NOVA NAŠA REČ, 7.6.2018.
Aleksandar
Perišić se skoro punih osam godina bavi stendapom. Pre toga je imao i pozorišnih
iskustava u kraljevačkom pozorištu, gde se oprobao još kao srednjoškolac. Počeo
je tako što je pobedio na takmičenju stendap komičara „Otvoreni mikrofon“ u organizaciji
Standup.rs i sada mu je to postalo primarno zanimanje, dok je pozorište skrajnuto.
NNR:
Kako je izgledao početak karijere? Stendap je u to vreme bio nešto novo na našoj
sceni.
AP:
Ono što je dobro da u početku ni publika nije znala šta da očekuje, tako da smo
i publika i mi te neke dečje bolesti lako preležali u samom startu. Dešavalo se
da to budu predstave na kojima imaš 30 ljudi, od kojih je 15 došlo slučajno, jer
je to kafić i nisu ni znali da se nešto dešava. Onda se ti naganjaš s njim u stilu
„majstore, ovde je predstava, budi malo tiši...“ To mi je i jedno od najdražih iskustava,
što smo imali i mogućnost da evoluiramo, da izdržimo gomilu prepreka, prosto da
iznesemo novi žanr, novi format koji treba da probije našu naviku u kafani, jer,
mi smo Srbi, mi volimo da pričamo u kafanu, da smo glasni... Mi smo došli u kafanu
da popijemo piće, da pričamo sa ljudima sa kojima smo izašli, a ne da slušamo tamo
nekog... Ali, da naglasim da nije bilo nekih ekscesa. E, sad, od tog „slučajno sam
svratio“ do „idem na stendap“ smo sigurno i mi doprineli, mislim na to buđenje želje,
na to povećano interesovanje.
NNR:
Koliko je pojavljivanje u televizijama sa nacionalnom frekvencijom uticalo da se
razvije stendap scena u Srbiji? Prvenstveno mislim na emisiju „Veče sa Ivanom Ivanovićem“
gde nastupate unazad nekoliko godina?
AP:
Moje prvo pojavljivanje je bilo u „Fajront republici“ koju je radio Zoran Kesić.
Nakon toga smo negde 2015. imali i snimanje za Comedy Central, američki kablovski
program koji je potpuno posvećen stendapu. Tu smo uradili 40 epizoda pod nazivom
„Stand up & more“. Posle je došao Ivan Ivanović. On je najviše uradio za nas
i naš stendap time što mi je rekao da nemamo cenzuru. Televizija jeste medij zbog
koga stendap može da pati, jer stendap podrazumeva da budeš slobodan da kažeš šta
god želiš. Ali, neki standardi na televiziji to prosto ne dozvoljavaju. Naravno,
postoji mogućnost da nešto izbaciš u montaži, ili ono dugme kod Ivana Ivanovića
kada „preteramo“, pa zvoni, ali i to dugme je tu više fazona radi... Znam da dosta
komičara, pogotovu na zapadu, moraju da vode računa o tome šta pričaju na televiziji,
vrlo je to „pipavo“. Nama ta pojavljivanja jestu puno donela, pogotovu od kako smo
tu jednom nedeljno, ali suštinski prvenstveno za mene kao komičara, ali čini mi
se i za druge, jer sam ih gledao, postoji suštinska razlika između nastupa uživo
i u studiju. Prosto, jedan deo energije ostane u kameri i ne pređe do mene, jer
nećeš čuti onog jednog u publici kome se nešto nije svidelo, pa je samo uzdahnuo...
Ti u studiju, iako postoji publika, imaš tonca koji to malo zabašuri... Inače, nakon
tih gostovanja obavezno skoči broj pratilaca na društvenim mrežama.
NNR:
Kako doživljavaš svoj posao?
AP:
Pravilo u stendapu je da svako piše svoj tekst. Greh broj jedan je koristiti tuđu
foru. Nije cilj da izađem ispričam vic i ga se svi smeju ili kažu glup je vic, aj
se raziđemo. Neka bude pola zadovoljnih, pola ne, pokrenućemo raspravu nakon toga,
da vidimo koliko to utiče na naše živote. Iz tog razloga biram i politički nekorektne
teme. Mislim i da je jako bitno reći nešto, jer mislim i da mi je posao da to nešto
kažem, odnosno da kažem nešto politički nekorektno i da ga obavijem velom komedije.
