Nakon
40 godina od prvog emitovanja kultne tv serije „Grlom u jagode“ objavljena je i
knjiga koja je osvrt uz pomoć razgovora urađenih sa glavnim akterima. Knjigu su
priredili Maja Medić i Stefan Arsenijević, koji otkriva za Novu Našu reč zašto se
uopšte odlučio za tako nešto, s obzirom da je rođen 1977., godinu dana nakon što
je serija prvi put emitovana.
SA: „Prvi
put sam to gledao kao tinejdžer. Kad ste u tom dobu, to na vas mnogo više utiče
nego kasnije, prosto ste u tom nekom osetljivom periodu i mnoge stvari vam se tada
dešavaju prvi put. Mene je to jako markiralo, naročito na nekom emotivnom planu,
ta nostalgija je nešto što je mene lično stvarno dotaklo. Inače sam nostalgičan
po prirodi. Ono što je meni fantastično u ovoj seriji, je da je ona snimljena kao
deo humorističkog program. Ona jeste apsolutno duhovita, ali je istovremeno tužna,
ironična, gorka, razračunava sa se nekim našim mentalitetom, ali i to na neki istovremeno
snažan i nežan način. Sve to je na mene u tom trenutku, negde 1992. kada sam prvi
put gledao seriju, jako uticalo, ali, tada nisam mogao da to izanaliziram na način
kao što mogu sada. Ono što je još fascinantno za tu seriju, je da ja uvek mogu iznova
i iznova da je gledam i ona svaki put i dalje vrlo emotivno utiče na mene. Kao,
uostalom, i na mnoge ljude.“
NNR: Gledaoci većinom ističu
kao glavni plus serije njenu nostalgičnost.
SA:
Ono što je meni zanimljivo sa tom serijom koja se dešava 60-ih godina, tačnije od
1960-1969, je da je snimana samo sedam godina kasnije. Pitao sam Srđana Karanovića
kako može da ima nostalgiju za nečim što nije tako davno bilo. Dobro, prva epozoda
se dešava 1960., ali poslednja, deseta je nešto što se desilo pre sedam godina?!
Nama je to sad normalno, kao nostalgija za 60-im, ali ne zaboravimo da je snimano
70-ih. Glavno pitanje je i bilo da li je to bilo neko prelomno vreme, taj prelaz
iz 60-ih u 70-e, pa se oseća neka nostalgija za prošlim vremenima. On je rekao da
je on po prirodi nostalgičan čovek i da mu se dešava da se vrati sa nekog puta gde
je nešto doživeo, a već sutradan bude nostalgično vezan za taj put. Tako da je to
više pitanje emotivnosti, ali mislim da je ta doza nostalgije bila neophodna da
bi se ispričala cela priča. Ako odgledate celu seriju, ta priča u suštini nije ni
malo optimistična. Điđa Karanović ima teoriju da svi vole seriju, ali je niko nije
odgledao celu u kontinuitetu. Ja ne mislim da je tačno, ali serija se i završava
tužno. Glavni junak, od svih silnih polutalenata koje je imao i od svega što je
pokušavao na kraju završava na nekom poslu koji je krajnje nekreativan, ne ženi
se sa svojom ljubavi Gocom, gde celu seriju gledamo da li će biti zajedno ili neće,
nego se ženi sa, eto, nekom koju u stvari ne voli, ali je došlo vreme za to... U
stvari, ono što je iza svega, a što mnogi koji ne odgledaju pažljivo ne shvate,
da je to serija o generaciji koja obećava, a na kraju postane generacija mediokriteta.
Meni je to bilo vrlo iznenađujuće, jer nosim neke potpuno druge uspomene na tu seriju,
ali ako je sada pogledate definitivno je to to. Oni svi pristaju na određene kompromise,
oni svi na kraju vode neke živote koji nisu potpuno ispunjen potencijal onoga što
su bili i onda to u onom filmu, „Jagode u grlu“ koji je snimljen deset godina kasnije,
definitivno eksalira u nešto što je jako crno, gde su svi razočarani, ogorčeni...
Ali, opet, ta serija uvek nekako hvata duh vremena, bez obzira kada se emituje.
