VLASTIMIR SPIRIĆ - PORTRET

NOVA NAŠA REČ, 6.3.2015.

Vlastimir Spirić, diplomirani slikar, završio fakultet Likovnih umetnosti u Prištini 2002. godine. Do sada imao devet samostalnih izložba, grupne odavno prestao da broji. Uradio je preko 300 slika.

NNR: Umetnička dela nastaju nakon inspiracija, ali ako bi umetnik čekao samo na inspiraciju ko zna kad bi nešto uradio. Kako vaša dela nastaju, kao plod inspiracije ili ipak imate i malo zanatskog u sebi, pa možete da slikate i kad niste inspirisani?

VS: Radim i kad nemam inspiraciju. Imam periode kao ono kad je doba suše i doba kiša. Po pravilu leti više radim, raspoložniji sam nego zimi. Postoje određeni faktori, jer svaki stil dođe do nekog momenta kada ulazi u paradoks. Treba preživeti to, pa nastaviti dalje. Inače sam nestalan. Na mene utiče svašta, bukvalno život utiče. Razlika je samo u stepenu koliko nešto utiče. Imam situacije gde mi neko nešto kaže i ako razumem tu kritiku koja me negde dotakne, sigurno ću na tome da radim i da to usvojim kao temu za razmišljanje i kao neku inspiraciju u daljem radu. Pritom, naravno, neću kopirati to što mi je rečeno, nego dati svoj pečat, da tako kažem.

NNR: Kako izgleda vaše slikanje? Da li imate čitavu sliku u glavi, te je jednostavno prenesete na platno ili krenete, pa gde završite...

VS: Slika mi je u srcu, ne znam kako će da izgleda na kraju. Po pravilu počnem da crtam četkom po platnu i tu se uvek nešto desi, neki deo mi se sviđa, neki ne, pa krenem da menjam. Ovo valja, ovo ne valja... Slika nastaje u nekom smislu sama od sebe. Lepo je kad mi slika dozvoljava da se igram sa onim na platnu, ali ima momenata kada sednem i gledam u nju, tražim šta ne valja, menjam, popravljam...

NNR: Šta su motivi koje najčešće slikate?

VS: Slikam ljude, prvenstveno ljude. Ima ih u raznim varijantama i u glavnom su to neki imaginarni likovi iz glave. To mi je preokupacija poslednjih 7-8 godina. Slikao sam i klasično slikarstvo, na samom početku ili ako mi neko baš zatraži konkretno nešto. Mada, nisam baš najzadovoljniji tim radovima. Portrete, recimo, volim da radim. To mogu da radim i kad mi pozira neko, obično to i kraće traje, jer neki energetski naboj se isprazni za par dana... Opet, teško je da ti neko pozira nekoliko dana, umara se, zamara, postaje nervozan, a onda ja to prenesem na sliku, pa ne ipadne baš najbolje... Lakše mi je portret uraditi sa slike.

NNR: Koliko treba da nastane slika?

VS: Neki put to za dva sata bude gotovo. Drugi put se razvuče na dve-tri nedelje. Sad imam praksu da jednu sliku radim dok je ne završim. Tek onda prelazim na novu i nastavljam dalje. To izgleda, da uporedim, kad imaš neku kratku pesmu, ali imaš i „Rat i mir“! To je ogromna razlika, u tom smislu i slika može da ode na neku stranu. Zavisi od toga koliko si rekao tom slikom.

NNR: Koje tehnike su vam najdraže, najlakše za slikanje?

VS: U poslednje vreme radim akrilnom tehnikom. Opet, svaka tehnika ima neku svoju dušu. Radio sam akvarel, ali to kod mene ispadne kao da je tempera, kao gvaš. Volim da radim i ulje na platnu. Imao sam period i kad sam mnogo crtao, praktično sam sve rešavao u crtažu, a posle to prebacivao na platno... Radim i lesonit, dopada mi se i to.

NNR: Da li vaša slika mora da bude perfektna? Iz vašeg ugla, naravno.

VS: Trudim se da svaku sliku radim što duže mogu. Ponekad se zaigram, pa i preteram. Volim da duže radim jer onda imam neku sigurnost da će biti dobra. Radio sam je, gledao, razmišljao o njoj... Ne mrzi me da popravljam neke sitne detalje, što nekad zna da bude nezgodno, kreneš od nekog sitnog detalja, pa ode cela slika... To je i neki proces zrenja, koliko je slikar ozbiljan, koliko drži do sebe, koliko mu je stalo do tog dela...

NNR: Imate li neke slikare koji su uticali na vaš rad?

VS: Generalno, od svetskih slikara, mislim da sam sličan po karakteru i raznovrsnosti Pikasu i on me je i dotakao u nekom mom periodu. Čak mi je bilo i teško da se otrgnem od toga, radio sam neko vreme nešto a la kubizam. Nije to bio duži period... U suštini, nije to samo vidiš neku sliku i kažeš sad ću ja ovako da radim. Mora to um da obradi da bi bilo tvoje. Zoran Furunović, moj profesor, takođe je uticao na mene. U principu, umem da „kradem“ znanje, da prihvatam sugestije i običnih ljudi, ali i iz razgovora sa drugim slikarima, bilo mlađim, bilo starijim. Stičem iskustvo, ostane nešto od toga i vremenom „pukne“ na platnu.

NNR: Da li je slikarstvo zahtevno, da li oduzima vreme, troši živce...?

VS: Slikarstvu se treba posvetiti da bi ga radio dobro. To je neki glavni problem, jer danas ljudi imaju posao, porodicu, ne znaju gde će pre...  Onda dođu i kažu „E, sad ću malo da slikam!“, pa sednu i ne znaju šta da rade. Slikarstvo „jede“ neko vreme ne samo u smislu proizvodnje tih slika, jer treba nešto i da doživiš da bi ga preneo na platno. Ja nemam neki problem te inspiracije, ali sam imao perioda gde se probudi neki avanturistički duh, pa moraš i neku vrstu meditacije da radiš, da bi uspeo neke stvari iz sebe da izbaciš... Zahtevno je u smislu da nikad nisi završio, uvek može nešto još da se uradi i uvek može da se uradi još jedna slika. To je lepa strana, jer uvek imaš posla.

NNR: Da li ponekad radite zato što morate?

VS: Retko mi se dešava da me mrzi da slikam. Ponekad se ispraznim kad, na primer, uradim 50 slika za kratki vremenski period. U principu, nikad me ne mrzi da slikam, ali nekad je problem što prosto ne znam šta će od slike da ispadne. Trudim se da nastavim stil koji radim. Nekad se to kida, nisam se našao, ali budućnost pokaže dokle sam stigao u radu.

NNR: Šta je za vas slikarstvo? Kako ga doživljavate, kao posao, hobi, zadovoljstvo, obavezu...

VS: Meni je to prvenstveno posao, ali sam spojio recimo, posao i zadovoljstvo. U suštini mnogo mi znači i parafraziraću nešto što je neko rekao za pisce – treba da slika onaj ko mora, onaj ko ne može bez slike! Koliko sam sebe upoznao u poslednjih 15 godina ja moram da slikam. Imam nekog terača u meni koji me tera da slikam i da uporno radim dalje...