"Tata, hajde da gledamo neki film?"
Znao sam štao to znači. Opet neki Transformersi, Himenovi ili neke slične crtane gluposti. Moji klinci su osetili da je došlo njihovih pet minuta i fantastično ih koriste. Njima su Snežana i sedam patuljaka, Alisa u zemlji čuda, Pepeljuga, Petar Pan i slični junaci našeg detinjstva dosadni.
"Čekaj da se obrijem, pa ćemo posle da se dogovorimo!"
Bilo je sve čega sam se setio kako bih kupio malo vremena...
"Dobro, ali ne zaboravi da smo se dogovorili da i mi biramo filmove dok ti ne ozdraviš!"
"Ma, gde bih to zaboravio! To mi je najgora odluka u životu, evo mama će da vam potvrdi."
Mama nije ništa odgovorila. Samo se nasmešila i nastavila da sprema večeru.
Naime, u nedelju će biti trideseti dan kako sam pao i slomio nogu, a deseti od kako je gips samo do kolena. Sad ležim, oporavljam se. Još petnaest dana i skinuće mi gips. Klinci su rešili da mi pomognu tako što bi donosili filmove iz videoteke i zajedno bismo ih gledali. Ja sam pristao, naivno, očekujući da ću da imam pravo izbora filmova. Neverovatno, ali filmovi koji su moj izbor su uvek "upravo iznajmljeni", a ovi njihovi su tu. I tako se mi družimo. Ja zaspim posle desetak minuta, oni me bude da vidim "ovu važnu scenu kad će onaj da ga nalupa" i tako to.
Obrijao sam se i doštakao (njihov izraz pošto idem uz pomoć štaka) do kreveta. Spasila me večera, ali posle toga nije bilo izlaza. Pustili su film, a ja sam zaspao...
Probudio sam se iznenada. Samo sam otvorio oči i shvatio da je svanulo! Odavno nisam spavao ovoliko! Čitavu noć se nisam budio. Obično mi je smetao gips kad sam hteo da se okrenem na drugu stranu, ali ove noći toga nije bilo. Verovatno i organizam reaguje na poboljšano stanje, šta li je već.
U kući je bila tišina. Tako je ujutru uvek. Na stočiću pored mene doručak koji supruga spremi i ostavi da mi bude uz ruku, jer jedem u krevetu. Onda pošalje klince u školu i ode na posao. Ja sam svoj narednih 5-6 sati dok prvi školarac ne dodje kući.
Na stočiću nije bilo ničega. Verovatno se uspavala, pa nije stigla ništa da spremi. Nema veze, ionako sam pokretan, pa ću sam.
Ustao sam, otišao do kupatila, pa u kuhinju. Uzeo neku konzervu i hleba, stavio na poslužavnik, vratio se u krevet. Uključio sam TV. Nije bilo ničega sem zamrznute slike. Na sledećem kanalu isto, pa isto, pa isto... Opet stradala kablovska. Pustio sam neku romanticnu komediju na dvd-u i doručkovao.
Posle filma sam opet ustanovio da kablovska nije proradila. Ni na radiju nije bilo ničega? Samo tišina... Rešio sam da izadjem ispred kuće. Sunčan je dan, sedeću ispred i gledati automobile. Ulica u kojoj živimo i nije prometna, ali će vreme nekako da prodje. Seo sam u baštensku stolicu, prolećno sunce me blago grejalo. Nije bilo nikog da prodje. Mir. Tišina. Ni ptica da proleti. Vratio sam se u kuću. Opet ne rade mediji. Uzeo sam da listam jučerašnje novine. Neke sunčeve pege, topljenje lednika, katastrofe, ratovi... Pridremalo mi se. Sklopio sam oči, novine su pale na pod i ja zaspao.
Pogledao sam na sat kad sam se probudio. Pola šest uveče! Uh, al sam se raspavao! Čudno da me niko nije probudio. Pozvao sam ukućane. Niko se nije javio.
"Kakva vam je sad ovo igra? Ne zavitlavajte polomljenog čoveka!"