Nekako, 1986. kada je snimljen film počinje i raspad zemlje, čitava ta generacija
sve više tone u razočaranje. Da bi serija i 40 godina kasnije bila popularna neophodno
je bilo da ima i humor, da ima neku vrstu nostalgije i zato uporno opstaje.“
NNR: Aleksandar Berček je pre
nekoliko godina rekao da bi bilo interesantno snimiti nastavak serije, 40 godina
kasnije sa istih pet glavnih glumaca. I Predrag Miki Manojlović se složio da je
to interesantna ideja, s tim što misli da se tu najviše pita autor serije Srđan
Karanović.
SA:
Naravno da smo i mi pričali na tu temu. Mi nismo hteli da knjigu pravimo samo na
temu kako je nekad bilo, nego nam je bilo zanimljivo kako da to i iz ove perspektive,
40 godina kasnije, da kontekstualizujemo. Onda smo svaki razgovor završavali pitanjem
da li bi uradili nastavak i kako bi izgledao nastavak. Čak smo i glumce pitali šta
misle, šta bi se desilo danas sa njihovim likom. Meni je to ubedljivo jedna od najzanimljivijih
stvari u knjizi. Moramo uzeti u obzir da se vreme za ove četiri decenije dramatično
promenilo, zato mislim da bi bilo zanimljivo gde su ti ljudi danas. Svako od njih
je dao svoj odogovor, a Điđa Karanović je definitivno i apsolutno kategorički rekao
da nastavka neće biti. Ja navijam da ga bude, ceo ovaj projekat je bio kao neki
tajni pokušaj da ga inspirišemo da se vrati tome, ali on je rekao da je završio
s tim. Miki Manojlović je rekao da je njegov lik, Miki Rubiroza i dalje u inostranstvu,
ima mlađu ženu i malo dete, puno zarađenih para, ali da svaki dan preko interneta
čita naše novine i jedva čeka Božić i Novu godinu da dođe u Beograd. Gordana Marić
(Goca u seriji) je rekla da apsolutno navija za nastavak, jer bi se tu konačno smuvala
sa Banetom, da se konačno ta ljubav materijalizuje sa, kako je naglasila, puno strasti
i seksa. Kad razmišljam o tome, žao mi je što to nije bio neki projekat u kome bi
se snimali filmovi na svakih deset godina. Verujem da bi onda imali fantastičnu
sociološku i političku studiju dešavanja na ovim prostorima i to generaciji koja
je prva rođena posle Drugog svetskog rata.
NNR: Serija ima specifičan nastup
Mileta Lojpura. To je jedna od najvećih muzičkih zvezda čuvenih beogradskih igranki
60-ih. Tačnije, u epizodi koja se bavi tom tematikom Mile Lojpur je igrao sam sebe.
On nikada nije imao snimljenu ni jednu pesmu, mnogo kasnije je snimio duete za albume
Prljavog inspektora Blaže (1996.) i Nikole Čuturila Ćuture (1988.). Kasnije, kada
je serija emitovana ljudi su mislili da se radi o originalnim snimcima nastupa Mileta
Lojpura i tražili sebe u publici.
SA:
Zanimljivo je Karanović misli da mu je ta scena rediteljski najlošija u čitavoj
seriji, jer nisu imali dovoljno novca za statiste, smatra da to nije bilo dovoljno
puno. U knjizi je još jedna zanimljiva priča o Lojpuru. Zoran Simjanović, autor
muzike, koji je takođe bio rok zvezda tih godina kao član „Silueta“ i „Elipsi“,
ispričao nam je da je Mile u stvari radio kao kino-operater za komisiju koja je
bila cenzor za strane filmove. Zahvaljujući tome on je prvi mogao da vidi Elvisa
Prislija, da čuje te neke nove stvari koje su dolazile sa zapada. Neki od tih filmova
nisu ni bili prikazivani, ali je on, eto, bio u mogućnosti da mnogo ranije od svih
muzičara čuje nove pesme i nauči da ih svira.
NNR: Branko Cvejić, Aleksandar
Berček, Bogdan Diklić i Miki Manojlović su nakon ove serije napravili velike glumačke
karijere. Gordana Marić se, nekako, izgubila...
SA:
Ona se posvetila pedagoškom radu i postala je jedan od najuspešnijih profesora glume
na FDU. Čitave generacije glumaca su izašle iz njenih klasa. Glumila je u pozorištu,
ali je svoju ljubav najviše usmerila ka stvaranju nekih novih generacija. Gocu gledamo
kroz neke nove, mlade glumce, a da i ne znamo da je to njenih ruku delo.
Нема коментара:
Постави коментар