Da Bog da crk'o r'n'r kad ga svako svira

Stavljam ovde svakakve intervjue, a onaj, možda i najvažniji nikako! Naime, iz teksta koji sledi saznaćete nešto o radio emisiji koja se zvala kao što naslov kaže... Povod za nastajanje teksta je 400-ta emisija, a Zoran Marković je bio revnostan novinar ondašnje "Naše reči" i hteo da to obeleži novinskim tekstom. Kako je bio sprečen da dođe i lično se pojavi u Radiju 016, zamolio me je da mu pošaljem mejlom neke podatke o emisiji, a on će to već sročiti... Naravno, mi se zasedeli slaveći jubilej, ja došao kući oko 2 ujutru, setim se šta sam obećao i setim se da mu je krajnji rok za predaju teksta ujutru. Imao sam dve solucije - da podranim i napišem nešto ili da napišem odmah. Pošto se ne pridržavam poslovice "Ko rano rani, dve sreće grabi", nego sledim onu "Što možeš danas ne ostavljaj za sutra", rešim da odmah napišem nešto. Nisam znao šta i kako, ali mi palo na pamet da uradim autointervju. Onda je bilo glupo da samo ja odgovoram, kad je i Dule deo tima, pa sam i njega ubacio, tj. odgovarao umesto njega. Sutradan sam Duletu rekao "Kupi Našu reč" u petak, da pročitaš šta si pričao za novine... I tako, sledi tekst... :) 

NAŠA REČ, broj 10, 15.03.2002.

Vredan jubilej kultne radio-emisije

OAZA KVALITETNOG ZVUKA

U utorak je emisija „Dabogda crk’o rokenrol kad ga svako svira“ proslavila četristotu plovidbu radio-talasima. Kultna emisija „Radija 016“ je vredan jubilej proslavila radno iako je ponovo (drugi put zaredom) izostala top-lista. Firma „Spirić“ koju čine Ivan i Dušan, bratski dvojac, godinama već u ustaljenom terminu ljubiteljima domaćeg rokenrola pruža retku priliku da uživa slušajući kvalitetan, urbani zvuk. Danas je to umnogome i lakše, stege su pale, pa se i na drugim stanicama može čuti pristojna muzika, ali u vreme kad je „Dabogda crk’o...“ startovao nije bilo tako. U poplavi šunda i kiča ova emisija održala se kroz vreme zahvaljujući pravom „sluhu“, pre svega voditelja Ivana Spirića. On nijednog trenutka nije šurovao sa komercijalom i nije dozvolio da ni najmanja senka padne na iskreni napor da „priča“ o rokenrolu uvek bude na pravom koloseku. Mnogo domaćih bendova i muzičara predstavljeno je u emisiji na valjan način, afirmisani su manje poznati, gostovali su slavni, u program su se uključivali ljubitelji rokenrola i kolege iz drugih gradova... tako je „Dabogda crk’o rokenrol...“ postao skoro navika, potreba bez koje se ne može. Jedini prekid u emitovanju emisija je zabeležila za vreme bombardovanja. Pravi rokenrol ionako nije učestvovao u odbrani mostova.

Z. Marković

TALASANjE U RITMU ROKENROLA: Ivan i Dušan Spirić

Intervju: OAZA DOMAĆEG ROKA EMITOVANA 400-TI PUT

U utorak, 12. marta 2002. je emisija radija 016 „Da Bog da crk’o r’n’r, kad ga svako svira“ doživela redak jubilej - 400-to emitovanje! Ako ima nekog ko ne zna, ova emisija se bavi domaćom pop-rok scenom i prati aktuelna dešavanja na istoj. O tome i još ponečemu razgovaramo sa Duletom, urednikom emisije i Ivanom.

* Logično je pitanje na početku kako je krenulo?

Dule: Sad zamislite muziku iz serije „Grlom u jagode“. Te davne 1993. hiper inflacija se zahuktavala, a mene su pitali da li bih mogao da radim emisiju koja bi pratila demo i alternativnu muzičku scenu. Ja pristao, materijala je bilo dovoljno i tako je poslednjeg utorka u mesecu septembru počelo. I još traje... Tada nam je prvenstveni cilj bio da pripomognemo našim, leskovačkim bendovima, a kasnije, kada se ovi domaći pogubiše, mi smo prerasli lokalne okvire i raširili se.

* Jeste li uvek bili dvojac?

Dule: A, jok. U početku je emisiju vodila Sandra, posle Ljilja. Ivan se tu muvao, smetao, pa sam se ja kao urednik sažalio i dao mu da vodi emisiju.

Ivan: Plus što se Ljilja udala, pa ostao bez voditeljke (smeh). Ja sam bio svašta u ovoj emisiji, kao u McDonaldĺsu, sve moraš da znaš da radiš. Moja je koncepcija emisije, barem nekih 75%, radio sam intervjue koji su emitovani, pripremao liste, bio pažljivi slušalac, kako bi otklonili eventualne greške...

