Kako sam dobio peticu na pismenom iz srpskog

Nikada nisam dobio peticu na pismenom iz srpskog! Uvek bi se isprečio rukopis! Sve bude u redu, ali nikad nisam imao krasnopis. I, kada sam već i zaboravio na pismene zadatke, dobio sam peticu!

Naime, ima već skoro dvadeset godina kako sam završio školu. Onda se desilo da me prijateljica zamoli da nekom njenom rođaku napišem nešto za pismeni. Rekla je da imam dara za to. Tema je bila neka filozofska, kao što to dobijaju srednjoškolci. Pokušao sam da izvrdam, jer nemam pojma šta i kako. Reče ona da je njen suprug (novinar po struci) pisao zadatke, ali sada je u nekoj gužvi i nema vremena. Dobijao je “trojke”, što je meni bilo smešno. Završio fakultet, obrazovan, načitan, ima dara za pisanje, ali u srednjoj školi njegovo pisanje ne prolazi!

I, tako, kažem da ću pokušati, ne obećavam. Nije problem da filozofiram, nego da to bude na nivou nekog ko je srednjoškolac. Da nas profesorka ne “provali”. Za par minuta sam napisao! I bio najbolji u razredu, pročitan rad pred svima.

Sve se vraća... Ne znam kakav rukopis ima klinac koji je to prepisao. Nije ni važno.

Učini svoj život smisaonim

Pokušavam, nije da nije... Svaki dan razmišljam o tome. Hoću da nešto učinim od sebe, od svog života. Ali, nekako ne mogu sam. Tražio sam pomoć od roditelja. Mislio sam, ko bi mi drugi mogao pomoći? Ćale nije imao vremena da me sasluša. U stvari, saslušao me je, ali je više mislio na sutrašnji štrajk u preduzeću, kada treba da se izbore za veću platu, kao i da im se isplate zaostale plate i još neke stvari koje baš i ne razumem najbolje. On, kao član nekog sindikata, mora da bude u centru zbivanja, pa se desi da nema vremena za mene. Shvatam ga. Sam mi je rekao da smo smisao njegovog života moja sestra i ja i da je sve podredio tome. Znači, da postanemo neko ko je uspeo u životu. Nije mi baš najjasniji taj termin "uspeo u životu", ali sad, da ne sitničarim. Ima vremena za mene, možda i upišem taj fakultet o kome mašta moj ćale.

Mama je, već, imala drugi problem. Morala je da opere veš, skuva sutrašnji ručak, ispegla ćaletovo odelo za sutra... Samo sam joj još ja falio sa filozofskim pitanjima! To je i rekla, pritom dodavši da bi u toj školi mogli da imaju i neku lakšu temu za maltretiranje đaka. Još je nabacila da, "ako ja sam ne mogu da učinim svoj život smisaonim, teško da će ona to moći."

"Dobro" pomislio sam. "Idemo dalje, da vidimo koliko mogu pomoći baba i deda?"

Babu sam uhvatio u pauzi između dve serije, komšinici je prepričavala prošlu epizodu, (koju je ova zbog neke katastofe svemirskih razmera propustila, inače bi je sigurno gledala), te ni ona nije mogla da pomogne. U stvari, mogla je, ali nekako se te glupave serije ne uklapaju u moj smisao života. Odustao sam u startu i pošao da vidim koliko deda može pomoći.

Deda je bio sa nekim svojim penzionerima. Igrali su tablić i raspravljali o politici. Da li je ovaj bolji ili gori, da li je onaj lažov, a ovaj izdajnik... Nisam ni smeo da zatražim pomoć. Samo bih im produbio svađu i morao da slušam raspravu o tome da li je smisao u monarhiji ili republici, kapitalizmu ili socijalizmu... Ponekad, kad mi je dosadno, volim da slušam njihove rasprave, ali, ponavljam, samo kada mi je dosadno. Sada mi nije dosadno, a vremena imam sve manje.

Sestra. Ona je uvek tu kada mi ne treba. Tako je i sada. Otišla je kod svoje drugarice, verovatno traže neki smisao isprobavajući novi komplet koji je prekjuče kupljen, na nekoj rasprodaji, za koje su, srećom po njih, saznale u poslednji čas...

I tako... Shvatam da je svako učinio svoj život smislenim. Lepo po njih, ali šta ja da radim? Kako da ja svoj život učinim smislenim? Jednostavno, nemam ideju, ne vidim šta da uradim sa sobom. Zar je moguće da moj život nema smisla? Da li sam ja zombi, koji će da tumara ovim gradom? Kako mi se čini, takva je stvar. Nemam volje da ništa uradim, da se za nešto borim. Idem ovim školskim hodnikom ka učionici i ne znam šta ću da pišem. Samom sebi izgledam kao da idem na gubilište.

Onda, slučajno su se otvorila vrata susednog razreda i izašle su najlepše plave oči koje sam ikada video. Nasmešile su mi se u prolazu i otišle dalje. Hej, kako se je odjednom sve namestilo na svoje mesto i opet dobilo neki smisao!