Zoran
Cvijanović je 1982. završio Akademiju i otišao u vojsku gde „su me posle mesec dana
vratili kući, jer nisam bio odgovarajući. Tako je sudbina umešala prste, jer da
nisam izašao iz vojske ne bih nikad snimao „Sivi dom“. Kako sam izašao, tako me
je Darko zvao na kasting, Imali smo probno snimanje i kući sam otišao sa gomilom
teksta. Čitao sam to, plakao, i kad sam otišao u pozorište rekao sam da bih ja trebao
da dam nekome pare da to igram. Aca Berček me je samo pogledao i pitao da li ja
imam neki privatni biznis? Mislim da sam bio u pravu, da smo napravili jednu divnu
seriju, zahvaljujući i predivnoj gospođi Donki Špiček, koja je imala viziju, hrabrost,
srce i ljubav prema mladim umetnicima, pozvala ih i armirala sa Vuksanom Vukovcem
i Gordanom Mihićem i tako je nastao „Sivi dom“.“
NNR:
Gde bi danas bili junaci „Sivog doma“ s obzirom na vremena koja su došla?
ZC:
Meni se čini da je najinteresantije u celoj toj priči što je Darko Bajić, u to vreme
mladi reditelj, koji je imao zapaženi film na Pulskom festivalu, „Direktan prenos“
odmah dobio šansu na TV Beograd da radi jedan divan tekst, koji je pisao jedan od
naših najvećih scenarista Gordan Mihić. To mi se čini kao nešto što, u stvari, opisuje
i stvara razliku između onog vremena i vremena danas. To ne znači da i danas mladi
ljudi ne dobijaju šansu da nešto naprave, i to se dešava, ali u ono vreme, kad se
pogleda kakva je to bila ekipa... Mi smo svi završili Akademiju u to vreme, pogledajte
koliko je tu glumaca koji se i danas bave glumom, pa neki način i ti likovi koje
smo mi igrali tada su i danas, na neki način živi. Ali, u ono vreme nekako je društvo
pokazivalo i zahvalnost i potrebu za tom vrstom serije, a čini mi se da je to ono
što danas nedostaje. Mi i danas imamo mlade i talentovane ljude, ali društvo ne
pokazuje potrebu za njima.
NNR:
Zašto danas mladi ljudi ne mogu da dobiju takvu šansu, ili ako je i dobiju to je
na kašičicu?
ZC:
Ne znam. To je, na neki način, samo jedan od aspekata ove instalirane demokratije,
a to je da je sve trgovina. Lakše prolaze franšize, tekstovi koji dolaze iz Španije
i Argentine, Francuske, Portugala... a ne prolaze tekstovi mladih autora. Da se
tako razmišljalo krajem 60-ih i početkom 70-ih mi danas ne bi imali Duška Radovića
i Acu Popovića. Ovo vreme nas je uskratilo da naša deca imaju svog Duška Radovića.
NNR:
Glumcima se dešava da im jedna uloga obeleži čitav život i postanu prepoznatljivi
kao taj lik. Cvijanoviću se to na trenutak desilo sa Miletom, borcem protiv tranzicije.
Međutim, Mile je nestao netragom. Gde?
ZC:
Izgubio se i Mile i televizija koja ga je pravila. Zatrli su im tragove, nema ga
više, gotovo! Nije ni bilo tranzicije, samo je Mile govorio o tranziciji. A vi malo
pogledajte vesti iz tog vremena i slične stvari i videćete da nije bilo Mileta niko
ne bi ni koristio reč tranzicija.
NNR:
Da li je Mile bio neki, nazovimo, ventil za naš narod?
ZC:
Meni je drago da ga ljudi vole i da ga se još uvek sećaju, ali morate njih da pitate
za utiske. Ja sam samo srećan da smo mi uspeli da napravimo jednu seriju koja je
u tom trenutku bila jako moderna i, bez neke lažne skromnosti, ne vidim da je iko
napravio ništa novo ili zanimljivije od tada. Podsećam, serija je prestala da se
emituje 2007., dakle pre deset godina. Ali, Mileta nema pa nema.
NNR:
Kada će glumci opet biti samo glumci, a ne osobe koje se trude da nađu novac da
bi se snimio film?
ZC:
To je svakako nešto što bi svako od nas želeo. Mi kad smo samo glumci, na snimanju
filma, smo kao gospoda. Nemamo neke obaveze niti imamo neke preterane brige. Radimo
ono što najviše volimo i tu smo najbolji. Ali, s druge strane mi se čini kao jako
dobro što se veliki broj mojih kolega prihvatio produkcije, jer je iz tih njihovih
poduhvata nastalo jako puno zanimljivih filmova. Na kraju krajeva, to je omogućilo
da se povežu glumci, reditelji i scenaristi i da prave male grupe, male porodice
istomišljenika koji su branili neku ideju o filmu, branili jednu vrstu estetike,
jednu vrstu sećanja na život koji je bio, koji će biti... To je onda stvarno rezultiralo
fantastičnim filmovima. To je svakako dobro, a to što je nastalo iz nužde je samo
deo priče da kultura, generalno, u našoj državi na neki način gubi značaj, prestaje
da se vidi potreba za njom.
Нема коментара:
Постави коментар