Sigurno su se negde sakrili, sad vire i gledaju šta ću da radim, krišom se smejući.
"Ustaću bez štaka i pašću, pa ćete da vidite onda!"
Tišina. Ustao sam, "štakao" po kući. Nigde ih nije bilo. Školske torbe su im bile u sobi, znači vratili se iz škole. Ženina tašna od koje se ne odvaja je tu. Možda su u komšiluku ili otišli po novo dvd mučenje.
Na kablovskoj i dalje ona ista zamrznuta slika. Probao sam da pozovem ženu telefonom. Nikakav signal iz slušalice. Mobilni isto. Nešto se čudno dogadja. Uzeo sam da čitam neku knjigu.
Pola deset je! Noć pala odavno. Ja gledam u knjigu, nemam koncentraciju da čitam. Niko se ne pojavljuje. Siguran sam da se nešto desilo! Ustao sam i krenuo polako do komšiluka.
Izašao sam na ulicu. Nigde nikog, u komšijskim kućama negde ima svetla, negde nema. Krenem kod komšije preko puta. Zvonim, niko ne otvara. Odem do susedne kuće. Opet niko ne otvara na zvono. Tako je bilo i u sledeće dve kuće. U petu sam ušao. Prazna kuća. Izgleda kao i uvek, samo nema nikog! Jel' ja sanjam?
Prošao sam čitavu ulicu, drao se na ulici dozivajući. Nigde niko!
Već sam se zamorio, pa sam se vratio kući. Uzeo sam da jedem nešto, čisto iz navike. Seo u fotelju, legao u krevet i zaspao.
Čim sam otvorio oči pogledao sam na sat. Deset ujutro! Ustao sam iz kreveta, obišao kuću. Sve je kao sinoć. Tašna i djačke torbe na svojim mestima, a vlasnika tih stvari nema!? Televizija, radio, telefonija ne rade.
Izašao sam na ulicu. Opet nema nikog. Ušao sam u prodavnicu. Otključana, niko ne radi. Osetio sam glad. Uzeo hleba i mleko. Hleb je bio svež, kao da su ga upravo doneli. Došao sam do kase, pogledao u kameru koja je, običnim danom, snimala. Nasmešio sam se i rekao:
"Dobra vam je ova skrivena kamera!"
Vratio sam se kući. I dalje mi ništa nije bilo jasno. Nagledao sam se svakakvih skrivenih kamera. Ovo je, ipak, previše. Nemoguće je da neko isprazni čitavu ulicu da bi mene snimali?! Možda i jeste? Ustao sam i polako krenuo u susednu ulicu. Isto kao u mojoj! U trećoj takodje! Ovo više nije skrivena kamera, ovo je "Zona sumraka"!
Noga je, zbog napora, počela da otiče i da boli. To me podsetilo da sam otišao malo dalje nego što bih trebao. Sad se nekako trebalo vratiti. Ispred neke kuće je bio parkiran auto. Onaj model bez kvačila! Idealan za vožnju u mom slučaju! Dvoumio sam se par sekundi, zatim ušao u kuću. Naravno, ni ovde nije bilo nikog! Ključevi su bili na ormariću, odmah uz ulazna vrata.
Seo sam u auto, pokrenuo ga i dovezao do kuće. Dovukao se u krevet, utvrdio da mediji i dalje ne rade i zaspao.
Novo budjenje u deset ujutru! Danas ću autom u grad, da vidim šta se dešava. Čoveče, koja "Zona sumraka". Pa ja sam jedini stanovnik ovog grada. Jedini! Nema ni životinja, barem ih ja ne vidim!
Ušao sam u zgradu policije. Samo prazne kancelarije i ništa drugo! Za razliku od filmova koje sam gledao sa ovakvom tematikom, na ulicama nije bilo papira koje je nosio vetar. Sve je bilo kao i obično, samo nije bilo živih bića! Vratio sam se kući.
