NOVA NAŠA REČ, 1.6.2018.
Proslavljena
glumica Gorica Popović gostovala je u Leskovačkom kulturnom centru na tribini „U
krupnom planu“. Ona je razgovarajući sa Ivanom Ristić govorila o ključnim ličnostima
i događajima u svojoj karijeri, tokom koje je ostvarila niz zapaženih uloga u pozorištu,
na filmu i televiziji. Dobitnica je prestižnih priznanja, među kojima su Zlatna
arena u Puli i Carica Teodora, u više navrata, na Filmskim susretima u Nišu.
„Mislim
da su ovakve tribine divne“ rekla je Gorica Popović.
„Moje
iskustvo govori da ljudi vole da se sretnu sa nama i vole da čuju šta je to iza
ovog posla, iza scene, iza kamere... Meni to prija, ja sam pričljiva osoba, nisam
od onih kojima je teško da vode ovakvu vrstu razgovora. Pre neki dan sam bila u
Kikindi, treba d aidem na Zlatibor i zaista se radujem tome. Znate, nije loše kad
ne morate da glumite. Dođete i razgovarate pričajući iz glave, ne moram da se „španujem“,
da ulazim u lik. Zato sam i zahvalna Leskovačkom kulturnom centru na ovom pozivu.“
U
razgovoru za medije, pre tribine, Gorica Popović je rekla da iza nje ima mnogo godina
u ovom poslu, mnogo bitnih momenata...
„Mnogo
je tu lepih uloga, ljudi koji su mi dragi, od na primer mog profesora Bajčetića,
koji je zaista jedan izvanredan pedagog. Ja sam došla iz Kragujevca i na Akademiju
sam primljena sa još 12 kolega i to je jedan važan datum u životu glumca, datum
kada on počne da izučava ovaj zanat. Bila sam i asistent na fakultetu, što je nešto
vrlo zanimljivo i kreativno... Onda sam na poziv Mire Trailović prešla u Atelje
212 i tu sam i dandanas. Vremenom dolaze i nagrade koje mi mnogo znače, ali i šira
popularnost. Serija „Bolji život“, snimljena je pre 30 godina, ali me ljudi i danas
prepoznaju kao sekretaricu Daru, na pijaci mi se redovno dešava da me pozovu „Daro,
dođi kod mene, uzmi jabuku...“ Lepo je setiti se svega toga, svih tih uloga u tridesetak
filmova i serija, kao i 70-ak uloga u pozorištu. Nekako ja plovim kroz ovaj posao,
volim ga i najveća sreća za čoveka je kad radi ono što voli. Sretala sam i mnoge
divne ljude, kao što su Ljubomir Muci Draškić, Dejan Mijač, Điđa Karanović, Goran
Marković, Rajko Grlić... Ljudi sa kojima ste u jednom trenutku porodica, držite
se, razumete i iz toga proiziđe dobar rezultat. Pritom sam ja pomenula samo reditelje,
da ne govorim o mojim kolegama glumcima, jer sam bila mlada glumica kada sam došla
u Atelje, a tu su već bili Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, cela jedna
galerija divnih i velikih umetnika...“
Danas
je kultura na niskom nivou smatra Gorica Popović.
„Kad
pogledate budžet za kulturu koji se odvaja u Ministarstvu, to je nešto stvarno malo.
Ima mnogo umetnika koji imaju fantastične projekte, a to sve stoji. U pozorištu
se dovijamo kako znamo i umemo, gledamo stalno na kasu, kakav je prihod... Ranije
je u pozorištu bilo godišnje deset finansiranih projekata od strane države, a sada
je jedan. To već govori koliko je kultura skrajnuta i mi stalno čekamo da se ljudi
koji su u vlasti sete i shvate koliko je kultura važna za dušu jednog naroda. Ako
pogledate rijaliti programe shvatićete o čemu govorim, šta je zavladalo, koji su
opskurni likovi na naslovnim stranama, u novinama, na televizijama, shvatićete da
sve ide u pogrešnom smeru. I civilizacija ide u prilično problematičnom smeru i
mi nismo mnogo gori od sveta, kultura u proseku je svuda ista. Danas, na žalost,
moraš da budeš i srećan kada nešto dobiješ, pa da vidiš da li to možeš časno da
uradiš. Tržište je smanjeno, manje se radi, ali eto, gura se nekako... Onda nekad
i pristaneš da radiš nešto za neke bedne novce, ali važno je da si tu, da radiš
nešto, da imaš posla...“
U
startu paralelno sa glumačkom Gorica Popović je razvijala i muzičku karijeru.
„Bora
Đorđević me je pozvao u grupu „Sunckoret.“ Puno smo putovali, snimali, pevali...
I dandanas smo prijatelji, sa Borom sam i radila u pozorištu, pravio je muziku za
neke predstave. Sa Biljom Krstić sam u stalnom kontaktu, mi smo i kume, i uopšte
se družimo. Stalno nas publika proziva i mi obećavamo da ćemo da snimimo nešto,
da napravimo neki veliki koncert, ali svi imamo puno posla, pa nekako ne stižemo
da se uklopimo s obavezama. Ja sam zaista uživala u radu sa grupom i u muzici, ali
sam se jednostavno vratila svom izvornom poslu.“
Glumački
posao je neizostavno vezan za određeni tekst koji treba da se interpretira. Međutim,
dešavaju se „ispadi“, improvizacije koje obeleže pojedine scene, filmove, predstave
za sva vremena. Gorica Popović će, zahvaljujući kolegi Draganu Jovanoviću, ostati
upamćena za sva vremena kao osoba „koja je pojela Bambija“ u filmu „Profesionalac“.
„To
je ostala kultna rečenica, naravno da se nisam ljutila, a dopalo se i Dušku Kovačeviću,
koji je scenarista i reditelj, i tako je to ostalo u filmu. Ima toga puno i samo
veliki i duhoviti glumci mogu da se upuste u to. Takav je bio prvenstveno Zoran
Radmilović, ali i mi često znamo da... Imamo jednu predstavu koja traje 24 godine,
„Ljubavno pismo“, pa da nam ne bi bilo dosadno mi tu stalno nešto dodajemo, izmišljamo...“
Нема коментара:
Постави коментар