BRUNO LANGER, LIDER ROK GRUPE „ATOMSKO SKLONIŠTE“: ODAPEĆU NA BINI

NOVA NAŠA REČ, 15.9.2017.

Na prostoru bivše Jugoslavije Jadransko primorje baš i nije bilo neko izvoriše rok bendova. Split kao najveći grad još se kako tako i držao, ali ostali, npr. Dubrovnik, Zadar, Šibenik, su bilo okrenuti nekim drugim notama. Osim Rijeke i Pule, odakle su došli mnogi danas kultni bendovi. Jedan od njih, pulsko „Atomsko sklonište“ postoji i radi već 41 godinu. Pevač i basista benda, Bruno Langer pojašnjava o čemu se radi.

„Ja, iako živim u Puli, rođeni sam Riječanin, tako da se sećam da je Rijeka još 60-ih godina prošlog veka imala strahovitu rok scenu. Mi smo nekako bili, što bi u onom sistemu rekli, najbliži štetnom uticaju zapada. Mi smo bili prvi front „trovanja“ rokenrolom. Mislim da je u tome stvar. Pogotovu pank scena je bila izuzetna u Rijeci. Pula kao mali grad je dao dosta toga, da ne govorim o grupi „Atomsko sklonište“ gde ja sviram, ali tu su Franci Blašković i njegov Tingl-tangl, KUD Idijoti, mnogo, mnogo avangardnih bendova...“

NNR: Tako je bilo nekad, kako je danas?

BL: Danas je situacija loša. Mladim rokerima se ne pruža šansa. Bez medija praktično ne postojite. Ovo je 21. vek, ljudi koji se bave rokenrolom su se spustili u podrume, u andergraund. Možda je tamo rokenrol najjači, kad je u podrumima. On je u suštini i izašao iz podruma, jer smo svi prve korake tamo napravili, provodili sate vežbajući po nekakvim podrumima. Samo što smo tada mi otvorili vrata i izašli napolje, a danas je neko zatvorio vrata za nama i zaključao ih. Ja kažem da svaka generacija ima pravo na svoju muziku, a kako sam dugo na sceni, već pola stoleća, mogu nešto i primetiti. To je da se nikad neće ponoviti osamdesete, zlatno doba rokenrola, kad su neprikosnoveno prvi žanr u bivšoj Jugoslaviji bio rokenrol. To je neponovljivo. Bila je tada i medijska podrška i bila je i kompletna scena, dakle postojali su sastavi, kritika, izdavači, sve je funkcionisalo i bilo na zdravim nogama.

NNR: Da li vam je na početku karijere uopšte padalo na pamet da ćete trajati 40 godina? I ne samo vi, nego da će toliko dugo trajati još neki, kao što je Riblja čorba, Parni valjak...?

BL: Mi postojimo i radimo u kontinutitetu upravo toliko, punih 40 godina. Razlog je što čovek mora voleti ovo. Mi to neizmerno volimo. Nije to kao neki posao, ono, uzmem kramp i kopam u rudniku. Mada, verovatno se i ono mora voleti, da bi čovek preživeo, izdržao... Kažem, primarna je ljubav prema muzici.

NNR: Šta vas tera da i dalje svirate, da li imate plan do kada ćete svirati?

BL: Ivica Percl (hrvatski muzičar, pesnik, slikar, prim. I.S.) nam je jednom, kad smo zajedno svirali rekao „znam Bruno da će tipovi kao ti odapeti na bini!“ Dakle, umreću na bini. U međuvremenu taj dragi prijatelj je otišao pre mene. I mnogi su, na žalost, otišli pre mene. Ja kažem da ću svirati do poslednjeg daha. Kad bih prestao svirati odmah bih umro. Već bi bilo javljeno za mene – odapeo je. Recept za naš dugi život je sviranje. To puni ljudske baterije, jer ko peva zlo ne misli. Realno, nikad nešto mnogo nisam razmišljao o tome. Odavno sam prestao da brojim godine, ne slavim rođendane...

NNR: Van muzike ste izuzetno aktivni po pitanju ekologije...

