VEČE MUHAREMA BAZDULjA

NOVA NAŠA REČ 15.3.2019.

U Holu na spartu Leskovačkog kulturnog centra održano je književno veče istaknutog književnika, filozofa, novinara i prevodioca Muharema Bazdulja pod nazivom „Kvadratni koren iz života - razgovor o knjizi i nečemu još“, gde je predstavljena njegova istoimena knjiga. Sam bazdulj za svoju knjigu kaže da se radi o romanu koji se bavi putovanjem glavnog junaka, koji je novinar u svojim ranim pedesetim godinama i kreće na neku vrstu književnog festivala iz Beograda u Tuzlu.

„To je putovanje koje preko Rače traje oko tri sata, međutim činejnica je da je on tamo išao 1994. godine, dok trajao rat i putovao je preko Mađarske, Hrvatske, Mostara, Vareša... i putovanje je umesto 200 bilo 2000 kilometara. On se u romanu iz svoje 53. godine kroz stalne flešbekove vraća u period kada je imao 33 i stalno pokušava da utvrdi šta je to u tih prethodnih 20 godina otišlo do đavola što u njegovom životu, a što u društvu generalno. Ovo je pokušaj revizije jednog konkretnog ljudskog života, ali takođe i revizija istorije jedne zajednice.“

NNR: Flešbekovi su odlika svakog čoveka, svi se nešto vraćamo u prošlost...

MB: Ne postoji ni jedna zajednica u kojoj nema nostalgije, prisećanja na prošlost i ideje kako su nekada stvari bile boljenego danas. Međutim, kod nas gotovo da većina ljudi ima taj osećaj da danas ne valja ništa, dok je prije valjalo sve. To, naravno, nije tačno, sve je kao u Balaševićevoj sintagmi „slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne...“ Ljudi su danas zaboravili da se vozilo po par-nepar principu, da u marketima nije bilo čokolade, nego samo šećerenih tabli, itd... Neke stvari jesu bile bolje, pogotovu u zdravstvu ili školstvu, ali, ono što pokazujem i u knjizi, je da smo mi društvo ogrezlo u nostalgiji, a da je to posledica da ljudi žive u stanju dubokog nezadovoljstva.

NNR: Neko ko je hroničar vremena su novinari, a tim poslom se i vi bavite. Gde vidite taj poziv danas?

MB: To je ogromna razlika u odnosu na nekad. Vi ste nekad, u doba jugoslovenskog komunizma ili perioda u Srbiji sa Miloševićem, imali veću s jedne strane direktnu kontrolu nad medijima, ali je s druge strane poverenje čitaoca, gledalaca i slušalaca. S druge strane socijalna važnost novinarstva je bila ogromna. Kada sam ja počeo da se bavim novinarstvom 1996. ljudi su u anketama stavljali medije na prvo mesto institucija kojima najviše veruju, pre verskih zajednica, politike, obrazovnih ustanova. Mi smo danas došli u stadijum koji je obrnut za 180 stepeni, mediji su postali institucije kojima ljudi ne veruju.

NNR: Kako ocenjujete situaciju da je rat na ovim prostorima završen pre 20-ak godina, ali da se i dalje nalazimo tim pozicijama kao da je rat završen juče, za razliku od bivše Jugoslavije koja je 20-ak godina posle Prvog i Drugog svetskog rata napravila ogromne korake u razvoju države? Šta je to što nas koči u prevazilaženju problema?

