NOVA NAŠA REČ, 10.3.2017.
Leskovački kulturni centar organizovao je
promociju knjige „Arzamas“, za koju je Ivane Dimić dobila jedno od najprestižnijih
priznanja, NIN-ovu nagradu za 2016. godinu. Roman za temu ima život ćerke koja brine
o dementnoj majci koja umire na kraju, a to je, u stvari, životno iskustvo koje
je autorka imala.
ID: Sve moje knjige su na osnovu mog iskustva,
jer ja prenosim tu vrstu stvarnosti koju doživljavam. Mislim da to svaki pisac radi,
samo što to neko pretvara u fikciju, a neko vrši torziju stvarnosti, što je svejedno.
Nećete pisati o tuđim doživljajima, nego uvek o svojim. Ja ne mogu pisati ničije
doživljaje, nego one moje lične, onoga što se mene tiče.
* Demencija kao bolest nosi sa sobom puno
anegdota, ali tek kada sve prođe. Teško je brinuti o takvoj osobi, to iziskuje puno
strpljenja...
ID: Ja sam uspela da pišem te smešne strane
i u dijaloškoj formi mi se nalaze te komične situacije u vezi sa demencijom, a u
proznoj formi ozbiljne. To se sukcesivno smenjuje, ide jedno za drugim i tako ide
priča do kraja. To je žanrovski zanimljivo. Ja sam taj roman pisala sedam godina,
počela sam da ga pišem dve godine pošto sam se našla u takvoj situaciji. Moja knjiga
nije dnevnik, jer bi onda imala 5000 strana. Dnevnik je jedno, to se tiče vaših
doživljaja, a književnost je nešto sasvim drugo. Ona zahteva transponovanje materijala,
sužavanje, sažimanje, torziju, inače nemate književnost. Što se teme tiče, potpuno
je svejedno da li vi pišete o cveću, o leptirima, o bolesnoj majci, o studentu koji
je ubio babu, o ženi koja se švalera pa se baci pod voz... Pogledajte kako te teme,
u stvari, nemaju nikakvo značenje, jer bi svaki drugi pisac na istu temu napisao
nešto drugo, neki drugi sadržaj. Tema ne čini neko književno delo validnim, nego
je kompozicija i sklop događaja i način na koji tu temu sprovedete kroz vaš građevinski
materijal koji su reči. Reči su ono od čega ja pletem neki sadržaj koji ima ili
nema neku književnu vrednost. U suštini, ono što ja pišem tiče se mene, ali da bi
to bila književnost mora da se tiče i čitaoca.
* NIN-ova nagrada za roman godine je, može
se reći, potvrda kvaliteta pisanja.
ID: Ja se nadam da jeste. Oni imali 170 romana
u konkurenciji i nadam se da su videli i prepoznali ono na šta ja plediram, na književnu
vrednost, jer ja tako pišem već 35 godina. Pišem vrlo ozbiljno, iz porodice ljudi
sam koja se bavila književnošću i jako sam pažljiva i kao čitalac i kao pisac. Vama
treba, npr. tri sata da pročitate moju knjigu, a meni je trebalo sedam godina da
je napišem. Svako svoju dosadašnju knjigu sam pisala po 3-4 godine. Ja svaku rečenicu
deljem po 70 puta. Mislim da sam svaku reč izmerila i da se svaka nalazi tu gde
treba. To posle predstavlja lakoću, pročitate i pomislite kako je lako ovo napisati,
da to može svako. To i jeste najbolje, sećam kad sam čitala Tolstoja, mislila sam
do to isto tako mogu i ja. Ali, onda shvatiš da, kako kaže Gete, 1% je talenat,
a 99% je rad. Iza svega što valja stoji ogroman rad.
* Kakav je osećaj kada dobijete nagradu koja
se dodeljuje 63 godine i gde su je retki dobili dva puta?
ID: Odličan! Tim bolje za mene! Mada, ja
pišem već 40 godina i bila sam u tim NIN-ovim izborima za nagradu. Kada u 60-oj
godini dobijete književnu nagradu, a bavite se time celog života, ne možete da se
mnogo iznenadite. Lično, mene nikad nisu zanimale nagrade, niti sam pisala za nagrade.
Ja gledam svoja posla, ali nekad vas primete i dobijete nagradu, nekad ne. Čehov,
recimo, nikad nije dobio nijednu nagradu, pa je opet Čehov. Ni nagrada sama po sebi
ne garantuje vrednost, ali može da je pretpostavi. Ja lično pretendujem na književnost,
a sada da li to to, o tome će proceniti budućnost. Inače, nisam pretpostavljala
da ova nagrada ovoliko znači, jer tek kad sam je dobila, kroz medijsko spinovanje
sam shvatila da to ima neku težinu. Na žalost, tolika pažnja se posvećuje samo romanu,
mada mislim da je mnogo teže pisati kratke priče, a najteže poeziju.
* Na kraju se obično postavi pitanje o nekom
novom početku, o planovima za nešto novo, neku novu knjigu...
ID: Neću da kažem. Pazite, ja sam u decembru
2014. predala rukopis za ovu knjigu za koju sam dobila nagradu. Naravno da pišem
nešto, s obzirom da moje knjige dugo nastaju, mislim da će biti gotova za 3-4 godine.
Ne žurim nigde, strpljiva sam.
ANTRFILE: Ivana Dimić Rođena je u Beogradu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti
i apsolvirala na odseku Opšte književnosti sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu. Završila
postdiplomske studije na CEU (Evropski univerzitetski centar) u Nansiju (Francuska) na odseku Civilizacija 1984/85. godine. Bila je najpre slobodni umetnik, potom dramaturg i vršilac
dužnosti direktora Ateljea 212, pa zamenik direktora drame u Narodnom pozorištu u Beogradu. Dobila je nagradu
Tiba festivala za najbolji dramski tekst za „Zmajovine pangaloze“, Zlatni beočug za
trajni doprinos kulturi, 2011. godine, godišnju nagradu Narodnog pozorišta u Beogradu
za predstave „Henri VI“ i „Ženski orkestar“ 2012. godine i Ninovu nagradu
za delo „Arzamas” 2016. godine.
Нема коментара:
Постави коментар