BL: Da, ja sam osnivač „Zelene Pule“. Mi smo usred grada imali fabriku cementa i naterali smo ih da stave filtere. Rekli smo im da to što oni rade nema nigde, nema ni u Africi, došli ste kod nas iz Nemačke, do vas možemo biciklom doći za dva sata, a vi nas tretirate kao Afrikance, trujete nas. Bila je bitka otvorena i žestoka, mogao bih i knjigu napisati o tome, ali pobeda je slatka. Nema više zagađivanja. Naime, „Atomsko sklonište“ je i pevalo o zagađenju ljudske duše i zagađenju čovekove okoline i predvideli smo neke stvari koje se sada događaju. Čak se nekako i prebrzo događaju, kao npr. ova dešavanja ovih dana u Teksasu ili Floridi. U prošlom veku je to bilo nezamislivo.

NNR: „Atomsko sklonište je tri puta sviralo u Leskovcu za sve ove godine

BL: „Sećam se da smo 82-e svirali u jednoj staklenoj dvorani (Sajmište, prim. I.S.), sportskoj hali. Pre 7-8 godina smo imali ovde drugi nastup i pamtim da je bila neka kišica, pa smo ušli u jedan zatvoren prostor i stvarno je bilo izuzetno. Evo, sad na Roštiljijadi je treća sreća. Sviramo iz sve snage i verujem da onaj ko voli rokenrol uživa u našim nastupima.“

SRĐAN DINČIĆ, STENDAP KOMIČAR: JEDINO OD ODUSTAJANJA UPORNO NE ODUSTAJEM

NOVA NAŠA REČ, 26.05.2017.

Srđan Dinčić se stendap komedijom bavi šest godina. Široj javnosti je postao poznat po saradnji sa Ivanom Ivanovićem u emsiji „Veče sa Ivanom Ivanovićem“. Prošlog vikenda je prvi put imao nastup u Leskovcu i, kako sam kaže, bilo je stalno nekih poziva za gostovanje preko društvenih mreža, ali nikako da se toga doseti i neko od organizatora.

„Ja se ne bavim organizacijom tako da ne znam što me neko od njih nije zvao. Ali, naravno, drago mi je da sam konačno ovde.“

Baviti se stendapom u Srbiji, barem iz ugla običnog gledaoca, izgleda jako lako. Izađeš na binu i zasmejavaš publiku sat i nešto vremena. Dinčić kaže da svi, ali upravo, svi misle da je tako.

„U stvari, potrebna je dobra priprema, milion nekih stvari mora da se poklopi, da bi sve to funkcionisalo. Nije to baš samo izađeš i lupetaš nešto. Meni ljudi mnogo puta priđu, ispričaju mi neku neviđenu budalaštinu i kažu da mi to poklanjaju, da iskoristim. Mislim u sebi hvala ti, dobri čoveče, što si mi to poklonio, baš ću se obogatiti na ovome. To mi se stalno dešava, ali mi je i zanimljivo. Prilaze mi ljudi, pričaju mi neke svoje priče, simptomatično mi je i to što mi ljudi pričaju viceve, iako mi ne pričamo viceve. Sve ono što ja pričam je autorski tekst, da ne kažem misao, zvučaće pretenciozno. Bukvalno sve što pričam sam ja izmislio. Vicevi su iz naroda, nešto što je neko drugi smislio...“

Glumac, kaži nešto smešno...

Glumci se žale da imaju problem što im stalno i u svakoj prilici neko dobacuje „Ej, glumac, ’ajde kaži nešto smešno“... Kakva je situacija sa stendap-komičarima?

„Imam i ja takvo iskustvo. Stalno mi se to dešava, ali je to nemoguće. Meni nije problem da se stalno zezam, uostalom takva sam osoba. Ali, ne radim na žeton, ne može to baš uvek da funkcioniše na taj način.“

Kad smo kod glumaca, neumitno je poređenje sa monodramama i komedijama. Stiče se utisak da je glumcima lakše, jer oni ne moraju da menjaju tekst. Od njih publika ne očekuje nove šale. Dinčić kaže da to jeste otprilike tako.