Dule: Kažem ti, dokazao se samopregornim radom i dobio poverenje koje još nije opravdao, ali ’ajde de, mlad je, ima dana.

* Posle 400 emitovanja, i preko osam godina emitovanja može da se kaže da imate kultni status?

Dule: Bilo bi neskromno da se sami hvalimo, ali slažemo se.

Ivan: Na žalost, kultna smo emisija jer nemamo konkurenciju. Nemaš puno emisija koje se bave sličnom tematikom, pa su ljudi upućeni na nas. Konkretno, koliko znam nijedan radio u Leskovcu i okolini nema neku emisiju ovakvog karaktera. Dalje, ni r’n’r nije što je nekad bio, sada je neka druga muzika došla do izražaja.

* Gde se izgubio r’n’r?

Ivan: Raspadom zemlje nestala je kompletna jedna scena. Izgubio se mainstream, pa su neki alternativni bendovi prešli na tu poziciju. Na primer, po meni Partibrejkersi nikad ne mogu da budu bend koji će dobro da zvuči u halama, njihov prostor su klubovi. Međutim, nemaš klubove, skupo je organizovati neki koncert, ljudi nemaju para da plate ulaznice, dok je s druge strane veoma prosto dovesti nekog densera, dati mu mikrofon u ruke i pustiti ga da peva na plej-bek (zeva, Spiro, zeva – prim. Z.M.). Ovi današnji klinci i ne znaju kako izgleda pravi koncert. Čast izuzecima, naravno. Opet, ovde godinama vlada politika tipa „ne talasaj!“ R’n’r je sam po sebi bunt, tekstovi bendova teraju na razmišljanje, a to ne odgovara režimu i jednostavno je gurnuti celu stvar na margine.

Dule: Nekad je bila podela i tačno se znalo gde su narodnjaci, a gde zabavnjaci. Onda su, što reče Balašević, „narodnjaci preuzeli stvar“, rokeri nisu hteli s njima u emisije i, dok dlanom o dlan, nema emisija sa rokerima.

* Ima li izlaza?

Dule: Teško. Mnogo stvari je nesređeno. Nije to samo da postoje bendovi i da sviraju, treba negde to snimiti, pa objaviti, sve to košta, a niko neće da te finansira, nego ti kao mlad muzičar ganjaš neke sponzore, krpiš se kako znaš i umeš, pa onda izdavači, koji su posebna priča, pa nema nikakve zaštite autorskih prava, pa piraterija... Plus ti treba video spot, jer bez spota na televizijama kao da ne postojiš. R’n’r kao subkultura zavisi od društva u celini, a kako naše društvo stoji loše, logično je da je situacija takva kakva je.

Ivan: Lako je da to radiš dok imaš dvadesetak godina, dok te vuče entuzijazam. Onda u jednom trenu shvatiš da je dosta bilo i počneš da sviraš svadbe i ispraćaje, jer treba od nečega i da se živi.

* Kako ste onda vi opstali?

Ivan: Ovde pričamo o bendovima, a ne o emisiji. A i mi ne živimo od ove emisije. Meni dođe kao hobi, a Dule radi na radiju, pa mu to bude i radna obaveza. Ma, spojili smo lepo i korisno.

* Rekoste da je r’n’r bunt, pa me interesuje i da li ste imali problema zbog emitovanja nekih pesama?

Dule: Ne. Postojala je određena vrsta cenzure koja se više odnosi na tehnički kvalitet snimka i vulgarnost u tekstovima, nego na političke konotacije. Dobro, nije se emitovalo baš sve, ali bilo je zamerki da smo „previše opoziciono nastrojeni“. Mada, to se više odnosilo na Ivanov politički angažman, nego na stvarnost. Uostalom, nismo mi krivi što niko nije pevao, šta ja znam „Živeo Sloba“, nego protiv njega...

Ivan: Pa, dobro, bilo je „Živeo Staljin i svetska revolucija, živeo Informbiro i njegova rezolucija“... Šalu na stranu, ali mi i dalje emitujemo istu muziku. Koliko je radija emitovalo „Baba Julu“ pre čuvenog petog oktobra? Radio 016 jeste. Istina ne celu, ali dovoljno da se sad pravimo važni, he, he...Mada, ko se toga sada seća, sad su svi bivša opozicija.

* Dokle planirate da radite ovu emisiju?

Dule: Dok ima materijala i dok nam je interesantno.

* Ima li šanse da vas vidimo u sličnoj emisiji na televiziji?

Dule: Nikad se ne zna, sve je moguće.

Ivan: Ma, napiši ti da smo se zagonetno smeškali.