O FILMSKIM TEMAMA SA ŽELIMIROM ŽILNIKOM

NOVA NAŠA REČ, JUN 2015.

NNR: Završili ste prava. Šta je to što vas je nateralo umesto da branite filmadžije kao pravnik, vi budete taj koga advokati treba da brane od države na sudu zbog filma?

ŽŽ: U to vreme na Akademije se išlo tek po nekom završenom fakultetu. Takav je bio sistem do otprilike početka 60-ih godina. Režija je bila specijalizovano studiranje. Opet, činjenica je da mi je pravni fakultet mnogo pomogao u životu, čak mogu da kažem i spasao filmsku karijeru, zato što sam 3-4 puta imao ozbiljnih optužbi zbog filmova, pa sam ja to sam branio i svuda uspeo da nekako izveslam iz tih optužbi.

NNR: Kakva mora da bude tema da bi vas zaintrigirala da snimite film o tome?

ŽŽ: Pravljenje filmova je uvek spoj nekih znanja tehničke prirode iz te vizuelne umetnosti, a drugo je nešto što se dešava u svim umetničkim disciplinama, nešto što vas najpre emotivno pogodi, nešto što je u skladu sa vrednostima u okviru kojih vi razmišljate. Samo snimanje i rad na filmu je dosta komplikovan posao. Pravljenje dugometražnog filma je kao da pravite kuću. Što veći filmski spektakl to veća zgrada, otprilike. Tu uvek imate odluku šta ćete da radite i u koju svrhu, koji bi efekat voleli da izazovete, kako da nađete osnovni novac za investiciju i da uvek radite sa ekipom ljudi. Čak i kada bi pravili biografski film, reportažni sa vama na primer, ja bih morao prvo sa vama da se dogovorim koji su elementi vašeg života koji ne samo mene interesuju, nega na koji i vi pristajete da budu javno eksponirani. Znači, kad bih ja sad snimao, a sad znam da snimam i ton i sliku, i vi budete pred kamerom, to bi morao da bude proizvod našeg dogovora. Zamislite kako to komplikovano izgleda kad imate 10-15 glumaca, nekih 300 statista s jedne strane kamere, a s druge tridesetak ljudi od scenografa, vlasuljara, kostimografa, asistenta snimatelja, ton-majstora i ostalih koji pomažu reditelju... Nemoguće bi bilo raditi, a da ste u svađi sa svima. U tom smislu je film pogrešno predstavljen samo kao delo reditelja, ali reditelj je taj koji odlučuje i pokušava da tu stavr artikuliše prema nekom svom planu i vizijama. Meni teme mogu da budu i sudbine ljudi.

NNR: Da li vam se čini da ste prihvaćeniji u svetu nego kod nas?

ŽŽ: Mi smo mala zemlja, sa nekoliko miliona stanovnika i skoro nijednim bioskopom. I ipak se pokaže film u 4-5 bioskopa. Prošle godine se, npr. prikazala jedna velika retrospektiva u Berlinu sa 28 filmova, pa u Španiji, Rusiji, Gruziji, sad imam poziv za Lisabon. To jeste mnogo zemalja, ali kad bi podelili opet bi došli do jedne projekcije. To je interes za neke filmove koji su drukčiji od nekog klasičnog pristupa. Opet, dešavaju se neke neobične stvari. Prošle godine se pojavila jedna Kinsekinja, mislio sam da je turistkinja koja je zalutala. Rekla je da je interesuju moji filmovi i da ona vodi filmski program na nekoliko kulturnih centara na Tajvanu. Pitao sam se šta ću ja tamo... Ona je insistrirala, poslali su mi i avionsku kartu i ja sam otišao na Tajvan. Organizovala je tronedeljnu turneju, meni bilo lepo, ali mi nije bilo jasno zašto njih to interesuje. Onda mi je objasnila da su oni bili pod američkim uticajem, što sam i sam znao. Kaže prošlo je to vreme, sad smo kinesko ostrvo, svi smo Kinezi i Amerikanci su nam rekli da ih Kina kreditira i finansira i da oni neće da se svađaju sa Kinom zbog Tajvana. Pošto se vraćamo pod komunizam, interesuje nas to što je ta zemlja Jugoslavija i pod komunizmom mogla nekako da živi, radi i proizvodi, te upravo to želimo da vidimo iz vaših filmova, jer se plašimo da nas kineski socijalizam ne uguši.

NNR: Junaci vaših filmova su obični ljudi, oni koji misle da je njihov život dosadan, a onda vi pokažete da običan čovek ima mnogo filmskih priča.