„E, sad, kad ja najavim predstavu „Đavo iz jagode“ to jeste materijal iz te predstave. Pošto sam prvi put u Leskovcu ja sam pričao malo prošireniju verziju, npr. ono što više ne pričam u Beogradu, ovde u Leskovcu mogu, jer nisam nikad bio. Ali, obično ljudi dođu po drugi put da čuju iste fore, jer im je tek onda zabavno, još i dovedu nekog sa sobom, pa mu najavljuju šta će da bude i na šta da obrate pažnju. Svaki stendap materijal ima neki svoj vek trajanja, ja ga menjam na neke dve godine. Tako rade i mnogi komičari u Americi, jer to je otprilike neko vremensko razdoblje kad postane i meni dosta tog teksta, a i publika ga je uglavnom čula. Pre mesec dana sam bio u Bečeju i izvodio sam svoj prvi stendap koji sam napisao pre 4-5 godina i morao sam da prelistavam sveske, da se setim svega. Tamo, recimo, nisam bio nikad i išao sam s tom epizodom.“

Od Vardara pa do Triglava...

Dinčić nastupa svuda gde se razume srpski.

„U Sloveniji stariji razumeju srpski, mlađi malo teže, ali i oni razumeju, jer gledaju naše tv serije i filmove. U Hrvatskoj nema nikakvih problema, razumeju nas i vole naše nastupe. E, sad, može da bude problem u pojedinim referencama. Npr. kada Slovencu pričaš o gradskom prevozu u Beogradu, on nema problema sa tim kao mi ovde. Tamo kao roboti uđu u autobus, sve je čisto, niko te ne lakta, ne džepari, tako da mi treba neki mali uvod da im pojasnim kako to funkcioniše kod nas. Ne mogu da im prodajem našu priču kao da je njihova, jer jednostavno nije. Ali, generalno, od Skoplja do Maribora više-manje je sve isto.“

Ovaj posao omogućava da se obiđe puno gradova, ali...

„Ali, na žalost“ kaže Dinčić „ došao sam kolima u Leskovac, izašao i ušao u Kulturni centar i posle nastupa odmah idem dalje. Tako da Leskovac nisam ni video. Uvek je tako, jer obično sutradan imam novi nastup ili imam neko snimanje... Sa Ivanom Ivanovićem imamo tri emisije nedeljno, što je jako naporno. Inače, do naše saradnje je došlo tako što je on vodio „Povratak u civilizaciju“. To je šou koji prati rijaliti „Survivor“ kada takmičari ispadaju. On je to vodio petkom i predložili su mu da nešti radi petkom, pošto je to bilo gledano. Onda je on skupio neku ekipu u koju je uključio pored mene Bulića i Baneta Raičevića. Tako smo nas četvorica krenuli to da pišemo i evo još trajemo.

Mozak nabaždaren za imrovizaciju...

Dinčić sam priznaje da u rijaliti ne bi otišao nikad, ali „Survivor“ nije klasičan rijaletit, nego je opet neko takmičenje.

„Ti si u nekoj šumi na Filipinima, imaš neko preživljavanje, nije samo blejanje u plafon i štipkanje starleta. Meni je to bilo interesantno. Izašao sam posle nekih 50 dana, pukao mi film i odustao sam. Meni je to svojstveno, jedino od odustajanja nisam odustao. Nekako sam u tom odustajanju uporan! Mada, evo ni od Ivanovića još nisam odustao. U suštini, ja sam takav, kad mi nešto ne prija, kad sam negde gde se ne osećam prijatno, ja se pokupim i odem, ma kakva nagrada ili bilo šta da je u pitanju.“

Specifičnost stendapa je i brzo reagovanje, jer često komičar mora da se nadmudruje sa publikom. TV gledaoci deo toga mogu da vide upravo u „Večeri humora kod Ivana Ivanovića“ kada učesnici moraju u trenutku da kažu nešto smešno na zadatu temu. Koliko je to uverljivo vidi se i po komentarima, jer mnogi su ubeđeni da je to namešteo. Dinčić kaže da to nije namešteno, ali i da njemu to nije ni preterano teško.

„Meni je mozak tako nabaždaren i tako funkcionišem. U klubu „Ben Akiba“ u Beogradu Perišić koji je u emisiji kod Ivana sa mnom i Ivan Nikolić imamo veče improvizacije, gde celo veče samo improvizujemo, na licu mesta sve smišljamo i to traje dva puta po 45 minuta. Mi tu imamo neke igre i sve što tu pričamo je čista improvizacija. E, sad, da bi ste u tome bili uspešni, morate da imate neku širinu, načitanost, da znaš dosta tema. Ja o svemu znam da pričam, ali ništa ne znam suštinski da radim. Ili, kako ja to kažem, o svemu znam za pijani razgovor, ali ništa za trezven rad i to je to. Znači, jedino mogu da budem komičar.“

Saradnja sa Ivanom Ivanovićem...

