DANIJEL DANE KORICA: OČEKUJEM VEDRE DANE SRPSKE ATLETIKE

NOVA NAŠA REČ, 28.9.2018

Legendarni jugoslovenski atletičar Danijel Dane Korica, iako ima pune 73 godine, i dalje aktivno prati atletska zbivanja i pomaže mladim atletičarima. Još uvek je državni rekorder u disciplinama 5.000 i 10.000 metara, a te rekorde je postavio na Prvenstvu Evrope 1971. godine. Za Novu Našu reč kaže da mu je drago kao sportisti da je i dalje rekorder, ali kao sportskom radniku nije, jer se za ovih 47 godina nije pojavio niko da obori taj rekord.

„Pri tom u celoj bivšoj Jugoslaviji se nije pojavio neko da te rekorde nadmaši. Mislim da je bilo potencijala, ali nekako se nije dogodilo da se to nadmaši. Trenutno je Bibić iz Novog Pazara na dobrom putu da to konačno učini, on je juniorski rekorder, jako je talentovan, dobro trči, dobro radi... Ja sam bio selektor, glavni trener u reprezentaciji, trenirao sam te sportiste u reprezentaciji, ali nisam radio sa njima kao trener u klubu. Više sam radio neke organizacione stvari vezane za takmičenja u reprezentaciji, tako da kad mi kažu da sam bio selektor, a nisam stvorio naslednika, uvek odgovorim da ni mene nije stvorio moj selektor. Najvažniji je trener u klubu. Taj moj rezultat je u to vreme bio peti rezultat u svetu svih vremena, svetu gde su Kenijci i Etiopljani bili dominantni. Ipak, ja verujem da se sada u Srbiji stvaraju uslovi da se konačno poobaraju ti rekordi. Pri tom mislim i na rekord Brankovića na 400 metara, Stekića u skoku u dalj...“

NNR: Vrlo malo tih rekorda je srušeno od 2000. na ovamo, ali mi imamo generaciju atletičara koji su počeli da osvajaju medalje na evropskim i svetskim takmičenjima. U ženskoj konkurenciji je situacija malo drugačija, rekordi su uglavnom novijih datuma, ali zahvaljujući Oliveri Jeftić i Ameli Terzić, koje uglavnom drže rekorde u više disciplina... Kako do novih rekordera?

DK: Atletika je lep sport i mislim da treba da se razvija u svim sredinama u Srbiji. Nisu svi koji žive u velikim gradovima taletnovani. Uglavnom su sportisti, atletičari, govorim u mom slučaju, došli iz nekih seoskih krajeva, gde se živelo malo teže... Navikli smo na napore, probleme koje smo imali u svom životu. Ja sam siguran da ima mnogo talenata u, recimo, Vlasotincu, Vlasinskom jezeru, Leskovcu... Oni kroz nastup u sportu traže i svoju afirmaciju u društvu. Meni je atletika sve dala, ja sam bio kao dete bolestan, gotovo invalid, u veoma nezgodnoj situaciji, ali mi je atletika omogućila da najpre ozdravim, stanem na noge, a kasnije i obiđem čitav svet. Radio sam ono što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Kasnije sam i vodio dvadeset godina reprezentaciju Jugoslavije. Sport daje mnogo, ali i ti moraš da uložiš sebe u to. Kao banka, koliko uložiš, toliko dobiješ, još sa kamatom. Uglavnom, niko ne gubi ko se bavi sportom. Ne moraju svi biti Divac, Stojaković, Stekić, Vera Nikolić... Ne moraju svi da zarade velike novce kroz sport, ali imaće sigurno benefite! Baveći se sportom dobiće prvo zdravlje, a obići će i svet sa svojim rezultatima. Kad bih ja bio četiri puta u Brazilu? Ili u Japanu, Madridu... Zato ja mlade uvek savetujem da se bave sportom. Meni su davno govorili, dok trčim pored njih na treningu, gde ćeš, stani, hajdemo u kafanu da popijemo vinjak... Danas ti koji su mi to govorili uglavnom više ne postoje, istrčali su svoje mnogo pre mene...

NNR: Današnja generacija srpskih atletičara je vratila veru da Srbija može nešto da učini značajnije u ovom sportu. Ali, kakve su generacije koje dolaze, one koje treba da naslede Španovićevu, Bekrića, Kolašinca, Jevtićevu? Hoće li biti novih medalja?

DK: Hoće. Atletski savez Srbije je uz pomoć Vlade Srbije dobio dvoranu i prvi smo zemlja na ovom prostoru koja ima na Banjici dvoranu samo za atletiku. Tu ima puno dece koja zimi mogu da treniraju, jer nemaju gde na otvorenom zbog vremenskih uslova. Bude tu po 2000 dece na treningu! Ne može odmah da se stvori rezultat, mora da prođe neko vreme, ali ja verujem da ćemo uskoro imati plejadu tih novih rekordera, novih takmičara. Već imamo Gardaševićevu iz Novog Sada, koja je juniorska prvakinja Evrope u skoku u dalj, bila je na prvenstvu Evrope, ali nije ušla u finale. O njoj već sada govorimo kao o naslednici Ivane Španović, jer ako je neko juniorski prvak Evrope, on će i kasnije biti dobar. Ja bih voleo da se stvore uslovi i u manjim mestima za atletiku. To nije komplikovano, imaš stazu, imaš trenera i gotovo, nema tu nekih velikih potreba. Možeš da trčiš i na livadi, ali ako imaš stazu još je bolje, da bi deca mogla da se takmiče, da ih vide roditelji, drugari, to uvek bude velika motivacija za dalje treninge i rad.

NNR: Hoće li biti takvih dvorana po Srbiji? Nećemo li stati samo sa dvoranom na Banjici?

