"GLAS TREBINJA", BROJ 1095, AVGUST 2018.
Prvi
susret 1980.
Vraćali
smo se sa letovanja u Budvi. Tata, mama, brat i ja. Kolima. I rešili da posetimo
rodbinu u Sarajevu kod koje nikad nismo bili. Sećam se samo da kad smo izašli iz
Trebinja i krenuli uzbrdo „stojadin“ je umalo prokuvao. Temperatura je bila dobrano
iznad 30 stepeni, usijalo se ono hercegovačko kamenje... Stali smo sa strane i ispod
nas se prostiralo Trebinje. Imali smo sjajan pogled i to kometarisali. Ja sam rekao
da grad baš lepo izgleda, pa kad već moram da idem u vojsku ne bi bilo loše da odem
u Trebinje. Već u sledećoj rečenici sam se predomislio, rekavši da to i nije dobra
ideja.
„Mnogo
je vruće i mnogo daleko od Leskovca!“
Interesantno
je da nikada više nisam poželeo da budem vojnik u nekom gradu.
Drugi susret 1985.
Od
Pule do Trebinja je bilo putešestvije. Najpre brodom, čuvenim „Galebom“ gde smo
prvih 5-6 sati bili bukvalno kao sardine, dok se nije iskrcala prva grupa u Zadru.
Druga tura u Šibeniku, a kad smo ostali i bez saputnika u Splitu, mogli smo da igramo
fudbal u utrobi broda. Na put smo krenuli u pet ujutru, vožnja brodom se završila
sutradan oko osam ujutru. Iskrcali su nas negde, pojma nisam imao gde. Ubacili u
vojni kombi posle pola sata i odvezli na autobusku stanicu u Dubrovnik. Tu smo redovnim
saobraćajem došli do Trebinja, već uveliko prošlo podne... Jedva sam čekao da se
dokopam kreveta. I najlepše u svemu, bila subota na nedelju, poslednja u oktobru,
kad se vraća sat unazad! Prvi i jedini put u vojsci sam se ujutru sam probudio.
Naspavao se!
Druga
stvar koje se najpre setim mi se dogodila pri kraju vojnog roka. Već se uveliko
približavao moj rastanak sa Trebinjem, možda je ostalo petnaestak dana do kraja
vojnog roka. Džomba u kasarni, obaveza sve manje, dan dug, polovina avgusta. Šetamo
starim gradom, već je vreme da se vratimo u kasarnu kolege i ja. Jedan od nas dobacuje
nešto nekim devojkama, koje su na desetak metara od nas, nešto kao kad će da se
vidimo...
„Kako
se zove ova što treba da se vidite?“ pitam.
„Nisam
siguran, a neprijatno mi da opet pitam. Emina ili Emira, tako nekako!“
„Lako
je da zapamtiš, ako je Emina imaš onu Šantićevu pesmu.“
„A
ako je Emira?“
„Crvena
jabuka ima na svom album prvencu pesmu o Emiri, to još niko nije čuo... Nego, znaš
li možda kako joj se zove drugarica? Ona plava, tršava, srećem je u poslednje vreme,
nikako da se zapričam s njom...“
„Nemam
pojma, pa vidiš da ne znam ni ova kako se zove... Ali, pitaću je koliko sutra i
reći ću ti.“
To
„koliko sutra“ nisam dočekao. Možda je on i pitao, ali nekako je tih 15-ak dana
prebrzo prošlo i ja sam otišao kući. Vratio se pređašnjem životu, krenule neke nove
obaveze... Ali, sve ove godine bi mi povremeno iz sećanja izronila ta bezimena plava
devojka. Tršava...
Treći
susret 2005.
Taj
treći susret je trebalo da se desi godinu dana ranije. Rešio sam da letujem u Herceg
Novom, da nakon letovanja produžim kod prijatelja u Zagreb. S tim prijateljem sam
bio u Trebinju. I u Herceg Novom shvatim da mi se pokvario foto-aparat. Šta ću u
Trebinju ako ne mogu da se ovekovečim? Džabe ću ljudima da pričam o gradu, ako nema
fotografija da se lično uvere u priču. Zato celu priču ponovim dogodine.
