leskovcu za sve ove godine
BL: „Sećam se da smo 82-e svirali u jednoj staklenoj
dvorani (Sajmište, prim. I.S.), sportskoj hali. Pre 7-8 godina smo imali ovde drugi
nastup i pamtim da je bila neka kišica, pa smo ušli u jedan zatvoren prostor i stvarno
je bilo izuzetno. Evo, sad na Roštiljijadi je treća sreća. Sviramo iz sve snage
i verujem da onaj ko voli rokenrol uživa u našim nastupima.“
Нема коментара:
Постави коментар