Dnevnik u bojama, zbirka pesama

Sada već daleke 1993. super inflacija je činila svoje kod nas. Materijalna situacija je bila odvratna, došli smo u situaciju da imamo problema sa onim sitnim poklončićima, jer su bili preskupi. Krajem godine mi je palo na pamet da štampam zbirku pesama. Imao sam ih par stotina, odabrao dvadeset i krenuo uz pomoć brata i prijatelja u realizaciju. Najpre sam s bratom uradio pripremu (ja kucao, a on prelamao) na običnom kompjuteru Commodore 64. Odštampali smo jedan primerak i umnožio sam ga kod prijatelja na poslu. On je imao fotokopirnu mašinu, takav mu posao, pa se nije ni primetilo da je nešto zloupotrebljeno u privatne svrhe.
Drugo izdanje je radjeno na savremenijoj tehnici za ono vreme, nadogradjenoj PC 286, ma šta to značilo! Ukoliko, naravno, nisam zaboravio brojke i slova.
Tokom NATO bombardovanja 1999. sam bio mobilisan i poslat na Kosovo. Tamo sam došao u posed stotinak listova tanjeg kartona u raznim bojama. Služio nam je da pišemo rezultat u kartanju, a onda je meni palo na pamet da bi to mogle da budu korice za zbirku! Zato neki imaju naslovnu stranu žute, plave, zelene, crvene boje...
I tako, u nastavku ove priče imate celu zbirku, pa čitajte!


DNEVNIK U BOJAMA
ZBIRKA POLITIČKIH PESAMA

U ruci držite moju prvu zbirku političkih pesama, nastalih u poslednjih nekoliko godina. Ova knjiga predstavlja neku moju selekciju sopstvenih umotvorina i ja sam zaista lično vezan za sve te pesme. Možda ćete se upitati otkud politika u svim tim pesmama? Logično, osvrnite se oko sebe, načuljite uši, videćete, čuti i osetiti koliko smo izbombardovani onom najgorom vrstom politike, pa je zato normalno da se sve to odrazi i na nas. Zato ova zbirka ključa od politike, ali šta ćete, takvo je vreme. Duboko u sebi, nadam se da ima šanse da se nešto promeni na bolje. Naravno, do tada slušajte na RADIJU 016 emisiju “DA BOG DA CRK’O R’N’R...”


JANUAR 1994. PISAC

ART OF NOISE
Nema više ti i ja
naše vreme je odavno prošlo
ostaju samo tragovi pusti
kao obećanja prosuta bez veze...

NEMA ŠANSE...

Nema više ti i ja
promaja donosi život ulice
izgubljeni zvuk raštimovanog klavira
nestali pogled iza ugla

NEMA ŠANSE...

Nema više ti i ja
isto sunce sija nam opet
nemamo pojma šta se dešava
dok grad se pretvara u buku!

NEMA ŠANSE...
ZUMBUL

Ne vidim ništa od gomila nula što me okružuju,
osećam se, ponekad, kao kofer trgovačkog putnika,
otvaram se, zatvaram, sve po tudjim potrebama,
habaju me razni kicoši kao svatovi pesmu narodnu...

Ponešto mi proleti kroz glavu kao par vrabaca,
pa počnem da osluškujem auto-stradu kraj tebe,
ne dam tišini da ovlada mojim predvorjem,
na usnule krovove ponoćni vetar nosi moj šešir...

Uhvatim sebe gde sviram neke stare pesme,
bacim pogled na stvari oko sebe i zastanem,
neka tuga me pretvara u prigušeno svetlo,
vuče mi rukav, nagoneći mi misli ka tebi...

Na kraju, kad se cirkuske šatre sklope na zemlji,
prve hladnoće nagoveste dolazak zime i snega,
ti ćeš opet naići kao slabi zračak jutra
i čim te ugledam, opet se do besvesti zaljubim...
NO SMOKING, BOYS
Ne plači pred večernju kišu
dovoljno će suza pasti s neba
da rastera neke noćne šetače
pod rasklopljene raznobojne kišobrane
pa da nastave laganu šetnju
zaobilazeći i preskačući bare
ličeći tako na mene dok sam sinoć
pokušavao da ne vidim tvoje suze
JOŠ JEDNA O NJOJ
Groblje i sam sam
izgubljen bez tebe i mene
u ruci držim ružu
uvelu od prevelike sreće

Bunar želja ne radi
danas se, kažu, renovira
sitniš u džepu cepa ga dalje
jer ja neću da sam sam!

