GALE KERBER - NEMA ŽIVOTA BEZ NADE

NOVA NAŠA REČ, 9.1.2015.

Leskovčani su novogodišnju primopredaju između stare i nove godine na Širokoj čaršiji obavili uz pomoć rok grupe Kerber. Iako je bio debeli minus u Celzijusima, sa bine je dolazio ogroman plus u vidu snažne i energične svirke. Kerber, uostalom, drugačije ne ume. Goran Šepa Gale, zaštitni znak i pevač benda, za Novu Našu reč priseća se početka karijere, kada je takođe imao nastup za Novu godinu u Leskovcu...

GŠ: Pokušavali smo da se setimo, otprilike 82’ godina. Sećam se da smo svirali dve večeri, spavali u hotelu i anegdote... Mi smo svirali, provod super, imamo piće, ali svi zaboravili na hranu, jer je to bila diskoteka, jedva da je imao po neki sendvič. Vraćamo se u hotel, kao sad ćemo nešto da jedemo, a konobari nas gledaju zbunjeno kao „Gde da jedete u pet ujutru? Zar niste jeli do sada?“ Problem smo rešili u nekom bifeu gde smo našli sardine i kuvana jaja. Niko nije nudio doručak, jer su svi imali doček, što je i normalno, ali mi to nismo očekivali. Pamtim to iskustvo za ceo život...

NNR: Da li sad prvo ugovarate večeru pa sve ostalo?

GŠ: Ma, ne (smeh)... Takva je tad bila priča. Leskovčani nisu takvi, imam puno prijatelja ovde i uvek sam dobrodošao. Ovde se baš jede, preterano se jede i pije!

NNR: Na Subotičkom omladinskom festivalu ste pobedili 1983. Znaš li da je leskovačka grupa S.K.A. pobedila ovde godine (Omladinski muzički festival u Subotici je trajao od 1961-1990, da bi ponovo bio pokrenut 2011. – prim. I.S.)?

GŠ: Nisam bio kad su oni svirali, bio sam kad je Bata Kovač imao svoj šou program, pa sam ja bio gost... Mislim da sam video nešto od te priče, čuo sam jednu pesmu, neko mi je negde to pustio... Interesantno, interesantno!

Inače, bio sam u onoj predfestivalskoj priči, kad su oni krenuli opet da se sređuju. Sećam se tih ljudi koji su tamo nastupali, npr. Lado Leskovar, pa grupa Suncokreti sa Borom Čorbom, Srđan Marjanović, Leo Martin... Svi su oni bili tu. Nije bilo uslova da Kerber dođe, pa su oni imali neki navežban bend s kojim sam ja izveo par pesama... Jako lepo je to bilo, to najavljivanje ponovnog rada festivala, koji je, uzgred, pokrenuo otac Bate Kovača. Imam lepo mišljenje o tom festivalu i lepo je da je leskovački bend tu pobedio. To bi trebalo da im da neki znak da nastave dalje. Ako budu i dalje uporni, napraviće priču. Nijedan festival ne može sam od sebe da ti napravi priču, to je samo skretanje pažnje na tebe. Sad treba da se uhvati i da se radi. Ko radi, radiće sam na sebi i mora sve sam da završi. Svaki stepenik da preskoči i svaka zatvorena vrata mora sam da otvori. Danas nijedan festival nema snagu da stvori neko ime. Nadam se da će Subotica izrasti opet u tako nešto, da preraste granice Srbije.

  

NNR: Kako izgleda svirati danas, kad se izgubilo jugoslovensko tržište?

