NOVA NAŠA REČ, 28.12.2018.
NNR:
Kraj godine je obično vreme kada se svode računi. Kako to izgleda u nekom sportskom
klubu, jer sezona obično bude na polovini, a kod vas u „Aktavis akademiji“ je i
puno mladih sportista?
VS:
Nama je ovo bila veoma uspešna godina, mnogo toga smo uradili u ovoj jubilarnoj,
desetoj godini kako postojimo. Imamo sve selekcije dečaka i devojčica, bukvalno
od prvog tima do vrtića. Naša muška seniorska ekipa se takmiči u Prvoj srpskoj ligi
(treći rang takmičenja), gde smo se plasirali ove godine. Uglavnom su nosioci igre
mlađi igrači, jer je nama to i cilj, da mlade igrače tako razigravamo. Pokušavamo
da napravimo sistem koji smo imali pre desetak godina u Zdravlju, kada smo imali
Zdravlje 2, gde su tadašnji mladi i peerspektivni igrači kao što su Perica Mitić,
Vladica Jovanović, Nemanja Stanković i mnogi drugi razigravali i kasnije postajali
prvoligaški igrači. Prvi put naši juniori igraju Jedinstvenu juniorsku ligu Srbije,
gde su u konkurenciji sa još 11 najboljih timova Srbije. Prošle nedelje smo ugostili
Partizan, bilo je 250 gledalaca, što je jako mnogo za juniorsku ligu. I kadeti igraju
Kadetsku ligu Srbije i mislim da se samo još Partizan, Zvezda i Mega takmiče u ove
dve lige. Pionirska selekcija postiže dobre rezultate, takmiče se u kvalifikacijama
za prvu ligu i verujem da će se plasirati na završni turnir Svi naši igrači su iz
Leskovca i oni potvrđuju da je naš grad grad talentovanih i perpektivnih košarkaša.
Ostale selekcije su škola košarke, gde su nam najinteresantniji mladi iz vrtrića
„Kolibri“. Ženska kadetska selekcija igra Kvalitetnu ligu jugoistoka Srbije. Tu
su ubedljivo prve, bez poraza i na proleće ih očekuje nastavak takmičenja. I pionirke
u istom nivou takmičenja postiže sjajne rezultate, očekujem da se plasiraju na finalni
turnir prvenstva Srbije. Mlađe selekcije treniraju u osnovnim školama. Prvi put
ove godine ne igramo seniorsku ligu, jer nam se dogodila smena generacije. Generacija
devojaka rođenih 1999., 2000., 2001. je završila srednju školu, upisale su fakultete,
krenule nekim drugim životnim putem... Na žalost, to je problem gardova kao što
je Leskovac, jer mladi sportisti, pritom ne mislim samo na košarkaše, kada počnu
da studiraju odlaze u veće gradove, kao što su Beograd, Niš, Novi Sad. Neki tamo
nastavljaju karijeru, neki, se posvećuju fakultetu... Ove godine, recimo, najjaču
ligu za košarkašice igraju četiri igračice koje su ponikle u Leskovcu, u redovima
Aktavis akademije. Dve od njih su članice reprezentacije Srbije do 20 godina, Marija
Stojiljković i Marija Stojanović. Ova druga je i bila učesnik Prvensta Evrope i
odatle se vratila sa srebrnom medaljom. Ta generacija je sa Aktavis akademijom uspela
da osvoji kadetsku ligu Srbije...
NNR:
Da li je lako organizovati sve te treninge, utakmice...?
VS:
Sa svima radi osam trenera. Tu smo Marija Anđelković, Zoran Kostadinović, Milan
Petrović, Saša Mitić, Predrag Tasić, Ivan Kostić, Zoran Đokić i ja. U ovih deset
godina je oko 1500 dece prošlo kroz naš klub, što nas zaista čini ponosnim, čime
se hvalimo. Naravno da nije lako sve to organizovati, ali smo mi prošle godine od
strane Sportskog saveza Leskovca proglašeni za najorganizovaniji u Leskovcu, a to
priznanje smo već dobili pre par godina. Sve to je samo veliki podstrek da nastavimo
i dalje da ovako radimo. Inače, ranije su dečaci i devojčice trenirali odvojeno,
ali nam je falilo termina za sve te treninge... Problem je bio i škola, neko ide
pre podne, neko popodne... Onda smo doneli odluku da treniraju zajedno, u početku
im je bilo čudno i neobično, ali smo im rekli da ako mogu u školi da budu zajedno,
što ne bi i trenirali zajedno. Onda smo krenuli i da organizujemo trening utakmice
između dečaka i devojčica. U mlađim uzrastima se ta razlika u polovima ne primećuje
u rezultatu, možda tek u nekim kasnijem kadetskom i juniorskom uzrastu kada dečaci
dobiju na visini i snazi... Ali, bez obzira na to, mogu da kažem da su te utakmice
veoma interesantne i da se tada mnogo više trude i jedni i drugi. Devojčice da pokažu
koliko mogu, a dečaci zbog ponosa, jer ne smeju da dozvole sebi da ih pobede devojčice.
