NOVA NAŠA REČ, 21.9.2018.
U
Trebinju je održan Drugi skup bivših vojnika JNA koji su ceo ili deo vojnog roka
proveli u ovom gradu. Najveći broj njih je pripadao 472. brigadi Mornaričke desantne
pešadije kojoj je trebinjska kasarna bio centar za obuku, ali je bilo i pripadnika
drugih rodova vojske koji su takođe svoje JNA dane odbrojavali u ovom mestu. Pedesetak
tih „marinaca“ je na ovom skupu ponovo evociralo uspomene na dane mladosti, na druženje
i na jedno, kako kažu, potpuno drugačije i bezbrižnije vreme. Oni su na ovaj skup
stigli iz svih krajeva bivše Jugoslavije, ali i sveta.
Oficiri
Okupljene
je na zvaničnom postrojavanju pozdravio potpukovnik u penziji Slavko Žarković koji
je izrazio zadovoljstvo što se ovakvim okupljanjem čuva tradicija bivše jedinice.
„U
Trebinje sam došao 1975. godine i tu ostao do penzije. Vidim da smo malo ostarili,
osedeli, nadam se da svi imate familiju, da ste zdravo i dobro... Želim vam da i
dalje budete dobro, da uzbrdo budete brzi i da se nikad više ne mobilišemo, nego
da živimo kao ljudi, da se ovako sastajemo, da se družimo, pa ako treba i u kafani!“
Stevčo
Petkovski, jedan od organizatora ovoga skupa, bio je u periodu od 1985. do
1992. godine komandir voda jedinice u Trebinju. On kaže da se trebinjski marinci
možda jesu fizički promenili, ali su u srcu ostali isti.
„Jednom
marinac – uvek marinac, jednom prijatelj – zauvek prijatelj, takvi smo bili i davnih
sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, takvi ćemo i ostati, sve dok nas
bude bilo. Nikada neću zaboraviti svoju 472. brigadu Mornaričke desantske pešadije
u Trebinju, ali ni ovaj grad, gde sam proveo svoje najsretnije dane i gde su ljudi
svakog vojnika, svakog starešinu koji je došao ovde, prihvatili tako toplo da je
ovo ostao grad u mom srcu za sva vremena. Moram da istaknem i još jednu jako bitnu
stvar. Naš prvenstveni cilj je druženje i upoznavanje svih nas koji smo jedan deo
svog života proveli u ovom gradu. Koliko smo u tome uspeli, najbolje govori podatak
da smo, nakon prošlogodišnjeg skupa, počeli da se uzajamno posećujemo i nastavljamo
to druženje započeto na skupu u Trebinju. Nikad ne znate kuda će vas život odvesti,
pored koga ćete grada proći. Sada se ispostavlja da imate gde da svratite makar
na kafu u prolazu. A mi smo imali i par humanitarnih akcija gde smo pomagali našim
prijateljima. Nama nije važna nacionalna, verska ili bilo koja druga pripadnost,
jer nas spaja samo to što smo bili deo Trebinja neko vreme, što svi to vreme pamtimo
po mnogo lepih stvari koje su nam se dešavale. Zato se mi, uostalom, u Trebinje
uvek rado vraćamo.“
Vojnici
Rekorder
po broju pređenih kilometara da bi stigao na ovaj skup je Senad Dizdarević. Rodom
iz Velike Kladuše, danas živi u Kentakiju u SAD.
„Namenski
sam došao upravo zbog ovog okupljanja. Nakon 27 godina sam opet ovde i rečima to
zaista ne mogu opisati. Bio sam u trećoj četi, došao na služenje u decembru
1990. Trebinje je jako lijep grad, vidim da se sada to puno promijenilo, grad je
još ljepši... Ja sam se već odvikao od toga da vidim da narod šeta po gradu, sedi
po terasama... To mi je sve lijepo opet za vidit... Puno je emocija, puno sjećanja...
Ja sedam godina nisam pio alkohol, ali se sinoć baš „zaglavilo“... Ako Bog da dogodine
eto mene opet, a volio bih da ovo preraste u tradiciju i da nas svake godine bude
sve više i više!“
Damir
Kuralić je u Trebinje stigao iz Istre, odnosno Labina. Jedan je od vojnika koji
su sa „marincima“ imali drugačije, specifičnije veze.
„Ja
sam bio u pozadinskom bataljonu, kao kuvar, 1991. Bio sam i prošle godine, kada
sam došao prvenstveno zbog znatiželje, ali i nostalgije. U Trebinju sam proveo godinu
dana, jako mi se svidjelo i odatle sam poneo samo lijepe uspomene. Oduvjek sam želio
vratiti se ovde, čak dovesti i svoju suprugu i sina, da i oni vide gdje sam ja nekad
služio vojsku. To sam i uradio 2009. godine, kada sam na godišnjem odboru sa obitelji
bio ovdje u privatnom aranžmanu. Ako bude zdravlja, zna se, eto mene i sledeće godine!“
Нема коментара:
Постави коментар