Jedan od naših najpoznatijih
ilustratora Dobrosav Bob Živković rođen je 1962. Njegove ilustracije se nalaze od
dečjih časopisa kao što su Tik-tak i Zeka, preko Politikinog zabavnika do Nacionalne
geografije, Evropljanina, Dnevnog telegrafa, NIN-a, Hupera, Plejboja, Maksima, ali
i Naučne fantastike i Fantazije... Do sada je ilustrovao i preko 100 knjiga za decu
i mlade, a sarađivao i sa velikim izdavačkim kućama (Dečje novine, Draganić, Laguna,
Prosveta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, itd.) Za svoj rad je više puta
nagrađivan.
NNR:
Gledajući vaše ilustracije, karikature, crteže, većina ljudi se slaže da odmah zna
da je to vaše delo. Izgradili ste stil crtanja koji je prepoznatljiv na prvi pogled.
Kako vam je to uspelo?
BOB:
Mislio sam da ćete reći da se većina slaže da nisam normalan (smeh). Negde na internetu,
mislim da je na Vukajliji, su napravili stranicu o meni gde piše Bob Živković, srpski
ilustrator, poznat po bradavicama i dlakama. To je zastrašujuća karijera, kada završiš
a prepoznaju te po bradavicama i dlakama (smeh). A sada ozbiljno, mislim da je to
zato što ja radim za sebe. Nemam ciljnu grupu i ne pokušavam da pristupim bilo kome.
Dobijem neki tekst koji treba da ilustujem, percipiram ga po mome i to je uvek moje
i po mom ukusu. Kad bih radio za klince i kako oni zamišljaju decu, onda bih trebao
da se spustim, trebao bih da budem ozbiljniji, zamišljeniji da bih pogodio neku
ciljnu grupu. Ja to ne radim, način na koji tumačim tekst je takav da sam to uvek
ja i zato je to prepoznatljivo.
NNR:
Karikaturistima, pogotovu onima koji rade dnevno-političke teme, se dešava da se
onaj koga crtaju, blago rečeno, ponekad naljuti. Vi se ne bavite time?
BOB:
Ja nikada ne radim dnevno-političke teme. Meni je politika odvratna i mislim da
jedino to nikada u životu ne bih bio. Biti političar je strašno tužna sudbina. Imam
osećaj da je to kao kad bih dobio neke kožne bolesti, zarazio bih se nečim i zato
se ne bih s tim igrao (smeh). U principu, ja komentarišem stvari koju su deo mog
života, politika to sigurno nije i ne bih da se petljam u to. Nije mi to prijatno,
ne mogu ni da slušam priče o političarima. Jednostavno, ne želim da posvetim život
ružnim stvarima. Ja se divim ljudima kao što su doktori u hitnoj pomoći. Zamislite
život da odete tamo i gledate smrt i ružne stvari čitav život... Zamisli da ja gledam
političare ceo dan? Somborac (Marko Somborac, autor stripa u Blic-u, prim. I.S.)
da bi uradio svoj crtež on mora da ih sluša, a ja kad bih to slušao imao bih pokvaren
stomak tri dana. Ja ujutru kad ustanem gledam crtane filmove, gledam stvari koje
volim. Neću njih da gledam.
NNR:
Kakav je vaš odnos prema knjigama koje ilustrujete?
BOB:
To su knjige koje volim. Svakog od tih pisaca poštujem više nego što oni poštuju
mene. Oni su veličasntveni ljudi. Kad čitaš te tekstove, ma, bar 50% njih sam ja
molio da radim sa njima. Oni su pametniji od mene i ja kad pročitam nešto postanem
bogatiji. Zato i molim da budem deo tog projekta.
NNR:
Da li i za ilustracije treba inspiracija ili je to vrsta zanata?
BOB:
Ne postoji inspiracija. Nemate vi inspiraciju za razgovor sa mnom. Vi kao iole intiligentni
ljudi morate da imate stav o svemu. Uključujući čak i da ne znam, npr. ništa o fudbalu,
pa ću da ti pričam zašto ne znam ništa o fudbalu, što je moja ilustracija te teme.
Trebao bi da imaš stav o svemu, tako da o svemu možeš da pričaš. Ilustracija je
upravo to, moj mnogo smisleniji tekst nego ovaj koji sada govorim u mikrofon,. Znači,
ja vam nacrtam šta mislim o nekoj temi. Bilo koju knjigu da mi date ja bih morao
da imam svoj stav o tome ili sam idiot. Mogu da imam stav da mi se sviđa, da mi
se ne sviđa, uvek možeš nešto da kažeš i ja to govorim. Zato se moje ilustracije
i razlikuju, nekad su nežne, nekad grube, bezobrazne, zavisi šta ja mislim o tom
tekstu.
Нема коментара:
Постави коментар