MB: Problem je što je, recimo 45’ jedan, da se tako izrazim, narativ, pobedio. Nemci su bili poražena strana. Oni su u sebi mogli da se osećaju da su nepravedno poraženi, ali su prihvatili da žive unutar sveta koji kao zvaničnu istinu ima istinu antifašističke koalicije. Ovde nije došlo do nikakvog približavanja. Bošnjaci, Hrvati i Srbi i dalje žive u onom svetu u kojima je njihova strana idealna, a protivničke su šejtanske, da se tako izrazim. Ja sam verovao da će doći do tog približavanja, jer ni jedna od tih nacionalnih istina nije do kraja ispravna. Nama bi trebala jedna apotekarska vaga da kažemo ko je bliži ovom ili onome. Ja sebe tu smatram i pomalo privilegovanim, jer sam bio dovoljno odrastao da rat mogu racionalno da posmatram, a opet dovoljno mlad da mi nije nikakva ideološka preferencija zamaglila pogled. Meni se čini i to je paradoksalno, da smo mi bili bliže toj nekoj evropskoj ideji negde 2002., 2003.... Tada je na vlasti u Srbiji bio Zoran Đinđić, u Hrvatskoj Ivica Račan, a u Bosni Zlatko Lagumdžija. Možda smo u tom trenutku bili bliži tome, iako je rat bio mnogo svežiji nego danas. To je nešto što je tužno i što svima na nama, na ovaj ili onaj način, određuje živote, ali je to tako.

NNR: Na sajtu bosonoga.com pišete kolumne u kome na zanimljiv način govorite o rok muzici, o izvođačima koji su danas pomalo zaboravljeni, ili koji nikad nisu imali neku širu popularnost.

MB: Ja pišem za sarajevsko „Oslobođenje“ i beogradsku „Politiku“ prvenstveno političke kolumne i kada mi je ovaj banjalučki portal ponudio da pišem na temu koju ću sam da biram, nisam želeo da to opet bude politika. Ja sam veliki zaljubljenik u jugoslovensku popularnu kulturu, pa samim tim i u taj muzički deo. Tako mi je zaista prijalo da neke izvođače i pesme rekonstruišem na način koji nije svakodnevan. To je nešto što slušam svakodnevno, to su teme i izvođači koji su mi dragi. Sam rokenrol je danas skrajnut, jer je on nastao, recimo, pojavom Elvisa Prislija kao buntovna forma umetnosti. Ali, kada vas kapitalizam integriše iznutra vi više ne možete biti buntovni. Recimo, kod nas su Pankrti svojevremeno dobili nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“. Kad postanete deo mejnstrima, a deo ste nekog bunta, pankeri ste, to je nešto najgore... Mnogo je lakše kada vas zabranjuju, nego kad vas režim ili oblik vlasti koji vi prezirete prihvati.

NNR: Državljanin ste Srbije već par godina, a većina ljudi planira da ode iz Srbije negde drugde. U čemu je tajna želje da imate srpsko državljanstvo?

MB: To je posledica što po zakonu o dvojnom državljanstvu državljanin BiH posle tri godine legalnog boravka može dobiti srpsko državljanstvo. Ja sam tri godine bio legalni stranac i to sada meni u mnogome olakšava život. Kao stranac imate problema sa otvaranjem žiro-računa, sa atim nekim administrativnim problemima. Ja sam u jednom trenutku odlučio da ovde živim i kad mi se već pružila ta mogućnost, u tom praktičnom smislu mislim da to nije mnogo drugačije od čoveka iz Srbije koji ode u Švedsku i traži njihovo državljanstvo.

ANTRFILE: Muharem Bazdulj je rođen 1977. godine u Travniku. Diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu engleski jezik, englesku i američku književnost. Književne i publicističke tekstove Bazdulj objavljuje u mnogim časopisima i listovima u BiH, Srbiji i regionu. Knjige su mu prevedene i objavljene na nemačkom, engleskom i poljskom jeziku, a priče i eseji na još desetak jezika. Objavio je sedam romana, pet knjiga priča, tri knjige kolumni, dve knjige eseja i jednu knjigu soneta. Dobitnik dve najviše srpske novinarske nagrade: nagrade lista Danas „Stanislav Staša Marinković“, koja se dodeljuje za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu, kao i nagrade „Bogdan Tirnanić“ Udruženja novinara Srbije, za najbolju kolumnu ili komentar. Dobio je i nagradu Društva novinara BiH za „najboljeg novinara u kategoriji tiskanih medija“. Živi i radi u Srbiji od 2012. godine, čiji je državljanin postao 2016. godine.