Buljio sam u sliku na tv. Neki pevač otvorenih usta. Slika stoji tako već par dana. Pogledao sam na kalendar i zaokružen dan kad treba da skinem gips. Ko će da ga skine? Sam ću to i da uradim, ali šta ću posle? Nemam pojma sa medicinom, a treba da idem na rehabilitaciju. Sutra ću u biblioteku, valjda nešto ima tamo u knjigama...
U jedanaest sati sam ušao u biblioteku. Dva sata sa pauzama sam šetao izmedju rafova sa knjigama i odustao. Vidim neku zanimljivu knjigu, prelistam je, pa dalje... Ako tako nastavim, godine će da prodju! Izašao sam na ulicu, seo u onaj auto. Interesantno da pokazivač potrošnje goriva nije mrdnuo sa tačke na kojoj je bio kad sam se prvi put provozao. Ili je pokvaren ili ja stvarno živim u nekoj izgubljenoj stvarnosti.
Počeo sam da razmišljam da krenem do susednog grada. Ali, šta ako ostanem bez goriva u na pola puta? Probaću da nadjem neke flaše, kante, odem na pumpu i sipam za svaki slučaj. Eh, da mi nije ovog gipsa...
Probudila me zvonjava telefona! Dok sam shvatio šta se dešava prestao je da zvoni! Bacio sam pogled na "Missed calls" i video da me zove supruga! Kao i svakog jutra, pozove s posla da vidi kako sam.
Pozvao sam je. Javila se!
"Molim te, ako možeš dodji odmah kući, ne osećam se najbolje!"
Bila je tu za desetak minuta, dovezao je kolega, moj školski drug. Seo je prekoputa mene, ona skuvala kafu.
"Nećete mi verovati" počeo sam priču.
Narednih pola sata su ćutali i gledali u mene. Povremeno srknuli kafu. Nisam mogao da prokljuvim šta misle na osnovu izgleda njihovih faca.
"Stvarno čudan san, zar ne?" upitah na kraju.
"Srce, da te ja pitam nešto... Ti si se sinoć obrijao? Jesi, videla sam te. Pogledaj se, brada ti je bar tri-četiri dana stara!"
Znao sam štao to znači. Opet neki Transformersi, Himenovi ili neke slične crtane gluposti. Moji klinci su osetili da je došlo njihovih pet minuta i fantastično ih koriste. Njima su Snežana i sedam patuljaka, Alisa u zemlji čuda, Pepeljuga, Petar Pan i slični junaci našeg detinjstva dosadni.
"Čekaj da se obrijem, pa ćemo posle da se dogovorimo!"
Bilo je sve čega sam se setio kako bih kupio malo vremena...
"Dobro, ali ne zaboravi da smo se dogovorili da i mi biramo filmove dok ti ne ozdraviš!"
"Ma, gde bih to zaboravio! To mi je najgora odluka u životu, evo mama će da vam potvrdi."
Mama nije ništa odgovorila. Samo se nasmešila i nastavila da sprema večeru.
Naime, u nedelju će biti trideseti dan kako sam pao i slomio nogu, a deseti od kako je gips samo do kolena. Sad ležim, oporavljam se. Još petnaest dana i skinuće mi gips. Klinci su rešili da mi pomognu tako što bi donosili filmove iz videoteke i zajedno bismo ih gledali. Ja sam pristao, naivno, očekujući da ću da imam pravo izbora filmova. Neverovatno, ali filmovi koji su moj izbor su uvek "upravo iznajmljeni", a ovi njihovi su tu. I tako se mi družimo. Ja zaspim posle desetak minuta, oni me bude da vidim "ovu važnu scenu kad će onaj da ga nalupa" i tako to.
Obrijao sam se i doštakao (njihov izraz pošto idem uz pomoć štaka) do kreveta. Spasila me večera, ali posle toga nije bilo izlaza. Pustili su film, a ja sam zaspao...
Probudio sam se iznenada. Samo sam otvorio oči i shvatio da je svanulo! Odavno nisam spavao ovoliko! Čitavu noć se nisam budio. Obično mi je smetao gips kad sam hteo da se okrenem na drugu stranu, ali ove noći toga nije bilo. Verovatno i organizam reaguje na poboljšano stanje, šta li je već.