Prevoz
je bio neverovatan. Autobuska linija jedna jedina. U 18 sati za tamo, a u pet ujutru
povratak. Prespavao sam dve noći i čitav dan šetao i prisećao se... Kraj jula, opet
vrućina, ali ko za to da mari. Obišao sam neka mesta ponovo, bilo mi drago što sam
tu. I dobrih desetak sekundi opet stajao na onom mestu gde sam poslednji put video
onu plavu. Tršavu. Pokušavao da čujem eho nekadašnjeg dozivanja.
Četvrti
susret 2013.
Letovao
sam u Budvi, pa rekoh da jedan dan prekratim vreme nekom turističkom jednodnevnom
ekskurzijom. Kuda? Trebinje! Zašto? Glupo pitanje. Da mi je barem sekund nekada
to Trebinje nešto loše uradilo, sigurno ne bih išao tamo! I još jedan razlog – ekskurzija
obilazi i manastir Tvrdoš. Imaju dobro vino, biće degustacije... I da vidim crepove
na manastiru koje je proizvela leskovačka firma. Naime, rok grupa Galija je snimila
tri spota za svoje pesme u Trebinju. Sponzor je leskovačka firma koja se bavi proizvodnjom
građevinskog materijala. Za potrebe spotova koristili crepove, a onda ih donirali
manastiru Tvrdoš. Svaki razlog je dobar kad treba da odem do Trebinja, čini mi se.
Iskoristim priliku i da kupim lokalni list „Glas Trebinja“, jer svom prijatelju
sa putovanja donosim štampu iz mesta gde boravim. Kad tamo, tekst na temu savezničkog
bombardovanja Leskovca 6. septembra 1944. Tačnije prikaz knjige koja obrađuje tu
temu. Autora knjige lično poznajem i, naravno, pokažem mu novinu da vidi gde je
„završio“.
Pita:
„Odakle njima moja knjiga?“
Odgovaram:
„Otkud ja to znam? Ja sam samo kupio novinu na kiosku.“
Peti
susret 2017.
Mislio
sam da posle 2013. više neću da idem u Trebinje. Nekako sam imao utisak da sam zatvorio
taj krug želja da opet budem na mestu gde mi je bilo lepo. A onda mi je iznenada
na Fejsbuku izletela grupa čiji su članovi bili bivši vojnici JNA koji su služili
u Trebinju. Kako možeš da ne budeš član grupe? I još vidim da se se uveliko dogovara
skup bivših vojnika! Kako da ne dođem na tako nešto? Pri tom mi je to interesantno
i sa pozicije mog posla, s obzirom da radim kao novinar.
I
tako, krajem oktobra eto nas (me) ponovo u Trebinju. Kolega kraj mene kaže da mu
srce igra dok nas autobus kroz Trebinje vozi ka nekadašnjoj kasarni. I pita kako
se osećam?
„Ništa
posebno. Ja sam se tako osećao 2005. A bio sam i 2013. Oguglao sam ja na to...“
kažem uz osmeh.
I,
pred odlazak iz Trebinja, koliko da utrošim sitniš iz džepa, kupim „Glas Trebinja“.
Unutra predstavljaju trebinjski Foto-klub i, između ostalog, pišu da će ovi imati
izložbu za koji dan, upravo kod mene u Leskovcu. Vest malo bajata, to je bilo par
dana ranije, ja sam pratio to dešavanje i pisao o njemu. Ali, koja je verovatnoća
da dva puta u životu kupim „Glas Trebinja“ i da oba puta u njemu pominju Leskovac?
Šesti
susret
Verovao
sam 2017. da na sledeći skup drugara iz JNA neću ići. Bio sam prvi put, napisao
tekst o tome, prošetao kao i uvek, pio kafu pod ona 16 platana. Ali, upoznao sam
neke nove, drage ljude, ljude za koje do tada nisam znao i s kojima delim istu ljubav
iz nekog nepoznatog razloga ka Trebinju. I kako sad da ne dođem? Eto mene na novom
skupu koji će bivši vojnici imati od 13.-16.
09. 2018.
I
možda, najzad, saznam kako se zove ona mala, plava. Tršava.
P.S.
Leskovac i Trebinje nisu udaljeni mnogo jedan od drugog, nepunih 300 kilometara
vazdušne linije. Kolima je to oko 580 kilometara...
Нема коментара:
Постави коментар