Komarci se roje na lampi
poneki noćni leptir strada
iz mraka šum mora nazirem
pijanac kroz noć me doziva

Šapćem ti ime drhtavim glasom
proklinjem dan što te donosi
kroz tudje suze živiš večno
vrištim, ma neću da sam sam!
VEVERICA
Džabe se skupljaju ulični svirači
pod tvojim prozorom sve nosi vetar
ni šeširi ne mogu sakriti poglede uvis...

Da me ne voliš...

Padaju zvezde kao letnji pljuskovi topli
ne veruješ da čuvam tvoje slike
a sve je isto kao nekada, mislim...

Da me ne voliš...

Tvoje će ime nositi reke andjela
iako ćeš biti skup tuge mnogim željama
kad jednom odem neću ti se vratiti...

Da me ne voliš...
UKRATKO
Ja nikad neću nositi
zlatnu krunu na glavi
samom sebi biću najbolji drug

Moja zvezda na nebu
nikad neće jače zasijati
svake noću leteću kao vetar
ja sam iznad vaših snova!
SLIKA
Sećam se zime u smrznutih ulica
tihog gradskog ludila krajem meseca...
Išao sam žurno da ne zakasnim
bez razloga na školski čas...
Na uglu kod mosta sreo sam sliku
koju imam i danas u glavi
vuneni ljubičasti šal i kapu,
par zlatastih loknica preko čela
i oči nebesko providno plave...
Korak od sreće, zanesen, stojim,
na prvi čas nikad nisam stigao...!


PROPAGANDA

Kakav radostan dan
uzimam iz tvoje ruke jabuku
kao vetar oštro grizem
umirem od gladi
nemoćan da krenem
vezan sam za tvoju milostinju
a mogu da pevam i govorim
dozvoljavaš mi osmehe
ali sumrak oko mene ostavljaš
iz četiri zida ne daš!

SREĆAN TI RODJENDAN

Ona je tu
osećam je iza sebe
ispod kreveta,
na ormanu,
kraj prozora,
smejem se njoj,
ne vidim joj lice,
boju kože,
ne osećam
njen dah,
ne čujem
zvonki glas,
bat koraka,
škripu parketa,
zveket narukvica,
ne primećujem
miris parfema
i pružam ruke
ka sredini sobe
da uhvatim je
za ruke,
možda kosu,
ili je zgrabim,
iako znam da
čvrsto prstima
stežem mrak.
Ipak je želja
jača od smrti
ona je tu!

GLAGOLI

Lebdim
pedeset metara
iznad zemlje

Vidim
da si tu negde
izmedju zvezda i grada

Želim
najzad da shvatim
koliko mi trebaš

Grlim
te još jednom
nestvarnim snovima

Puštam
tvojoj mašti
da nosi te jako

Slušam
više nema nikog
da peva našu pesmu

B M

Ne tiče me s kim si noćas
kažem, briga me,
a svi već davno znaju da lažem
i aza tobom se osvrćem.

I ova pesma nije stvorena za tebe
ova moja pesma ljubavna,
ali ti ćeš uvek biti moja inspiracija
i dok spavaš čuvaću tvoj san.

Ponekad zamišljam kako pevaš moje pesme
i svi mi na tom zavide,
ali java je tako daleko od sna
vetrovi me nose nekuda.

I opet kažem s kim ćeš biti, briga me,
ja te ne volim,
a oko mene svi će biti veseli,
pesme pevaće.
DNEVNIK U BOJAMA

Ni stare fotografije ne mogu
da srede misli moje zbrkane
i obećanja data sebi izvrćem
neke čudne veze potežem
hvatam za gušu nepoznate ljude
da ne budu izmedju tebe i mene
nejasno je postalo mi sve!
Izbledeli likovi se mimoilaze sa mnom
probijam se trkom kroz noć
nervoznog pogleda, razrogačenih očiju, bez daha,
naizgled miran, a urlao bih svu noć
nema nje, nema nje, nema nje!
LJUBAV JE OKO NAS

Ovde više nema vremena,
ljudi su okrenuli glave,
jedni drugima broje metke,
pomalo se gubim u tom svetu.

Ovde caruju gospoda tužna,
nemaju smelosti da vide napred,
samo im je jedno na umu,
ne želim da budem prisutan.

Ovde sve više nestaje nada,
ne sreće se niko slučajno,
iza ugla ne cveta trešnja,
ja želim moj obični dan.