I, na kraju, neizbežno je pitanje saradnje sa Ivanom Ivanovićem. U startu je Ivanović bio lik koji je bio medijski zastupljen, a ostali su bili oni koji su za njega radili „iz senke“. Vremenom se to promenilo, sad su svi medijski itekako prepoznatljivi, tako da se postavlja i pitanje ko kome više pomaže i da li je to tako? Dinčić kaže da je to i bilo pošteno, ali je Ivanović i primao kojekakve udarce, sve što je valjalo i što nije valjalo išlo je na njega.

„On se i dan-danas trudi da, kad izbije neki skandal, sve nas zaštiti. Mi nešto napišemo što ne valja, a on to kaže u emisiji, na njemu se slome kola. On je pretrpeo kojekakva čuda, u 400-oj emisiji je dosta toga i ispričao. Ali, on nije tu gde jeste slučajno. Zato, postavimo mi tu njega, sklonimo se mi iza njegovih leđa, ipak, trenirao je karate, radio kao obezbeđenje, može da se brani (smeh).“

BRANKO GOLUBOVIĆ GOLUB, VOKAL ŠABAČKOG BENDA GOBLINI: DA, MOŽE DA SE RADI, ALI DA NIJE SAVRŠENO, NIJE

NOVA NAŠA REČ, 21.07.2017.

U okviru turneje na kojoj slave 25 godina rada i 20 godina od objavljivanja svog najpozantijeg albuma „U magnovenju“ šabački pank bend održao je koncert u Nišu. Kao podrška su nastupili i Cepeni ćunci, koji su tom prilikom najavili i tradicionalni, 11. Pivski festival koji će se održati od 28.-30. jula u Ladovici.

Branko Golubović Golub, vokal Gobilna, priseća se da je prvi put čuo Cepene ćunke u Šapcu, pre dvadesetak godina, kada su nastupali na Uskršnjem rok maratonu, rok manifestaciji koja se godinama održavala u Šapcu.

„Tada sam bio prijatno iznenađen njihovim kvalitetom. Oni su i danas dobar bend. Sa njima smo i prošle godine zajedno nastupali. Mi se, u stvari, trudimo da podržavamo tu neku scenu iz unutrašnjosti. Kao bend iz 90-ih znamo kako to izgleda. Te 90-e se održale celu tu priču vezanu za rokenrol i čitavu tu scenu na svojim plećima je iznela scena iz Niša, Kragujevca, Šapca, Zrenjanina, Subotice, Sombora, Aranđelovca, Gornjeg Milanovca... Svi ti manji gradovi su iznedrili bendove koji su, u stvari, žarili i palili tom nekom alternativnom scenom. Praktično je svaki grad imao neki svoj bend koji je prerastao lokalnu sredinu.“

NNR: Devedesetih su svi ti koji su činili tu scenu bili nezadovoljni načinom na koji se sve to održava, bilo da je izdavaštvo u pitanju, organizacija koncerata... Danas se u ogromnoj većini slučajeva slažu da je to tada bilo super u odnosu na ono gde je rok muzika kod nas danas... „Pitanje je i koliko su bendovi 80-ih shvatili koliko je ta scena značila tada. Mi smo 90-ih počeli da radimo i imali smo veliki kompleks bendova iz 80-ih. Cela ta scena, taj novi talas ili novi val, zavisno odakle su dolazili, je doneo velike promene na nivou Jugoslavije. Trebalo je 10, 15, 20 godina da prođe da ljudi počnu da pričaju kako je scena 90-ih ostavila neki pečat. Mi imamo bendove koje i dandanas ljudi vole da čuju i to su bendovi koji su doneli nešto novo u to vreme srpskoj rokenrol sceni. Onda se desilo da od 2000. kreće neka silazna putanja... Mislim da ne možemo da pričamo kako ne postoji scena, nego kako u medijima ima sve manje i manje prostora za neke nove bendove. To je po meni najveći problem. Mi smo 90-ih u svakom gradu imali lokalnu televiziju ili radio-stanicu na kojoj su se vrteli bendovi, bilo je emisija posvećenih rokenrolu. Ja sam dolazio u Leskovac da promovišem na radiju našu kasetu „Istinite priče“... Da ne govorimo o nekim državnim i mejnstrim televizijama u to vreme, kao što su bili B 92 ili studio B. Čak je i Pink imao jednu emisiju posvećenu rokenrolu. Danas to zvuči kao bajka. Rokenrol je ignorisan već nekih 15 godina, mladi bendovi nemaju nikakve šanse da se pojave u prostoru mejnstrim medijima. To znači puno, jer tako ljudi koji nisu čuli neki bend dobiju priliku da čuju nešto novo i procene da li im se sviđa ili ne. Ovo što trenutno imaju su društvene mreže, jutub, što nije loše, imaš priliku da plasiraš to što radiš na nekom globalnog nivou. Ali, poenta globalnog nivoa je da ljudi treba da znaju za tebe da bi negde kliknuli i slušali ili gledali šta radiš. Najveći problem danas je kako predstaviti ljudima koji nisu čuli za tebe to što radiš.“

