SEĆANjE...

NOVA NAŠA REČ 31.5.2019.

Ovih dana se navršilo deset godina od kako nisu sa nama

Jelena Spirić Jelka i Dragoljub Spirić Dragan Spirka

Umesto uobičajenog sećanja na drage likove podeliću samo delić onoga čemu su me naučili...

Baba Jelka je rođena 1921. godine. Završila je četiri razreda osnovne škole, bila dobar đak, ali je njen otac smatrao da je za žensko dete to dovoljno škole. Udali su je sa nepunih 16 godina, već 1937. rodila je mog oca, 1940. i mog strica. Par nedelja pošto je Leskovac oslobođen okupacije u jesen 1944., baba je ostala bez muža, jer su ga oslobodioci ubili bez suđenja. Ostala je sama sa dvoje dece i čitav život posvetila njima. Radila je, kako nam je često govorila, muški, kovački posao u firmi „Rade Metalac“, gde je dočekala i penziju. Po ovim nekim predispozicijama moja baba nikako nije bila lik koji bi išao u pozoriše. Ali... Uvek je neko ali! Sedamdesetih godina prošlog veka pozorište u Leskovcu je bilo besplatno za publiku. Karte su se delile i preko sindikata mnogobrojnih firmi. Pretpostavljam da je baba tako i otišla u to pozorište i bila je redovan posetila svih mogućih i nemogućih predstava. U to vreme, krajem 70-ih, mi, njeni unuci, jedva da smo prebacili 10 godina starosti. Baba je znala da nas povede da gledamo neku predstavu i bila naš cenzor. Obično bi odgledala komad, došla i rekla našim roditeljima da možemo to da gledamo. Najčešće su to bile komedije. Za onde druge je postojala fraza „To je „teška“ predstava za njih!“ Pored toga, baba nikad nije otišla u pozorište neuredna. Za nju je to bila svečanost kao naši rođendani ili ko zna kakve proslave. I mi smo kao deca morali da budemo „uparađeni“. I ta uparađenost mi je ostala do dandanas. Odem u pozorište, ugasi se svetlo, sekund pred početak predstave ja kao da vidim moju babu tu negde pored. Gleda kako sam se obukao, nemoj slučajno da je obrukam svojom neurednošću.

Moj otac me je na čudan način naučio da stvari u životu idu nekim svojim putem, ma koliko se mi trudili i pokušavali da to promenimo. On je voleo sport. Kao mlad je trenirao košarku, igrao nešto kao junior, ali nije otišao dalje od toga. Sedamdesetih godina je pisao za "Našu reč", pratio je sport, logično. Pošto je bio upošljenik „Leminda“, bio je u upravi koja je vodila taj klub. Običan, fabrički, nižerazredni lokalni fudbalski klub koji je bio član neke, ne znam recimo pete-šeste lige... Odatle ide prva priča.

Igrali oni u Paraćinu, koliko se sećam. I, kako je pričao ćale, vode Paraćinci sa 2:0, a na poluvremenu se dogovore da im domaćini prepuste bod, kažu sudiji da je sve dogovoreno i da će utakmica da bude nerešena. Počinje drugo poluvreme, lopta ide na sve strane, ali nikako u gol. Domaći fudbaleri se pomeraju u stranu, uklizavaju u prazno, ali lopta neće u gol, pa neće. Golman se baca u stranu pre nego što igrač koji je izašao sam pred njega šutira, lopta pogađa golmana u nogu i odbija se u korner. I sve neke takve situacije. Ugurali nekako jedan gol, ali drugi nikako. Publika se smeje, očigledno da je nameštaljka... Sudija produžio utakmicu deset minuta! Ovo se dešavalo sedamdesetih godina prošlog veka, kada se nije igralo ovo zaustavno vreme, kao danas. Na kraju čovek odsvirao kraj, rekavši da ne može on da da gol umesto igrača. Znači, i kad je namešteno ne mora da bude tako do kraja!

Druga priča je opet vezana za fudbal. Vraćamo se vozom iz Beograda. Nepoznati saputnik u kupeu priča naveliko sa ćaletom o sportu. Proleće 1982. čeka se svetsko fudbalsko prvenstvo u Španiji. Pita saputnik, pošto vidi da ćale prati sve to, šta će naši da urade tamo. Kaže ćale „Ako prođemo prvi krug biće uspeh!“ Krenemo da ga pravimo ludim, te Ćira Blažević rekao da idemo u polufinale sigurno, te dobri fudbaleri, nabrajamo imena Pantelić, Sušić, Pižon Petrović, Halilhodžić, Gudelj... Odsluša ćale i kaže doslovce:

„Ne pamtite vi, ali ja pamtim Nemačku 1974. I ta ekipa je bila sjajna, predvođena Džajićem. Ali, njih je kao i sada vodio Miljanić. A on im nije trener, nego menadžer. Svi će oni da igraju tako što će da čuvaju noge, jer treba da se prodaju na leto. Taman ispunjavaju starosni uslov!"

Tako i bi! Najbolji u ekipi bili oni koji su imali 23-24 godine, ali većina reprezentativaca igrala tako da je pokidala živce naciji... Ćaletovo naravoučenije iz tog vremena: Kada pare uđu u sport, to više nije sport. To je onda biznis.