ŽŽ: Sada imate i dosta filmova u svetu gde su te priče običnih ljudi postigle i veliki komercijalni uspeh. Npr, film o onom milioneru iz Indije... Sad ćete to na svakih par godina imati i među kanskim pobednicima, Oskarovcima, nije to ništa neuobičajeno. Olakšavajuća okolnost je što vi, kad ste u kontaktu sa takozvanim običnim ljudima, ne slušate laži, mistifikacije i neke  narcističke priče, nego pratite neki stvarni ritam i korake kako ljudi uspevaju da prežive život koji je težak. Znamo da u životu ima lepih stvari, finih momenata, euforije, sreće, ali sve ukupno život nije laka stvar, komplikovan je sa svake tačke gledišta, od zdravlja, obrazovanja i zaposlenja do emotivnih odnosa. Među običnim ljudima imamo sjajne osobe. Zamislite da moramo da imamo za uzore naše političare. Pa mi bi morali da imamo šljam za uzore!

NNR: Kako gledate na tehnološki bum? Nema više filmskih traka, ali nam se paralelno s tim i bioskoska publika izgubila.

ŽŽ: Tehnologija je neverovatno olakšala proces pravljenja filmskih slika. Otprilike kao što danas iz Beograda do Leskovca kolima dođete za tri sata, a nekad ste fijakerom išli tri dana i dođete polumrtvi. To je dovelo do povećanog broja predmeta nastalog od tih pokretnih slika, a tu ne možemo odmah da uočomo kvalitet, koji evidentno postoji. Nekad je bio samo Felini, Bergman i Kurosava. Danas, ako gledalac nije upućen, teško će ih pronaći u bioskopskom repertoaru. Ali na internetu očas posla. Da nije te moderne tehnologije ja ne bih uradio ni peti deo onoga što sam snimio. Jedna kamera i kompjuter danas menjaju ono što su nekad radili tehničari tonskog studija i laboratorija sa 500 upošljenika. Tako je i sa bioskopom. Gasi se po celom svetu, jer vi pokretne slike gledate po kućama. Na televizijskim programima dnevno gledamo po deset filmova, to je nekad bilo nezamislivo. Takođe i sve više je svetskih regiona koji proizvode filmove. Pre 10-15 godina nije bilo, recimo, kineskog filma. Sad imate i onaj spektakularni, ali i divan realističan kineski film. Gledao sam njihove filmovae, kao da ih je Žika Pavlović radio! Fascinantno. Gledao sam i afričke filmove... Srećemo se sa jednom novom kulturom. Široko je polje za one koje film interesuje.

NNR: Gde je tu mesto za srpski film?

ŽŽ: Srpski film se stanjio i smanjio, kao i srpska država. U onoj većoj zemlji smo imali veću konkurenciju, pa je to bilo i stimulativno. Nismo izgubljen slučaj, ima nekoliko filmova koji se i meni dopadaju. Na primer, filmovi Novkovića, mladog Đorđevića, Mina Đukić je prošle godine napravila dobar film... to su samo neka od imena. Neki od filmova se prikažu i na nekim svetskim festivalima, uspevaju da izdrže tu konkurenciju, Vuk Ršumović je lepo prošao na nemačkom festivalu, gde je dobio prvu, a ja treću nagradu. Lično, u ovim godinama nagrada mi znači da se nekom moj film dopao. Ne treba mi nikakav drugi stimulans od moje stimulacije koju planiram godinama unapred.

NNR: Koliko vi učite iz svojih filmova?

