Svaki put pred izbore se setim Straleta. Bio je stariji od mene, ne znam, možda deset godina. Ne sećam se gde smo se upoznali, mislim da je to bilo ne terasi radija 016. Ostali smo sami za stolom i nastavili razgovor. Kasnije sam ga sretao kako sa prijateljima gluvari ispred biblioteke, a ja prolazio pored njih, unosio bicikl u zgradu čiji je ulaz pored ulaza pomenute biblioteke. Ta navika mu je ostala još iz mladjih dana, kada smo izlazili i šetali na "balavom" korzou, delu grada gde su balavci kružili.
U tim susretima smo najčešće prepričavali najnoviji vic ili ogovarali lokalne političke lidere i njihove gafove, završavajući priču rečima "A kako bi drugačije?" To se odnosilo i na raznorazne afere, mućke, preglasavanja... Svučalo je kao opravdanje za nečiji loš rad, a u stvari je bio cinizam koji smo uvek koristili.
Kad sam počeo da radim u kiosku koji je bio 3-4 metara odatle, naše druženje se nastavilo u samom objektuu. Svratio bi da uzme cigarete, posedeo malo... Imao je širinu u svakom pogledu. Mogli smo da pričamo o sportu, muzici, politici... Sve ga je interesovalo, sve je pratio, odavao je utisak da sve zna.
Pred parlamentarne izbore 2004. smo iz zezanja napisali i pogodili broj glasova stranaka koje su ušle u skupštinu! I danas ga vidim, ulazi u kiosk kad su ozvaničeni rezultati, s vrata konstantuje: "Šta smo rekli? Nisu ni morali da budu izbori, mogli su da pitaju nas!" Ja dodajem da smo glupi što nismo otišli u kladionicu, kad je već bilo tako.
Strale je igrao loto. Redovno. Piroćansku kombinaciju, kako je zvao svoj način. Igrao je minimalni broj kombinacija, jer kad dobije, dobiće u jednoj koloni, što bi igrao više od toga?
Jednom je doneo novčanik koji je neko izgubio ispred ulaza biblioteke. Provirio kroz šalter, držeći novčanik sa dva prsta, i pitao: "Smeš li da ga otvoriš?"
U svom poštenju nije smeo da ga otvori. Ja jesam. Unutra su bile dve lične karte, dve zdravstvene knjižice i para, otprilike, moja ondašnja plata. Zaključili smo da su, verovatno, u pitanju brat i sestra ili supružnici. Dogovorimo se da ostane novčanik u kiosku, pa da im ga kasnije odnesemo, ako se već ne pojave odnekud, jer je moguće da je novčanik ispao kad su izašli iz auta. Pojavili su se, nisu ni znali šta su izgubili. Strale ih zaustavi, taman da udju u kola. Pogleda u tipa pa mu kaže: "Ti si taj i taj!", a onda u njegovu suprugu: "Ti si ta i ta!"
Ljudi zbunjeni, mladi bračni par...
"Gde je tebi lična karta?"
Tip ga gleda, maši se za džep i shvati da nema novčanika... Počne da bledi!
"Ne brinite se, eno vam novčanika u kiosku!"
Posle smo ga zezali što je isprepadao tipa, razglabali šta bi mi mislili o nekom da nam je tako prišao. Uglavnom smo ga rangirali u rasponu idiot-kreten-manijak!
U nedelju su opet izbori. Samo, ovaj put nećemo da pogadjamo osvojene glasove. Ja ne radim u kiosku pola godine, a njega nema već godinu i po.
Došao je u kiosk, požalio se da ga muči želudac par dana. Prokomentarisao sam da ja, obično, kad me neki organ zeza odem kod lekara. Planirao je da ode poslepodne. Dva dana kasnije zajednički prijatelj mi je rekao da su mu našli rak na želucu! Počele su terapije, sve manje je dolazio i na kraju otišao. Zauvek.