Tako da „pršti“ na sve strane... Upravo je to razlog napretka Marije Stojanović,
koja je mnogo više volela da igra sa i protiv dečaka, kao i najbolja, po meni, leskovačka
košarkašica Maja Miljković.
NNR:
Koliko je važno da ta deca ne izostave i obrazovanje?
VS:
Smatramo obrazovanje jako bitnim i ne dozvoljavamo da deca zbog košarke idu vanredno
u školu. Naravno, roditelji su ti koji odlučuju o tome, ali naša preporuka je da
deca uvek idu redovno u školu, da uče i da imaju što bolje ocene. Vremena za sve
može da se nađe, i za školu i za košarku i za izlaske... Košarka je tu da pomogne
u sticanju npr. radnih navika, vežbanja timskog rada, pospešivanja odlučnosti što
jako dobro dođe ne samo u školi, nego i u kasnijem životu, da nauče da se u životu
i dobija i gubi, ali smatramo da škola mora da bude na prvom mestu! Važna stvar,
možda najvažnija je da se ta deca kroz bavljenje sportom sklanjaju sa ulice, usmeravaju
se na neke zdrave stilove života.
NNR:
Završili ste projekat prekogranične saradnje sa bugarskim Botevgradom?
VS:
Dobili smo opremu u vrednosti od 100.000 evra. Cilj nam je pre svega bio da tim
projektom napravimo jedan trenažni centar za mlade košarkaše koji fali Leskovcu.
Deca su sad dobila motiv više, imamo šutersku mašinu koju, mislim, u Srbiji imaju
samo još Crvena zvezda i FMP...
NNR:
Kako se finansira klub?
VS:
Mi pokušavamo da stvorimo sistem da kadeti i juniori ne plaćaju ništa u klubu, a
da mlađi selekcije plaćaju članarinu, ili da to bude neka pomoć roditelja oko prevoza
za utakmice i slično... Na žalost, klub nema budžet koji bi svima omogućio besplatno
treniranje, jer plaćamo zakup sala gde treniraju mlađe selekcije. Sada su svi naši
mladi košarkaši dobili dresove, trenerke i majice zahvaljujući ovom projektu prekogranične
saradnje, što je opet pomoć roditeljima... Vrtić ne naplaćujemo, to je naša ljubav
i njima uvek poklanjamo i majice, medalje, pehar na kraju godine...
NNR:
Kakva je saradnja sa drugim ekipama, pogotovu sa "Zdravljem"?
VS:
Mi hoćemo da sarađujemo sa svima, ali na obostranu korist. Što se Zdravlja tiče,
imamo želju da budemo tim koji bi razigravao igrače za njihov prvi tim. Međutim,
oni se ne javljaju, nemamo nikakav dogovor. Oni misle da dečaci kada završe kadetski
ili juniorski staž automatski pređu kod njih. Međutim, ove godine mi to nismo uradili,
nego smo našim kadetima i juniorima omogućili da kao „Aktavis akademija“ igraju
sa najboljim klubovima u njihovom uzrastu u Srbiji. Možda se nađe dogovor, jer mi
zaista imamo veliku bazu... Ako ne, tu je naša seniorska ekipa koja ionako igra
ligu koja je samo jedan rang ispod ranga koji igra Zdravlje. U našem timu nema plaćenih
igrača i svi su Leskovčani, što je opet neki naš cilj vezan za razvoj košarkaškog
sporta u Leskovcu.
NNR:
Jeste li zadovoljni postignutim?
VS:
Meni je važno da deca koja kod nas treniraju budu zadovoljna. Kada me neko od roditelja
pita šta mislim o njegovom detetu, da li je talentovano, da li dobro trenira, da
li sam zadovoljan sa tim detetom... Uvek pitam da li je to dete zadovoljno? Stvar
je prosta, ako je dete zadovoljno, svi smo zadovoljni, i treneri i roditelji i onda
je lako raditi. Jako nam je važno da ta atmosfera među decom ne bude samo surovo
takmičenje između njih u smislu ko će biti bolji, nego da se oni pre svega druže,
da budu prijatelji i da među njima vlada pozitivna atmosfera. Tu zaista moram da
pohvalim i vašeg novinara Ivana Spirića, koji zaista uspeva da napravi pozitivnu
atmosferu, pogotovu sa mlađim selekcijama.
NNR: Šta smatrate za najveći uspeh?
VS: To što u takmičarskom pogonu
trenutno imamo oko 240 dečaka i devojčica. Dodamo li tome stotinak dečaka i devojčica
u vrtiću, dobijamo broj od preko 340 mladih košarkaša i košarkašica koji treniraju
u Aktavis akademiji. Imamo
četiri medalje sa pionirskih i kadetskih prvenstava Srbije, bili smo nekoliko puta
četvrti u juniorskom i kadetskom prvenstvu Srbije, što je veliki uspeh. Iz naših
redova je sedmoro mladih dospelo do reprezentacije Srbije... Tri košarkaša ove
godine igraju koledž košarku u Americi, Đorđe Dimitrijević, Mladen Armuš i Miloš
Jović. Aleksa Jugović je letos završio koledž i od jesenas igra profesionalno u
španskoj drugoj ligi.“
Ekipa
NNR
Нема коментара:
Постави коментар