NNR: Nameće se pitanje ima li onda smisla raditi sve to, zašto bi neko uopšte kretao u tu priču, ako su mu u startu vezane i ruke i noge?

„Ima smisla, naravno. Pa i mi kad smo kretali nije imalo nekog smisla... 92., 93. kad smo mi kretali mnogi su nam se i smejali, jer ti sad tu kao ulažeš pare u nešto, da bi napravio album, da ga predstaviš i da kao napraviš neku muzičku karijeru. Mislim da ovo ne može večito da traje, nijedna nije gorela do zore. Moraće se neke stvari tu promeniti, na kraju krajeva imamo i masu tih festivala, masu bendova koji sviraju, ljude koji dolaze na koncerte. Uostalom, pogledaj Ladovicu, pa oni već deset, jedanaest godina guraju taj muzički festival i nemaju nameru da odustanu. Znači,  postoje slušaoci, postoji baza, pitanje je samo kako doći do nje. Ne postavlja se pitanje da li neko sluša rokenrol, nego kako taj koji sluša može čuti moj bend. Kada to prevaziđu stvari će krenuti bolje po njih. Naravno, moraju da imaju dobar album, to je osnovno.“

NNR: Goblini su pank bend, a takva muzika je vezana za klupske prostore. Pre par godina su uspeli da održe koncert u Beogradu, u Hali sportova pred 4000 ljudi. To je već nešto čime se hvale i mejsnstrim bendovi.

„Nama se to desilo jer već imamo taj neki most koji čine dve generacije. Mi smo neku našu priču gradili 90-ih, neki ljudi su tada počeli da nas slušaju i igrom slučaja, slušaju nas i danas. Našim povratkom na scenu počela je da nas sluša i neka generacija 2000-ih i to se spojilo. Sada nam se na koncertima dešava da vidimo ljude koji su naše godište i klince koji su tek sad počeli da slušaju rokenrol. Najslađe i najlepše mi je kada vidim likove koji su naša generacija koji dolaze sa svojom decom da slušaju Gobline. Inače, daleko smo mi od mejnstrima, to ipak karakteriše vrsta muzike, a ne broj publike na nastupu. Hala sportova nama jeste bio veliki zalogaj, ali smo uspeli... Ipak je 25 godina iza nas, ali nekako mi se čini i da je danas lakše napraviti uspešan koncert u hali nego u klubu. Više se ulaže u to, veća je reklama, diže sa na neki viši, ozbiljniji nivo... Ali tu dođe i publika koja zna, npr. naše četiri pesme i dođe da bi ih čula. To mnogo zavisi i od organizatora. Na primer, kad bi bilo više ljudi kao što je Džoni (Nikola Jovanović, organizator koncerta u Nišu, prim. I.S.), bilo bi mnogo više gradova gde bi bendovi svirali i gde bi svi bili zadovoljni, počev od publike, preko organizatora, do samog benda. Nije sve u parama, naravno, ali one su nužne da bi ste imali kvalitetnu opremu, razglas... Opet, mi smo daleko od neke priče kada smo se nas trojica ubadali u jedno Čajavec pojačalo...“

NNR:  Zvanično su Goblini bend iz Šapca, ali tamo su danas samo gitarista Alen i bubnjar Firca. Golub godinama radi u Etiopiji, basista Vlada je u Batajnici, a gitarista Leo u Subotici. Kako to izgleda praktično kada treba krenuti na neku svirku? Da li se svima pusti cirkularni sms tipa „Dođi tu i tu petak u 18 sati, sviramo!“?