A onda će neko iz publike da kaže „ja nemam problema jer vidim da dečko dolazi sa
nekog ok mesta i da nije zao da bi bio zao sam po sebi, nego da ta malicioznost,
zapravo, ako se stavi i neki predznak sarkazma, ima i neko drugo značenje i da cela
priča mnogo više smisla“.
NNR:
Humor u suštini zasnivamo na sterotipovima, tipa pojedine nacije su ovakve, pojedine
vrste ljudi su onakve... Razvojem nevladinog sektora kod nas sve više se pojavljuju
neki koji kritikuju te, pa recimo, pojave. Kakvo je vaše iskustvo?
AP:
Na nastupima bude neko ko se glasno ne složi sa nečim, a tehnički naziv za njega
je „hekler“. Odnosno, ne samo taj, nego bilo ko ko ti prekida na neki način predstavu.
Suštinski, i ti imaš zadatak da ga ućutkaš. Prosto je to tako. To je moja predstava,
to je moj tekst i ja nemam drugi tekst osim tog koji sam spremio za nastup. Humor
nije baziran samo na predrasudama, on se javlja i kad nešto ne znaš, kad ne razumeš,
kad ti je novo. Ljudi će pribeći i reći Jevreji su ovakvi, crnci su onakvi, Azijati
su ovakvi, jer nikada nisu bili u jevrejskoj kući i videli da Jevreji piju kafu
kao i oni. Druga strana te medalje je i nacionalizam, jer ti kad se plašiš neke
nacije kreneš da je mrziš, samao zato što nisi, npr. pročitao knjigu o nečemu. Vrlo
je lako napraviti predrasudu i o Hrvatima, Bugarima, komšija imamo koliko hoćemo...
Suštinski odi samo do Budimpešte i vidi kakvi su Mađari. Vrlo je lako napraviti
predrasudu u mom selu gde ja samo sedim ispred prodavnice, pijem pivo i svi su mi
krivi jer imam 300 evra platu. Ja volim da koristim te priče o predrasudama, jer
volim da pričam ljudima da odu malo do komšija i vide Zagreb, Sarajevo, Dubrovnik
i da vide da ti ljudi žive skoro isto kao i mi, imaju iste probleme. Moje mišljenje
je da samo dobri ljudi pribegavaju humoru kad im je frka, kad ne znaju kako da reaguju.
Svako od nas ima bar jednu smešnu scenu sa sahrane. Zašto? Zato što više nemaš nekoga
i ne možeš da se izboriš sa činjenicom da tog nekog više nema, a pritom se pijani
teča okliznuo i pao. Prosto organizam i mozak traže taj ventil da se isprazne...
Ja koristim sve te stereotipske priče jer su apsurdne same po sebi. Prosto, ako
hoćeš da ti stereotipovi vode život na lošem si putu. Ako hoćeš da ga razbiješ tako
što ćeš da ga razbiješ i izvrneš na postavu, onda si na dobrom putu.
NNR:
Imate česte nastupe po regiji, kao se to sve ćešće govori za prostor bivše Jugoslavije.
Kakva su tu iskustva, kakva je publika?
AP:
Jedina stvar koju, npr. Zagrepčanin ne zna je gde se seku ulice Despota Stefana
i 27. marta u Beogradu. Ili Hrvati ne znaju kako se zove pomoćnik minsitra turizma
Republike Srbije, kao što ni mi to ne znamo kod njih. Onda samo na nastupu izbaciš
te neke lokalne stvari i više ništa nije teško. Na opštem nivou ne postoji razlika
između Dubrovčanina, nekoga iz Skoplja, Ljubljane... Zahvaljujući stendapu sam obišao
čitav region i uvideo da nema neke razlike. Ili kako to volim da kažem, problemi
su nam isti samo se drugačije prezivaju.
NNR:
Ono po čemu ste najviše zainteresovali gledaoce je improvizacija na zadatu temu.
To je toliko uverljivo da su mnogi mislili da se radi o nameštaljci?
AP:
To je krenulo iz kluba „Ben Akiba“, pa smo ga preneli i na televiziju. Ali, na televiziji
je jako mali procenat igara u odnosu na ono što igramo u klubu. Dosta igara kadrovski
nije moguće postaviti na televiziji, pa zato uvek pozivamo ljude da dođu i da vide
da mi zaista improvizujemo i smišljamo na licu mesta. Inače, to zna da bude i naporno.
Kad se završi nastup, kad adrenalin počne polako da pada, meni se prispava, što
je zgodno, jer onda ne mogu da pijem, a mojoj devojci je to posebno drago.
Нема коментара:
Постави коментар