Imao sam "sreću" da provedem izvesno vreme na VMA (vojno-medicinska akademija). Bolnica na glasu. Od svega toga, pamtim samo dve stvari: facu jedne devojke koja je primljena kad i ja, ne sećam se baš tačno i, pamtim takodje, zombije... Ali, da podjem redom. Ta devojka je bila primljena na odelenje do mog, ne sećam se o čemu je reč, nije ni bitno... Sretali smo se često, sad da li slučajno, ili ne, takodje nije bitno. Sretanje je izgledalo ovako: krenem da kupim novine - ona je tu, protegnem noge - ona je opet tu, i sve tako nekako. E, sad, da predjem na facu. I nju ne pamtim onako kako se devojačke face pamte. Ono čega se ja sećam nastalo je dok smo čekali lift. Liftovu su na VMA kao i gradski prevoz, postoje špicevi i nešpicevi. Dakle, čekamo mi lift u sred špica, a ja u ruci držim staklenu posudu na kojoj je parče moje kože za analizu (radi se o par kubnih centimetara), odsečeno pre par minuta sa temena glave. Gleda ona i, radoznala kao što je i svako u tim situacijama, pita šta mi je to?
"Nosim sebi ručak, slaba mi nekako hrana, pa evo, uzeh parče sebe, ne bih li utolio glad. Vidiš li ovu gazu na mojoj glavi? Odatle je isečeno!"
Koju je samo facu složila tada... Izgledala je kao da mi veruje, te sam morao da joj ispričam pravu priču, da ne bi povratila creva u hodniku... Čak je par dana kasnije, kada smo se opet slučajno sreli u hodniku, ispričala to i svojoj mami, koja joj je došla u posetu. Jadna mama, sigurno i dan danas misli da sam pobegao sa nekog drugog odelenja.
Za one koji ne znaju, VMA je jedan veliki splet okruglih hodnika, pa ko se snadje, snašao se. Uveče je bilo jako zanimljivo. Trebalo je par dana da otkrijem da posle 21.00 počinje korzo, ako nisam već zaboravio i vreme, nije bitno. Dakle, svi oni starci (vojni penzioneri, šta li su već) šetaju u miru i tišini. Poenta svega je u likovima koji šetaju. Svi u onim plavim ogrtačima, pidžamama, sa papučama, i nekako mršavi, bledi u licu... (Takve ih barem ja pamtim). Idu polako kao nekakvi zombiji, nogu pred nogu... Imao sam utisak da sam u sred nekog horor filma. Ne znaš da li da se smeješ ili pobegneš u sobu i moliš Boga da ništa ne sanjaš...
Ko zna gde su sada ti moji bezimeni junaci, jer im imena nisam znao, tako da ih nisam zaboravio. Ko još pamti imena po bolnicama...
"Nosim sebi ručak, slaba mi nekako hrana, pa evo, uzeh parče sebe, ne bih li utolio glad. Vidiš li ovu gazu na mojoj glavi? Odatle je isečeno!"
Koju je samo facu složila tada... Izgledala je kao da mi veruje, te sam morao da joj ispričam pravu priču, da ne bi povratila creva u hodniku... Čak je par dana kasnije, kada smo se opet slučajno sreli u hodniku, ispričala to i svojoj mami, koja joj je došla u posetu. Jadna mama, sigurno i dan danas misli da sam pobegao sa nekog drugog odelenja.
Za one koji ne znaju, VMA je jedan veliki splet okruglih hodnika, pa ko se snadje, snašao se. Uveče je bilo jako zanimljivo. Trebalo je par dana da otkrijem da posle 21.00 počinje korzo, ako nisam već zaboravio i vreme, nije bitno. Dakle, svi oni starci (vojni penzioneri, šta li su već) šetaju u miru i tišini. Poenta svega je u likovima koji šetaju. Svi u onim plavim ogrtačima, pidžamama, sa papučama, i nekako mršavi, bledi u licu... (Takve ih barem ja pamtim). Idu polako kao nekakvi zombiji, nogu pred nogu... Imao sam utisak da sam u sred nekog horor filma. Ne znaš da li da se smeješ ili pobegneš u sobu i moliš Boga da ništa ne sanjaš...
Ko zna gde su sada ti moji bezimeni junaci, jer im imena nisam znao, tako da ih nisam zaboravio. Ko još pamti imena po bolnicama...