U kući je bila tišina. Tako je ujutru uvek. Na stočiću pored mene doručak koji supruga spremi i ostavi da mi bude uz ruku, jer jedem u krevetu. Onda pošalje klince u školu i ode na posao. Ja sam svoj narednih 5-6 sati dok prvi školarac ne dodje kući.
Na stočiću nije bilo ničega. Verovatno se uspavala, pa nije stigla ništa da spremi. Nema veze, ionako sam pokretan, pa ću sam.
Ustao sam, otišao do kupatila, pa u kuhinju. Uzeo neku konzervu i hleba, stavio na poslužavnik, vratio se u krevet. Uključio sam TV. Nije bilo ničega sem zamrznute slike. Na sledećem kanalu isto, pa isto, pa isto... Opet stradala kablovska. Pustio sam neku romanticnu komediju na dvd-u i doručkovao.
Posle filma sam opet ustanovio da kablovska nije proradila. Ni na radiju nije bilo ničega? Samo tišina... Rešio sam da izadjem ispred kuće. Sunčan je dan, sedeću ispred i gledati automobile. Ulica u kojoj živimo i nije prometna, ali će vreme nekako da prodje. Seo sam u baštensku stolicu, prolećno sunce me blago grejalo. Nije bilo nikog da prodje. Mir. Tišina. Ni ptica da proleti. Vratio sam se u kuću. Opet ne rade mediji. Uzeo sam da listam jučerašnje novine. Neke sunčeve pege, topljenje lednika, katastrofe, ratovi... Pridremalo mi se. Sklopio sam oči, novine su pale na pod i ja zaspao.
Pogledao sam na sat kad sam se probudio. Pola šest uveče! Uh, al sam se raspavao! Čudno da me niko nije probudio. Pozvao sam ukućane. Niko se nije javio.
"Kakva vam je sad ovo igra? Ne zavitlavajte polomljenog čoveka!"
Sigurno su se negde sakrili, sad vire i gledaju šta ću da radim, krišom se smejući.
"Ustaću bez štaka i pašću, pa ćete da vidite onda!"
Tišina. Ustao sam, "štakao" po kući. Nigde ih nije bilo. Školske torbe su im bile u sobi, znači vratili se iz škole. Ženina tašna od koje se ne odvaja je tu. Možda su u komšiluku ili otišli po novo dvd mučenje.
Na kablovskoj i dalje ona ista zamrznuta slika. Probao sam da pozovem ženu telefonom. Nikakav signal iz slušalice. Mobilni isto. Nešto se čudno dogadja. Uzeo sam da čitam neku knjigu.
Pola deset je! Noć pala odavno. Ja gledam u knjigu, nemam koncentraciju da čitam. Niko se ne pojavljuje. Siguran sam da se nešto desilo! Ustao sam i krenuo polako do komšiluka.
Izašao sam na ulicu. Nigde nikog, u komšijskim kućama negde ima svetla, negde nema. Krenem kod komšije preko puta. Zvonim, niko ne otvara. Odem do susedne kuće. Opet niko ne otvara na zvono. Tako je bilo i u sledeće dve kuće. U petu sam ušao. Prazna kuća. Izgleda kao i uvek, samo nema nikog! Jel' ja sanjam?
Prošao sam čitavu ulicu, drao se na ulici dozivajući. Nigde niko!
Već sam se zamorio, pa sam se vratio kući. Uzeo sam da jedem nešto, čisto iz navike. Seo u fotelju, legao u krevet i zaspao.
Čim sam otvorio oči pogledao sam na sat. Deset ujutro! Ustao sam iz kreveta, obišao kuću. Sve je kao sinoć. Tašna i djačke torbe na svojim mestima, a vlasnika tih stvari nema!? Televizija, radio, telefonija ne rade.