„Mi smo toliko navikli na to da sama ideja da njih četvorica žive u tri grada nama je normalno, plus ja na drugom kontinentu! Neko drugi bi odavno prestao da radi. Ipak, ovo je 21. vek, postoji razvijena tehnologija koja nam omogućuje komunikaciju u nekom realnom vremenu. Možemo da šaljemo snimke jedni drugima. Pre 20 godina ovo ne bi bilo moguće, zamisli da ja iz Etiopije šaljem pismo, pa čekam 20 dana da mi odgovore i pošalju kasetu... Ne bi to imalo smisla... Danas je ovako nešto moguće, ali se, ipak, najviše ideja i stvaralačkog rada se dešava kada smo svi na okupu. Imamo mogućnosti da direktno pričamo, ideje kruže, neko kaže nešto šro će meni dati neku ideju, krenućemo da radimo... Ali, eto, uspeli smo da izbacimo jedan album, singl i mini-cd od 2009. To je neki znak da može da se radi, ali da nije savršeno, nije.“

NNR: Uskoro i knjigu o Goblinima...

„Kad god ugrabim vremena napišem nešto. Samo da znate da tu pominjem i Leskovac i ljude sa kojima smo sarađivali i družili se...“

SVETOZAR CVETKOVIĆ, GLUMAC I PRODUCENT: SVET JE U KONSTANTNOM RATU

NOVA NAŠA REČ, 9. 6. 2017.

Višestruko sam svojim korenima vezan za Leskovac, nema čoveka u mojoj familiji koji nije odavde i to je osnovni razlog što sam ovde, rekao je naš poznati glumac i producent, ali i upravnik pozorišta Svetozar Cvetković tokom boravka u Leskovcu.

„Ja sam radio kao glumac, kao producent i kao upravnik pozorišta i ne mogu da kažem da je bilo posebno teško, da mi je postojala neka muka od toga. Ako bismo govorili o stepenu nekog stresa, o količini neprijatnih iznenađenja, onda je to u svakom slučaju vođenje pozorišta. To vam je kao da vodite državu, nikad ne znate šta vas čeka iza sledećeg ćoška. Ovo drugo, pre svega biti na sceni, je jedna neograničena sloboda, nešto što se celog života trudite da dosegnete. Kao glumac ste, za razliku od drugih ljudi koji se bave svojim poslom, u prilici da se na sceni bavite svojim poslom i da bukvalno uradite sve ono što je vaš najslobodniji izbor. Ja, recimo, sutra imam predstavu u kojoj na sceni treba da govorim neki tekst koji je napisan. Ona je režirana tako i tako i ja se krećem u nekim granicama koje su postavljene. Ali moja sloboda ide daleko van toga, ona može da ide dotle da ja uradim nešto totalno nepredviđeno, nešto što mi niko nije rekao da uradim. Ja to, naravno, neću uraditi, ali upravo osećanje te slobode koje ćete se držati u okviru onoga što ste sami sebi zadali, a ne što vam je neko drugi zadao, jeste nešto sa čime danas glumac raspolaže. Zbog toga je po meni gluma najlepša moguća vrsta profesije kojom vas neko obdari i dozvoli vam da se time bavite.“

*Kako izgleda sarađivati s glumcima kao kolega glumac, kao producent ili upravnik?

„Ja sam se trudio da sarađujem pre svega kao čovek, kao njihov prijatelj. Ja sam i poslove koje sam birao više birao prema tome s kojim ljudima sam trebao da radim, nego prema tome kakvi su to poslovi. I zbog toga mi se činilo da teško mogu da radim sa nekim sa kojim se ne osećam dobro na tom nekom ličnom planu, na nekoj istoj talasnoj dužini.“

*Najnovije priznanje stiglo je ovih dana. Na 50. filmskom festivalu „Worldfest“ u Hjustonu Svetozar Cvetković je dobio nagradu kritike za najboljeg glumca.