Ovde se pevajuu balade i marševi,
niko ne vidi dalje od nosa,
vreme je oblačno i tmurno,
previše toga mi se smučilo!
MOZAIK

Vidim sebe bez glave
tebe kako me vučeš negde
oko nas priroda se budi
ne osećam ništa ovozemaljsko...

Doživljavam te na nemoguć način
ti pojma nemaš šta nas deli
dolutaš ponekad u gradove moje
s ove strane ljubavi nema...

Ispisujem poslednju stranicu tvog spomenara
simbolika, jer uvek sam na kraju
sve su duži redovi ispred mene
pa i ti se gubiš u njima...

Gomila stvari polako se komplikuje
nigde ništa jednostavno ne srećem
osim što, ponekad, shvatim da imaš
jednostavno ime, Tamara!
KAD ODEM

Kad odem
kad me jednom više ne bude
stići će jesen u svatove tvoje
proneće glasove kroz kukuruzišta vetar
pravi se da ne čuješ

Kad odem
zaključam vrata izgubim ključ
ni ciganska muzika me neće naći
u tvojoj glavi ostaće izgubljen sat
poklopljenih kazaljki

Kad odem
zaborave me čak i neprijatelji
pamtićeš možda predgradje i nadu
zatreperiće ti srce negde pred zoru,
ej, da te ne volim
PODSTANAR

Ovde više ne stanuje vreme,
odletelo je, ne znam gde,
meni ono ne treba više,
ja sam sasvim svoj!

Ovde više ne stanuje ljubav,
otišla je zauvek s tobom,
ne delimo više ništa,
ja sam sasvim svoj!

Ovde više ne stanujem ja,
nisam onaj što otvara vrata,
polako sam postao prošlost,
ja sam sasvim svoj!
BOŽIĆNA BAJKA

Gledajući kroz mene brojiš mi poraze
dodiruješ mi lice i osećaš pustinju
iz ustiju mojih struje ledeni vetrovi
oči mi odaju sjaj prekaljenih ratnika...

Tvoja čežnja traži neke davne puteve
ideš i dalje kroz maglu vodjena instinktom
ruke ti hvataju prazninu mog lika
jer nestajem, gubim se, nema me...
LER

Izbacite me iz igre jer stalno
promašijem penale i visim u ofsajdu.
Previše mudrujem, protkan sam pesmama,
ne vidim da blesavo stojim na leru.
Kao da vučem stoleća na plećima,
guram ptice selice nazad na jug.
Čitav život prolazi kraj mene poput voza,
čini mi se da Sizif ima moj lik.
Na dnu moje čaše sami djavo sedi,
uživa gledajući moj prazan pogled.
Otići ći jednom, bez traga, tiho, lagano,
dok spavaš, noseći samo par sećanja!
ULOGA

Dolutaš ponekad u moj san
tada shvatim da nisam sam
da moja tuga nečija sreća,
postajem rob svojih praznih misli...
Trudim se da budem jak
da ne vidim gde mi idu dani
dok u meni svira posmrtni marš
najlakše je plakati ili se smejati...
Često zaboravim šta želim da radim
zaglavi se nešto u glavi i onda
vidim široku ravnicu i nebo
sasvim mirno plovim, nadam se...
POSLEDNJE SLOVO

Sedim na krevetu i gledam
belo u jednu tačku na zidu,
kroz mene lete nejasne slike,
ne čujem zvuk poslednjeg voza,
izgubljen sam za naše dimenzije.
Duša mi lebdi nekim drugim svetom
koji posmatram s visine čudne,
kružeći lagano pokušavam da sletim,
ni sam ne znam gde i kako,
nema strah da me vodi, ali
meni poznate ruke me prihvataju,
privijaju na grudi i nežno
me spuštaju na krevet

JA SPAVAM !

POGOVOR

Baršunasta poezija, kojom se bavi Ivan Spirić u poslednjih nekoliko godina, dugo je čamila u mraku fioka njegovog radnog stola. Na našu sreću, deo tih pesama je, ipak, ugledao svetlo dana.
Sve te pesme u sebi nose ogroman pritisak politike, što se može primetiti letimičnim čitanjem. (Npr.“nema više ti i ja”; “komarci se roje na lampi”; “sve je isto kao nekada” i da ne nabrajam dalje). U poplavi jeftine politike, ova zbirka zrači optimizmom, jer na kraju, kada je pročitate shvatite da ima šanse za neka drugačija dogadjanja.
Samo spisateljstvo Spirića ne nudi rešenja, iako se ona naziru izmedju redova. Prostim slaganjem reči on gradi sliku, koju, ponekad, poruši poslednjim stihom, da bi gradnju nastavio sledećom pesmom i tako zatvorio krug. Zbog toga nije slučajno da poslednji stih zbirke glasi: “JA SPAVAM!”, i u njemu vam je sve rečeno.
Ovo je knjiga koju ću ja čuvati na vidnom mestu moje biblioteke, a sa nestrpljenjem ću očekivati sledeću!