ŽŽ: Pre par godina sam uradio film „Jedna žena jedan vek“ o jednoj dami, gospođi ili drugarici, kakogod, koja je imala sto godina kad smo počeli da snimamo. Dragica Srzentić joj je ime. Bio je to film potpuno posvećen jednoj biografiji. Kad sam je sreo čuo sam njeno sećanje na protekli vek, jer je ona pobegla, zajedno sa svojom braćom, dvadesetih godina prošlog veka od italijanskog fašizma iz Istre u Beograd. Proživela je jedan vrlo buran, rizičan i interesantan život koji je odveo i u zatvore i u razne situacije, na primer u Beogradu je bila uz izdavačko preduzeće Ota i Pavla Bihaljija, koje se zvalo Nolit i koje je bilo jedno od najjačih izdavačkih kuća pre Drugog svetskog rata u Evropi, jer su se svi intelektualci, koji su bili kritični prema fašizmu u jednom trenutku okupili u Beogradu... Ona je komunicirala sa njima, pa se onda udala za jednog našeg pesnika Popovića, pa imala drugog muža, Srzentića, koji je bio član Komunističke partije i Politbiroa još pre Tita, ali koji je istovremeno bio i visoki službenik u Narodnoj banci Jugoslavije. Kad sam je pitao kako je to bilo moguće, rekla je da se sada priča falsifikovana istorija. U mnogim ustanovama Kraljevine Jugoslavije bilo je levičara i komunista ukoliko je atmosfera bila antifašistička. Ona je radila u privilegovanom preduzeću koje je izvozilo poljoprivredne proizvode i sa njom je bilo 15 najistaknutijih komunista koji su bili zapošljeni kao ekonomisti, činovnici i koji se nisu kao takvi izjašnjavali. Naravno, neki od njih su uhapšeni, stradali su, ali je ona znala sve to od, npr. Milovana Đilasa, Moše Pijade, Vlada Popovića... Seća se i 1937. kada je došao neki novajlija, Tito, i svima je bio čudno kako je elegantan. On im je objasnio da moraju da budu doterani i u odelu, jer ako budu obučeni kao obični radnici i aktivisti, onda će ih lakše prepoznati i uhapsiti. Kad je počeo drugi svetski rat ona je otišla u partizane, jer joj je muž bio u grupi koja je pokrenula ustanak u Crnoj Gori. Tamo je jedno vreme bila i zatvorena u Albaniji, ali se nekako izvukla i prišla jedinicama Svetomira Vukmirovića Tempa. Tito i Ranković su nju i njenog muža zvali na Vis i odatle ih poslali po zadatku London, gde će ona da vodi emisiju na BBC-ju, a on da skuplja ekonomsku pomoć. Tu sam mislio da je Dragica matora, zaboravlja, priča koješta. napravili smo pauzu u snimanju, jer sam ja tih dana imao poziv da idem u London sa jednim drugim filmom, ali, kad sam već tamo odem u BBC. To je jedna velika zgradurina, predstavim se i kažem da me interesuje 1943. i 1944. godina i emisije za Balkan. Oni ukucaju u kompjuter i kažu da ima 130 emisija. Pitam da li je bila novinarka Dragica Srzentić? Kažu vodila je 53 emisije i da li mi trebaju transkripti tih emisija. Ona je i 1948. godine nosila Staljinu Titov odgovor na rezoluciju... Tu se vidi koliko snaga dokumentarnog filma može biti veća od svih drugih medija, a to je pokazala činjenica kad sam pre nekih godinu dana dobio poziv sa istorijske katedre Stenford univerziteta u Kaliforniji. Želeli su da pokažu taj film sa nekim svedoćenjima za koja su proveravali da li su tačna, ali svi udžbenici istorije u istočnim zemljama, a naročito u eks Jugoslaviji pišu falsifikovanu istoriju i faktografiju. Tako sam ja na Stenfordu imao tri dana prikazivanja i slušao diskusije, jer tamo sada imate profesore i studente iz Rusije, Poljske, Srbije, Hrvatske, itd. Taj naš film kao medij je prosto ključ koji vam otvara vrata i stvalja vas u situaciju da pomoću njega i vi dobijete odgovore koji vas interesuju ili pitanja koja vam se čine mistifikovanim.

 

Želimir Žilnik je rođen 1942. u Nišu i jedan je od najznačajnijih reditelja nezavisne produkcije. Za svoj film „Rani radovi“ osvojio je 1969. Zlatnog medveda na Berlinaleu. Snimio je četrdesetak filmova, a zbog mnogih je bio ideološki kritikovan i suđen u bivšoj Jugoslaviji. 

 

ZORAN CVIJANOVIĆ, GLUMAC: O ŠANSAMA MLADIH, MILETU, GLUMAČKOM POSLU

NOVA NAŠA REČ, 2.11.2017.

Zoran Cvijanović je 1982. završio Akademiju i otišao u vojsku gde „su me posle mesec dana vratili kući, jer nisam bio odgovarajući. Tako je sudbina umešala prste, jer da nisam izašao iz vojske ne bih nikad snimao „Sivi dom“. Kako sam izašao, tako me je Darko zvao na kasting, Imali smo probno snimanje i kući sam otišao sa gomilom teksta. Čitao sam to, plakao, i kad sam otišao u pozorište rekao sam da bih ja trebao da dam nekome pare da to igram. Aca Berček me je samo pogledao i pitao da li ja imam neki privatni biznis? Mislim da sam bio u pravu, da smo napravili jednu divnu seriju, zahvaljujući i predivnoj gospođi Donki Špiček, koja je imala viziju, hrabrost, srce i ljubav prema mladim umetnicima, pozvala ih i armirala sa Vuksanom Vukovcem i Gordanom Mihićem i tako je nastao „Sivi dom“.“

NNR: Gde bi danas bili junaci „Sivog doma“ s obzirom na vremena koja su došla?