U tim susretima smo najčešće prepričavali najnoviji vic ili ogovarali lokalne političke lidere i njihove gafove, završavajući priču rečima "A kako bi drugačije?" To se odnosilo i na raznorazne afere, mućke, preglasavanja... Svučalo je kao opravdanje za nečiji loš rad, a u stvari je bio cinizam koji smo uvek koristili.
Kad sam počeo da radim u kiosku koji je bio 3-4 metara odatle, naše druženje se nastavilo u samom objektuu. Svratio bi da uzme cigarete, posedeo malo... Imao je širinu u svakom pogledu. Mogli smo da pričamo o sportu, muzici, politici... Sve ga je interesovalo, sve je pratio, odavao je utisak da sve zna.
Pred parlamentarne izbore 2004. smo iz zezanja napisali i pogodili broj glasova stranaka koje su ušle u skupštinu! I danas ga vidim, ulazi u kiosk kad su ozvaničeni rezultati, s vrata konstantuje: "Šta smo rekli? Nisu ni morali da budu izbori, mogli su da pitaju nas!" Ja dodajem da smo glupi što nismo otišli u kladionicu, kad je već bilo tako.
Strale je igrao loto. Redovno. Piroćansku kombinaciju, kako je zvao svoj način. Igrao je minimalni broj kombinacija, jer kad dobije, dobiće u jednoj koloni, što bi igrao više od toga?
Jednom je doneo novčanik koji je neko izgubio ispred ulaza biblioteke. Provirio kroz šalter, držeći novčanik sa dva prsta, i pitao: "Smeš li da ga otvoriš?"
U svom poštenju nije smeo da ga otvori. Ja jesam. Unutra su bile dve lične karte, dve zdravstvene knjižice i para, otprilike, moja ondašnja plata. Zaključili smo da su, verovatno, u pitanju brat i sestra ili supružnici. Dogovorimo se da ostane novčanik u kiosku, pa da im ga kasnije odnesemo, ako se već ne pojave odnekud, jer je moguće da je novčanik ispao kad su izašli iz auta. Pojavili su se, nisu ni znali šta su izgubili. Strale ih zaustavi, taman da udju u kola. Pogleda u tipa pa mu kaže: "Ti si taj i taj!", a onda u njegovu suprugu: "Ti si ta i ta!"
Ljudi zbunjeni, mladi bračni par...
"Gde je tebi lična karta?"
Tip ga gleda, maši se za džep i shvati da nema novčanika... Počne da bledi!
"Ne brinite se, eno vam novčanika u kiosku!"
Posle smo ga zezali što je isprepadao tipa, razglabali šta bi mi mislili o nekom da nam je tako prišao. Uglavnom smo ga rangirali u rasponu idiot-kreten-manijak!
U nedelju su opet izbori. Samo, ovaj put nećemo da pogadjamo osvojene glasove. Ja ne radim u kiosku pola godine, a njega nema već godinu i po.
Došao je u kiosk, požalio se da ga muči želudac par dana. Prokomentarisao sam da ja, obično, kad me neki organ zeza odem kod lekara. Planirao je da ode poslepodne. Dva dana kasnije zajednički prijatelj mi je rekao da su mu našli rak na želucu! Počele su terapije, sve manje je dolazio i na kraju otišao. Zauvek.
2 коментара:
Nek' mu je laka crna zemlja
Nisam znao da ga više nema :(
Nisam ga dobro poznavao, mada sasvim dovoljno da shvatim da je odličan čovek, pravi Leskovčanin, Murdžamalac :( (što se vidi iz ove priče)
Zanimljiv lik je bio. Toliko toga je imao i znao da kaze, pogotovu o politici - i uglavnom je bio upravu. Razgovori sa njim i sa spirom u kiosku su bili pravi dozivljaj.
Do danas nisam znao da je pokojni.
Nek mu je laka zemlja.
Постави коментар