Aleksandar Stefanović

POGOVOR UZ DRUGO IZDANJE

Upravo ste završili čitanje drugog izdanja zbirke političkih pesama “Dnevnik u bojama” Spirić Ivana, i , nadam se, da ćete se složiti sa mnom da je ova zbirka prijatno osveženje u poplavi kiča i šunda (ko su ti?) u nas.

Dugo sam se libio da napišem par reči o, kako neko reče, baršunastoj poeziji pisca. Zato snosim krivicu što ova knjiga nije došla u vaše ruke nešto ranije. Medjutim, za prave vrednosti nikada nije kasno!

Ništa novo neću reći kazivanjem da prošlost ne smemo zaboraviti i da na modernizovanim temeljima prošlosti treba gledati budućnost. Zvezda vodilja u tome svakako je ova zbirka poezije u kojoj je autor na homerovski način dao neka od rešenja kako?, čemu? i šta? dalje.

Pesme u zbirci pozivaju na sre|ivanje unutrašnjeg, pozivaju na, bez patetike, lečenje duše i svojom strukturom oživljavaju i ohrabruju ono u nama do kojeg nam je najviše stalo.

Poezija Ivana Spirića je bezvremenska, i ona se može beskrajno tumačiti. Nadam se da će nadležni i odgovorni primetiti eteričnost autorovih stihova i ubrzo uvrstiti ovu zbirku u obaveznu školsku lektiru, tako da }e se ona na}i i na policima ostalih biblioteka, a ne samo u bibliotekama pravih gurmana i ljubitelja istinske poezije.

p.s. O autoru sve najbolje!!!

u Leskovcu Predrag Jovanović

19.09.1995. g.

P.S. tri primerka knjige se nalaze u zavičajnom odeljenju biblioteke u Leskovcu, uredno zavedena kao prašnjavo izdanje!

Poseban predgovor u tim knjigma glasi:

Zašto “prašnjavo izdanje”

Svega ovoga sigurno ne bi bilo da nije, kako to već obično biva, bilo gomile slučajnosti. Da krenem redom:

Da nije bilo Andija na mestu direktora ”Naše reči” ne bi bilo kioska i mene u njemu. Onda Ana ne bi mogla da kupuje na kiosku. Zatim, ja joj ne bih pozajmio novine na čitanje, pa Vesna ne bi rekla da se udvaram na taj način. Dalje, ne bih, da izbegnem ubedjivanja, priznao da je to tačno, pa ne bih morao da Ani poklonim ovu pesmaricu (obično izdanje). I ne bi bilo posvete vezane za udvaranje. To ne bi došlo Ankici u ruke i ne bi ona tražila da se ovo nadje u ”Zavičajnom odelenju”. Pa se pojavi Ina (koja radi upravo u tom odelenju) i zatraži primerak za taj ”zavičaj”. Tu dolazi do zapleta.

Ja nikad ovo nisam doživeo toliko ozbiljno kao oni koji poseduju primerak ovog pisanija. Zato sam i mislio da Ina želi primerak za sebe. Pošto je nesporazum otklonjen i kako sam ja shvatio da je to nešto ”ozbiljno”, onda sam i rešio da to bude ”ozbiljno”. Na moj način.

Ovakve pesmarice sam zamišljao kao nešto što će u biblioteci da skuplja prašinu, pa odatle i to ”prašnjavo izdanje”. Tako su nastali ovi redovi, što znači da je ovo originalni primerak, te ga, poštovani čitaoče i pozajmljivaču iz biblioteke, tako i doživi. Hoću reći, nemoj da ga uništavaš i nemoj da ga ne vratiš!

21.11.2002. Ivan

Leskovac

P.S. U ovom trenutku radio-emisija koja se pominje na koricama knjige više se ne emituje, povremeno se pojavi na stranicama ”Naše reči”.

P.P.S. Šta je bilo sa Anom ne znam ni sam!