ZC: Meni se čini da je najinteresantije u celoj toj priči što je Darko Bajić, u to vreme mladi reditelj, koji je imao zapaženi film na Pulskom festivalu, „Direktan prenos“ odmah dobio šansu na TV Beograd da radi jedan divan tekst, koji je pisao jedan od naših najvećih scenarista Gordan Mihić. To mi se čini kao nešto što, u stvari, opisuje i stvara razliku između onog vremena i vremena danas. To ne znači da i danas mladi ljudi ne dobijaju šansu da nešto naprave, i to se dešava, ali u ono vreme, kad se pogleda kakva je to bila ekipa... Mi smo svi završili Akademiju u to vreme, pogledajte koliko je tu glumaca koji se i danas bave glumom, pa neki način i ti likovi koje smo mi igrali tada su i danas, na neki način živi. Ali, u ono vreme nekako je društvo pokazivalo i zahvalnost i potrebu za tom vrstom serije, a čini mi se da je to ono što danas nedostaje. Mi i danas imamo mlade i talentovane ljude, ali društvo ne pokazuje potrebu za njima.

NNR: Zašto danas mladi ljudi ne mogu da dobiju takvu šansu, ili ako je i dobiju to je na kašičicu?

ZC: Ne znam. To je, na neki način, samo jedan od aspekata ove instalirane demokratije, a to je da je sve trgovina. Lakše prolaze franšize, tekstovi koji dolaze iz Španije i Argentine, Francuske, Portugala... a ne prolaze tekstovi mladih autora. Da se tako razmišljalo krajem 60-ih i početkom 70-ih mi danas ne bi imali Duška Radovića i Acu Popovića. Ovo vreme nas je uskratilo da naša deca imaju svog Duška Radovića.

NNR: Glumcima se dešava da im jedna uloga obeleži čitav život i postanu prepoznatljivi kao taj lik. Cvijanoviću se to na trenutak desilo sa Miletom, borcem protiv tranzicije. Međutim, Mile je nestao netragom. Gde?

ZC: Izgubio se i Mile i televizija koja ga je pravila. Zatrli su im tragove, nema ga više, gotovo! Nije ni bilo tranzicije, samo je Mile govorio o tranziciji. A vi malo pogledajte vesti iz tog vremena i slične stvari i videćete da nije bilo Mileta niko ne bi ni koristio reč tranzicija.

NNR: Da li je Mile bio neki, nazovimo, ventil za naš narod?

ZC: Meni je drago da ga ljudi vole i da ga se još uvek sećaju, ali morate njih da pitate za utiske. Ja sam samo srećan da smo mi uspeli da napravimo jednu seriju koja je u tom trenutku bila jako moderna i, bez neke lažne skromnosti, ne vidim da je iko napravio ništa novo ili zanimljivije od tada. Podsećam, serija je prestala da se emituje 2007., dakle pre deset godina. Ali, Mileta nema pa nema.

NNR: Kada će glumci opet biti samo glumci, a ne osobe koje se trude da nađu novac da bi se snimio film?

ZC: To je svakako nešto što bi svako od nas želeo. Mi kad smo samo glumci, na snimanju filma, smo kao gospoda. Nemamo neke obaveze niti imamo neke preterane brige. Radimo ono što najviše volimo i tu smo najbolji. Ali, s druge strane mi se čini kao jako dobro što se veliki broj mojih kolega prihvatio produkcije, jer je iz tih njihovih poduhvata nastalo jako puno zanimljivih filmova. Na kraju krajeva, to je omogućilo da se povežu glumci, reditelji i scenaristi i da prave male grupe, male porodice istomišljenika koji su branili neku ideju o filmu, branili jednu vrstu estetike, jednu vrstu sećanja na život koji je bio, koji će biti... To je onda stvarno rezultiralo fantastičnim filmovima. To je svakako dobro, a to što je nastalo iz nužde je samo deo priče da kultura, generalno, u našoj državi na neki način gubi značaj, prestaje da se vidi potreba za njom.

DOBROSAV BOB ŽIVKOVIĆ, ILUSTRATOR: BITI POLITIČAR JE STRAŠNO TUŽNA SUDBINA

NOVA NAŠA REČ, 8.12.2017.

