NOVA NAŠA REČ, JUL 2016.
Poznata autorka emisije „Balkanskom ulicom“ i novinarka
RTS-a promoviše svoj sedmi roman „Ničija“. Inspiraciju za naziv našla je spremajući
emisiju sa Anom Bekutom, kada je preslušavajući njene pesme preslušala i jednu istog
naziva.
„Kada počnem da pišem roman nikada nemam naslov. Ja
sam, pre svega, dobar novinar, a to znači da znaš o čemu pišeš, o čemu i šta pričaš.
Tako sam ja znala o čemu pišem roman, ali nisam imala naslov. Lepota ovog dela posla
kojim se ja bavim je što noću gledaš neke filmove, slušaš neke pesme, malo čitaš
knjige, onda sipaš sebi čašu crnog vina, jer i novinar je čovek... Tako sam čula
pesmu „Ničija“ koja govori o temi koju obrađujem u romanu. Tema je kako da u svom
životu budeš svoja, a da budeš nečija, a da ne budeš ničija i svačija...“
Roman govori o problemima...
„Obično žene kažu problem mi je sa mužem, problem
mi je sa decom, problem mi je sa prijateljicama, sa platom, sa kvadratima, sa kuvanjem,
sa vešom... Najveći problem svih žena je, u stvari, vera u sebe, a deo toga je strah
od samoće. I mislim da svaka žena napravi milion loših izbora i grešaka u životu
i kao majka, ljubavnica, žena, ćerka, upravo zato što se boji samoće i što nema
veru u sebe. Duboko verujem da ženska deca treba da se vaspitavaju tako što im se
stalno govori koliko su lepe, pametne i sposobne, a kod nas se to govori sinovima.“
Ritam pisanja Vesne Dedić je jedan roman godišnje...
„Tako je ispalo. Svoj prvi roman sam pisala dugo,
u trenutku koji je bio samo meni bitan. U 35-oj godini sama sa četvorogodišnjim
detetom, razvela se, podstanar, nemam para nizašta, nemam ljubavi, nemam ničega...
Pošto sam završila svetsku književnost i znam dobro šta je književnost, a i novinar
sam, znači umem da pišem, tako da sam do svoje 40. svake večeri pisala i tako je
nastao roman „Zauvek u srcu“, iz najintimnije psiho-terapeutske potrebe da se ispriča
jedna melodrama. Sve posle, pa svi se mi naviknemo na dobro, jer kad sam videla
da je taj roman prodat u 100.000 primeraka i da sam postala najdraži savremeni ženski
pisac, naravno da mi se to dopalo i da sam sebi rekla da možda mogu da napišem i
drugi... I tako smo došli do osmog. U principu svaki svoj roman počinjem da pišem
kao novinar i obrađujem jednu veliku novinarsku temu. Zadovoljna sam i što sam uspela
da kroz romane provučem mnogo gorućih tema, kao što su biseksualnost, homoseksualnost,
ženski sterilitet, ljubomora, deperesija, aneksioznost, usvajanje dece...“
Promocije knjiga nose „obavezu“ gostovanja i stalnog
upoznavanja novih i novih ljudi...
„Doživela sam tu privilegiju, od kako sam postala
neko čije se knjige čitaju, da me zovu iz svih krajeva Srbije, Crne Gore, Republike
Srpske, inostranstva... Ja se prosto susrećem sa ljudima i da nije bilo tih susreta
ja bih napisala možda dva romana i to bi bilo to. Ovako posle svake promocije ja
zaista odlazim bogatija za neka nova iskustva, jer ne bih znala kome pišem i šta
pišem da te žene ne gledam u oči. Tako da mi uvek pričamo o ljubavi, neveri, praštanju,
deci, muškarcima, roditeljima, o našim nedoumicama i iz toga ja uvek izvučem neku
temu za neki naredni roman.“
Neizbežna tema je, svakako, i emisija „Balkanskom
ulicom“. Za petnaest godina emitovanja mnogo gostiju je prodefilovalo emisijom.
Ali, neki i nisu...
„Za petnaest godina mnogo se promenilo. Ja, RTS, Beograd,
zemlja, mnogo toga se promenilo... Bilo je ljudi koji su bili na spisku planiranih,
ali se čekalo, planiralo, a život je to namestio tako da nikad ne budu gosti. Među
tim ljudima je Aleksandar Tijanić. Jako mi je žao što nismo napravili tu priču,
jer on je čovek koji je obeležio istoriju duha Beograda, ali mi je najviše žao za
Đuzu Stojiljkovića. On jeste simbol Beograda i naše mladosti i kada sam ga pozvala
da mi bude gost on je rekao da gleda i voli
emisiju, ali da mu je takav trenutak u životu da nema hrabrosti da okreće glavu
ka prošlosti. Ja sam to poštovala i nikada ga više nisam zvala... Bilo je i neke
dece koja su zbog svojih uspeha gostovala i ja volim da ih nakon 5, 10 godina pozovem
i pitam šta se s njima desilo u međuvremenu. Najviše se desilo Mariji Šerifović
koja je imala 22 godine kada sam je ugostila. Ili grupa mladića iz Matematičke gimnazije,
koji su mi bili gosti pre 7-8 godina. Svi su položili prijemni na Kembridžu, ali
nisu imali novaca da to finansiraju. Zahvaljujući emisiji „Balkanskom uilicom“ neki
ljudi su našli mogućnost da toj deci obezbede stipendije i za prošlu Novu godinu
oni su se svi vratili sa Oksforda i Kembridža kao doktori nauka. To je možda i neki
moj najveći uspeh u to smislu.“
Lako je pričati o lepim stvarima i zanimljivim gostima,
jer je većina takvih. Ali, dešava se i da se nekad autor pokaje što je nekog pozvao
u emisiju...
„Ja imam veliku privilegiju u životu, ne znam ni kako
ni zašto, ali nekako ti ljudi koji dođu i sednu za sto u „Balkanskoj ulici“... Nemam
odnos prema njima kao prema sagovornicima, već ih nekako gledam u oči, nekako ih
osetim. Bilo je situacija da neko bude nervozan, depresivan, nije mu ni do kamera
ni do televizije... Ja nikada nisam glumila, nego pitam što si nervozan, što si
ljut, jel’ pada kiša, mala je plata... I, hvala Bogu, sve to izađe na lepo. U opisu
mog radnog mesta nije ni da budem lepa, ni da budem nasmejana, nego da napravim
dobar razgovor. Da li će biti duhovit, tužan, ovakav ili onakav, to zavisi samo
od mene i mog sagovornika. Verovatno kad bih radila neki šou program gde mi je obaveza
da budemo duhoviti, ja bih imala problema sama sa sobom i ti ljudi bi imali problema
i sa mnom i sa sobom, ali i sa gledaocima. Ovako, mislim da je čar „Balkanske ulice“
upravo u tome i da gledaoci to prepoznaju. U toj emisiji nikada niko nikog nije
slagao, ni ja sagovornika, ni sagovornik mene i gledaoce.“
Na kraju, šta Vesna Dedić misli o tome koji njen rad
će preživeti zub vremena, tv emisija ili knjige?
„Verujem da će preživeti i knjige i emisija, ali mislim
da ako se u narednih godinu-dve dana ne desi velika revolucija pre svega u medijima
i u našim glavama, da ništa više neće preživeti. Mislim da je ovo trenutno za istoriju
duha najgori momenat koji trenutno živi bilo ko od nas, zvao se taj neko muškarac
ili žena ili dete, mislim da je zaista pogubnno sve ovo što nam se dešava.“
Нема коментара:
Постави коментар