„Naravno da vas nagrade obraduju, ali ne mogu da kažem da različito reagujete na različite nagrade. Čovek ne može neprijatno da se oseti ako osvoji neku nagradu. Ali, ta nagrada i još jedna koji sam davno dobio imaju neku posebnu i specifičnu težinu, ne zbog toga što su to neke velike statuete, neka velika umetnička dela, ne znam šta, ili što se radi o, sad je već izvesno, jako zanimljivim filmovima. Ono što jeste jako pohvalno i dobro, a vezano je za to, što prvo nisam ni znao da se film tamo prikazivao, drugo nisam znao da postoji bilo kakav žiri i treće kad su mi javili sve je bilo jako šokantno za mene. Ne zbog toga što sumnjam u ono što smo radili, nego što tu dođu neki ljudi koje uopšte ne poznajem, koji su nas prvi put videli i koji kažu „Evo, ovom čoveku, između ovih sto i nešto filmova koji su na repertoaru, dali bismo nagradu!“ U tom smislu mi imponuje. Film za sada niko nije video, on tek treba da krene po festivalima, u distribuciju. Film je radila jedna mala ekipa, sniman je u dvadesetak dana u Maroku, živeli smo u nekom beduinskom kampu...“

*Svetozar Cvetković leto će provesti radno snimajući film...

„Kad će se on pojaviti, videćemo, jer dok se film napravi prođe i godinu dana. Sad će se pojaviti film koji sam snimio u decembru pretprošle godine. Zove se „Izgrednici“, režirao ga je Dejan Zečević. Na jesen u Skoplju snimam jednu seriju, na proleće opet snimam novi film... “

*Koliko je film bitan danas, da li je počeo da zaglupljuje ljude i da služi samo za zabavu? 
„Ja bih to proširio na celo ovo zanimanje, na sve ono što je vezano za scensku umetnost, kao što je i pozorište. Takvo je vreme, ono nas je uteralo u to da publika ide u pozorište ili bioskop samo zabave radi. Ukoliko iole vidi nešto što je opterećuje, ona to ne želi da gleda. To je zato što život takav postao i to nije specifično samo za nas. Tako je generalno u svetu, jer smo u jednom nesvesnom stanju da smo konstantno u ratu. Taj rat nas pritiska, davno je bilo vreme kad je Đorđe Balašević pevao „Samo da rata ne bude.“ Više nema smisla to pevati, jer je rat stalno negde u svetu i više to nije negde tamo daleko. Svet je danas jedno globalno selo, sve je jako blizu i sve to utiče na nas. Svaku informaciju dobijete odmah, više ne morate da pišete pismo koje putuje po 7-8 dana... Sve stiže odmah i to je pakao. Od tog pakla se ljudi brane tako što traže zabavu i zabava jesu postali i film i pozorište.“

*S druge strane, nasilje na filmskom platnu takođe privlači ljude...

„Nasilje je uvek privlačilo pažnju. U rijalitiju, u bilo čemu, novinskim naslovnim stranama... Nasilje danas sve prodaje. Izopačili smo se, malo je ljudi koji su u stanju da sačuvaju prave vrednosti. Mislim da te prave vrednosti danas žive u nekim oazama zahvaljujući sposobnosti nekih ljudi.“

*Kao neko iza koga stoji veliko iskustvo u poslu kojem se bavi, šta bi preporučio onima koji tek kreću tim putem?

„Kao i u Americi, mislim da i ovde nije potrebno završiti školu da biste postali glumac, bez obzira što sam je ja završio. Poželjno je, ali to i dalje ne znači da ćete biti glumac. Danas svako može da bude gluamc, samo zavisi kakav. I danas se svako i usuđuje, od onih koji su završili akademiju ili fakultet, državni, privatni, ovakav-onakav, do onih koji su pevači ovakve ili onakve muzike, do onih koji su zabavljači, imitatori. Svako može da bude glumac, pitanje je samo odluke. Tako da je i moja poruka da se treba dobro razmisliti oko toga, tržište je jako malo u odnosu na vreme kada sam ja počeo da se bavim ovim poslom... To tržište sve više smanjuje i smanjuje i se ćešće dolazimo u sitaciju da ljudi koji su završili fakultet i koji su diplomirani glumci nemaju mogućnosti da se bave tim poslom i da će biti sve manje mogućnosti za to. Zbog toga treba ozbiljno razmisliti o tome.“