Izašao sam na ulicu. Opet nema nikog. Ušao sam u prodavnicu. Otključana, niko ne radi. Osetio sam glad. Uzeo hleba i mleko. Hleb je bio svež, kao da su ga upravo doneli. Došao sam do kase, pogledao u kameru koja je, običnim danom, snimala. Nasmešio sam se i rekao:
"Dobra vam je ova skrivena kamera!"
Vratio sam se kući. I dalje mi ništa nije bilo jasno. Nagledao sam se svakakvih skrivenih kamera. Ovo je, ipak, previše. Nemoguće je da neko isprazni čitavu ulicu da bi mene snimali?! Možda i jeste? Ustao sam i polako krenuo u susednu ulicu. Isto kao u mojoj! U trećoj takodje! Ovo više nije skrivena kamera, ovo je "Zona sumraka"!
Noga je, zbog napora, počela da otiče i da boli. To me podsetilo da sam otišao malo dalje nego što bih trebao. Sad se nekako trebalo vratiti. Ispred neke kuće je bio parkiran auto. Onaj model bez kvačila! Idealan za vožnju u mom slučaju! Dvoumio sam se par sekundi, zatim ušao u kuću. Naravno, ni ovde nije bilo nikog! Ključevi su bili na ormariću, odmah uz ulazna vrata.
Seo sam u auto, pokrenuo ga i dovezao do kuće. Dovukao se u krevet, utvrdio da mediji i dalje ne rade i zaspao.
Novo budjenje u deset ujutru! Danas ću autom u grad, da vidim šta se dešava. Čoveče, koja "Zona sumraka". Pa ja sam jedini stanovnik ovog grada. Jedini! Nema ni životinja, barem ih ja ne vidim!
Ušao sam u zgradu policije. Samo prazne kancelarije i ništa drugo! Za razliku od filmova koje sam gledao sa ovakvom tematikom, na ulicama nije bilo papira koje je nosio vetar. Sve je bilo kao i obično, samo nije bilo živih bića! Vratio sam se kući.
Buljio sam u sliku na tv. Neki pevač otvorenih usta. Slika stoji tako već par dana. Pogledao sam na kalendar i zaokružen dan kad treba da skinem gips. Ko će da ga skine? Sam ću to i da uradim, ali šta ću posle? Nemam pojma sa medicinom, a treba da idem na rehabilitaciju. Sutra ću u biblioteku, valjda nešto ima tamo u knjigama...
U jedanaest sati sam ušao u biblioteku. Dva sata sa pauzama sam šetao izmedju rafova sa knjigama i odustao. Vidim neku zanimljivu knjigu, prelistam je, pa dalje... Ako tako nastavim, godine će da prodju! Izašao sam na ulicu, seo u onaj auto. Interesantno da pokazivač potrošnje goriva nije mrdnuo sa tačke na kojoj je bio kad sam se prvi put provozao. Ili je pokvaren ili ja stvarno živim u nekoj izgubljenoj stvarnosti.
Počeo sam da razmišljam da krenem do susednog grada. Ali, šta ako ostanem bez goriva u na pola puta? Probaću da nadjem neke flaše, kante, odem na pumpu i sipam za svaki slučaj. Eh, da mi nije ovog gipsa...
Probudila me zvonjava telefona! Dok sam shvatio šta se dešava prestao je da zvoni! Bacio sam pogled na "Missed calls" i video da me zove supruga! Kao i svakog jutra, pozove s posla da vidi kako sam.
Pozvao sam je. Javila se!
"Molim te, ako možeš dodji odmah kući, ne osećam se najbolje!"
Bila je tu za desetak minuta, dovezao je kolega, moj školski drug. Seo je prekoputa mene, ona skuvala kafu.
"Nećete mi verovati" počeo sam priču.
Narednih pola sata su ćutali i gledali u mene. Povremeno srknuli kafu. Nisam mogao da prokljuvim šta misle na osnovu izgleda njihovih faca.
"Stvarno čudan san, zar ne?" upitah na kraju.
"Srce, da te ja pitam nešto... Ti si se sinoć obrijao? Jesi, videla sam te. Pogledaj se, brada ti je bar tri-četiri dana stara!"
Нема коментара:
Постави коментар