GŠ: Malo je gradova, u bilo kojoj bivšoj republici. Zavaravamo se da postoji neki spisak gradova... U Hrvatskoj je bio Zagreb, Split i donekle Rijeka, sve drugo su sela. Leskovac je velegrad za to što sam ja proputovao i po Hrvatskoj i Sloveniji. Sve su to neka mala mesta za koncertne aktivnosti. Možda sam surovo realan, možda nisam dobar za one sanjalice koje ne znaju o čemu se tu radi, ali Vojvodina je bila Meka, ona sela gde smo svirali, ukrštamo se na pet kilometara, svira Plavi orkestar, Riblja čorba, Bajaga, Kerber, Divlje jagode... Mislim da je to nemoguće na prostoru gde su sela sa 5000 stanovnika, kad me dovede menadžer pitam da li me je doveo da kopam vinograd... On kaže „Polako, videćeš, biće puno!“ Pritom, tu gde mi sviramo plakat Plavog orkestra! „Ne sekiraj se ti, tamo gde svira Orkestar je Kerberov plakat!“ I svuda puno! Čarolija! Ta publika tada je šetala i svuda bude od 500-1000 ljudi! Sad se vraćam na priču o festivalima. Nema ni jedan tu snagu, da okupi publiku i ljude. Sve se svodi na preživljavanje, da plati neke dnevnice i putne troškove, da eventualno dovede neke renomirane bendove, da bi privukao publiku. A publika ti treba da te mlade autorske bendove za koje niko ne zna, da bi ih neko prvi put vudeo i čuo. To je sad komercijalno ponašanje festivala.

U suštini džabe ti pobeda ako ne nastaviš da radiš na sebi! Danas postoje rialiti programi. Proverite sebe i pitajte se gde su svi ovi ljudi koji su super talenti, da li je neko od njih napravio karijeru? Sve im je to obećano, potpisani su ugovori na 5-6 godine sviranja, ali sa 50% para njima... Kad istekne taj ugovor vraćaju se u anonimnost, jer dolaze novi pobednici... Više ih se niko ne seća, jer te emisije su fantastično gledano, ali su samo komercijalni šou da se uzmu pare od sms-ova i marketinga...

Znači, sam radiš na sebi! Treba ti malo sreće i puno rada, upornosti i dokazivanja!

NNR: Kakva je publika nekad i sad?

GŠ: Nekad je bila mnogo oštrija, edukovanija! Mene je, npr. bio strah da ne promašim ton na koncertu! Neko će da me pogleda popreko, gađaće me paradajzom, štajaznam... Danas se sve prihvata, nemaš paralelu, poremećene su vrednosti. Sve je postalo šou-program. Nema više umeća sviranja, umeća pevanja, puno je ovih papučica, sad svako dete sa 100 evra opreme svira kao Satriani. Samo treba da sedi kući dva sata i vežba, ali zato nema izraz, nije jedinstven, nije neobičan, nego je isti kao hiljadu drugih kloniranih klinaca... Ali, ni publika nije edukovana, sve se pomešalo!

NNR: Nove pesme?

GŠ: Došli smo do pola, ne žurimo nigde, a i niko nas ne požuruje. Biće to uobičajene ljubavne pesme, možda i neki politički osvrt...   

NNR: Nova godina je, šta tebi to znači?

GŠ: Ja nisam nikad depresivan za Novu godinu. To mi je lep vatromet, muzika, zabava, izađeš, kad nisam akter sa bine, onda sam tu dole sa društvom, nešto se pijucka, svi dođemo veseli... Niko ne dođe na trg namrgođen i sa negativnom energijom. Ja i danas kitim jelku i radujem se svim onim ukrasima, svećicama, žižicama, petardama... Nekada smo te petarde krili, razbijali se, motalo se to flašama... Sad vidim da današnji klinci imaju neke svoje fazone, pa idem iza njih i gledam šta to rade, pa mi pokazuju, ne znam, nešto ih vezuju i tako to... Čudo, ja sam uživao u tome. Možda i što je rokenrol buntovan, treba nešto da se puca...

Nova godina mi je opuštanje, svakako i nada da će sledeća biti bolja, mada, sad su i godine pa pomalo i gledam šta se dešava, glođu me sa svih strana, pa se opirem... Kažem, živite što više život, skitajte, zdravlje kad bude trebalo tražite, mada ga tada nećete ni naći (smeh). Koliko god da si bio miran, šta god da si jeo, ne znam, koprivu ili svinjetinu kad-tad ćeš doći kod doktora. Znači, živi ovo da ti ne bude žao što nisi uživao u svemu. To sam već preneo na svoju decu, nadam se da ću i na unučiće... Moramo se nadati nečemu, jer bi u protivnom stao život.