Jedan od naših najpoznatijih ilustratora Dobrosav Bob Živković rođen je 1962. Njegove ilustracije se nalaze od dečjih časopisa kao što su Tik-tak i Zeka, preko Politikinog zabavnika do Nacionalne geografije, Evropljanina, Dnevnog telegrafa, NIN-a, Hupera, Plejboja, Maksima, ali i Naučne fantastike i Fantazije... Do sada je ilustrovao i preko 100 knjiga za decu i mlade, a sarađivao i sa velikim izdavačkim kućama (Dečje novine, Draganić, Laguna, Prosveta, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, itd.) Za svoj rad je više puta nagrađivan. 

NNR: Gledajući vaše ilustracije, karikature, crteže, većina ljudi se slaže da odmah zna da je to vaše delo. Izgradili ste stil crtanja koji je prepoznatljiv na prvi pogled. Kako vam je to uspelo?

BOB: Mislio sam da ćete reći da se većina slaže da nisam normalan (smeh). Negde na internetu, mislim da je na Vukajliji, su napravili stranicu o meni gde piše Bob Živković, srpski ilustrator, poznat po bradavicama i dlakama. To je zastrašujuća karijera, kada završiš a prepoznaju te po bradavicama i dlakama (smeh). A sada ozbiljno, mislim da je to zato što ja radim za sebe. Nemam ciljnu grupu i ne pokušavam da pristupim bilo kome. Dobijem neki tekst koji treba da ilustujem, percipiram ga po mome i to je uvek moje i po mom ukusu. Kad bih radio za klince i kako oni zamišljaju decu, onda bih trebao da se spustim, trebao bih da budem ozbiljniji, zamišljeniji da bih pogodio neku ciljnu grupu. Ja to ne radim, način na koji tumačim tekst je takav da sam to uvek ja i zato je to prepoznatljivo.

NNR: Karikaturistima, pogotovu onima koji rade dnevno-političke teme, se dešava da se onaj koga crtaju, blago rečeno, ponekad naljuti. Vi se ne bavite time?

BOB: Ja nikada ne radim dnevno-političke teme. Meni je politika odvratna i mislim da jedino to nikada u životu ne bih bio. Biti političar je strašno tužna sudbina. Imam osećaj da je to kao kad bih dobio neke kožne bolesti, zarazio bih se nečim i zato se ne bih s tim igrao (smeh). U principu, ja komentarišem stvari koju su deo mog života, politika to sigurno nije i ne bih da se petljam u to. Nije mi to prijatno, ne mogu ni da slušam priče o političarima. Jednostavno, ne želim da posvetim život ružnim stvarima. Ja se divim ljudima kao što su doktori u hitnoj pomoći. Zamislite život da odete tamo i gledate smrt i ružne stvari čitav život... Zamisli da ja gledam političare ceo dan? Somborac (Marko Somborac, autor stripa u Blic-u, prim. I.S.) da bi uradio svoj crtež on mora da ih sluša, a ja kad bih to slušao imao bih pokvaren stomak tri dana. Ja ujutru kad ustanem gledam crtane filmove, gledam stvari koje volim. Neću njih da gledam.

NNR: Kakav je vaš odnos prema knjigama koje ilustrujete?

BOB: To su knjige koje volim. Svakog od tih pisaca poštujem više nego što oni poštuju mene. Oni su veličasntveni ljudi. Kad čitaš te tekstove, ma, bar 50% njih sam ja molio da radim sa njima. Oni su pametniji od mene i ja kad pročitam nešto postanem bogatiji. Zato i molim da budem deo tog projekta.

NNR: Da li i za ilustracije treba inspiracija ili je to vrsta zanata?

BOB: Ne postoji inspiracija. Nemate vi inspiraciju za razgovor sa mnom. Vi kao iole intiligentni ljudi morate da imate stav o svemu. Uključujući čak i da ne znam, npr. ništa o fudbalu, pa ću da ti pričam zašto ne znam ništa o fudbalu, što je moja ilustracija te teme. Trebao bi da imaš stav o svemu, tako da o svemu možeš da pričaš. Ilustracija je upravo to, moj mnogo smisleniji tekst nego ovaj koji sada govorim u mikrofon,. Znači, ja vam nacrtam šta mislim o nekoj temi. Bilo koju knjigu da mi date ja bih morao da imam svoj stav o tome ili sam idiot. Mogu da imam stav da mi se sviđa, da mi se ne sviđa, uvek možeš nešto da kažeš i ja to govorim. Zato se moje ilustracije i razlikuju, nekad su nežne, nekad grube, bezobrazne, zavisi šta ja mislim o tom tekstu.