DK: Atletska dvorana, koja je bila za Dvoransko prvenstvo Evrope u Beogradu, je demontirana i sada se montira u Ćupriji. To je grad koji je nekako centar Srbije i tu mogu doći svi ljudi, treneri i da sa decom rade u dvorani. To će biti veliki dobitak za čitavu Srbiju. Inače, Ćuprija ima i atletsku tradiciju, jer je dugi niz godina Dragan Zdravković bio jedan od najboljih trkača na 1500 metara u Evropi, a Snežana Pajkić je bila i prvak Evrope u ovoj disciplini 1991., Vera Nikolić čak dva puta prvak Evrope... I to su uspevali trenirajući u Ćupriji koja nije imala atletsku stazu, imali su neku stazu od šljake... Zato zaista verujem da ćemo dobiti dobre atletičare kada i ta dvorana krene sa radom.“

P.S. Na temu atletike i sporta sa Danetom Koricom možete pričati danima. Ali, i dok je pričao, pratio je javni trening Gradskog atletskog kluba „Leskovac“ i komentarisao:

„Ova devojčica ima sjajne predispozicije da bude dobra skakačica u dalj. Obratite pažnju kako se kreće, kako ima jake noge potrebne za odraz... Ovaj mali je talenat za brze pruge, vidite mu pokretljivost... Uz dobar, naporan i konstantan rad sigurno mogu i da postignu značajnije rezultate. Na njihovim trenerima je da im usade ljubav ka atletici, ka sportu, kao i to da shvate da samo stalnim i upornim radom mogu doći do uspeha i to ne samo u sportu, nego i životu uopšte.“

GORICA POPOVIĆ: DANAS JE KULTURA NA NISKOM NIVOU

NOVA NAŠA REČ, 1.6.2018.

Proslavljena glumica Gorica Popović gostovala je u Leskovačkom kulturnom centru na tribini „U krupnom planu“. Ona je razgovarajući sa Ivanom Ristić govorila o ključnim ličnostima i događajima u svojoj karijeri, tokom koje je ostvarila niz zapaženih uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Dobitnica je prestižnih priznanja, među kojima su Zlatna arena u Puli i Carica Teodora, u više navrata, na Filmskim susretima u Nišu.

„Mislim da su ovakve tribine divne“ rekla je Gorica Popović.

„Moje iskustvo govori da ljudi vole da se sretnu sa nama i vole da čuju šta je to iza ovog posla, iza scene, iza kamere... Meni to prija, ja sam pričljiva osoba, nisam od onih kojima je teško da vode ovakvu vrstu razgovora. Pre neki dan sam bila u Kikindi, treba d aidem na Zlatibor i zaista se radujem tome. Znate, nije loše kad ne morate da glumite. Dođete i razgovarate pričajući iz glave, ne moram da se „španujem“, da ulazim u lik. Zato sam i zahvalna Leskovačkom kulturnom centru na ovom pozivu.“

U razgovoru za medije, pre tribine, Gorica Popović je rekla da iza nje ima mnogo godina u ovom poslu, mnogo bitnih momenata...

„Mnogo je tu lepih uloga, ljudi koji su mi dragi, od na primer mog profesora Bajčetića, koji je zaista jedan izvanredan pedagog. Ja sam došla iz Kragujevca i na Akademiju sam primljena sa još 12 kolega i to je jedan važan datum u životu glumca, datum kada on počne da izučava ovaj zanat. Bila sam i asistent na fakultetu, što je nešto vrlo zanimljivo i kreativno... Onda sam na poziv Mire Trailović prešla u Atelje 212 i tu sam i dandanas. Vremenom dolaze i nagrade koje mi mnogo znače, ali i šira popularnost. Serija „Bolji život“, snimljena je pre 30 godina, ali me ljudi i danas prepoznaju kao sekretaricu Daru, na pijaci mi se redovno dešava da me pozovu „Daro, dođi kod mene, uzmi jabuku...“ Lepo je setiti se svega toga, svih tih uloga u tridesetak filmova i serija, kao i 70-ak uloga u pozorištu. Nekako ja plovim kroz ovaj posao, volim ga i najveća sreća za čoveka je kad radi ono što voli. Sretala sam i mnoge divne ljude, kao što su Ljubomir Muci Draškić, Dejan Mijač, Điđa Karanović, Goran Marković, Rajko Grlić... Ljudi sa kojima ste u jednom trenutku porodica, držite se, razumete i iz toga proiziđe dobar rezultat. Pritom sam ja pomenula samo reditelje, da ne govorim o mojim kolegama glumcima, jer sam bila mlada glumica kada sam došla u Atelje, a tu su već bili Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, cela jedna galerija divnih i velikih umetnika...“

Danas je kultura na niskom nivou smatra Gorica Popović.

„Kad pogledate budžet za kulturu koji se odvaja u Ministarstvu, to je nešto stvarno malo. Ima mnogo umetnika koji imaju fantastične projekte, a to sve stoji. U pozorištu se dovijamo kako znamo i umemo, gledamo stalno na kasu, kakav je prihod... Ranije je u pozorištu bilo godišnje deset finansiranih projekata od strane države, a sada je jedan. To već govori koliko je kultura skrajnuta i mi stalno čekamo da se ljudi koji su u vlasti sete i shvate koliko je kultura važna za dušu jednog naroda. Ako pogledate rijaliti programe shvatićete o čemu govorim, šta je zavladalo, koji su opskurni likovi na naslovnim stranama, u novinama, na televizijama, shvatićete da sve ide u pogrešnom smeru. I civilizacija ide u prilično problematičnom smeru i mi nismo mnogo gori od sveta, kultura u proseku je svuda ista. Danas, na žalost, moraš da budeš i srećan kada nešto dobiješ, pa da vidiš da li to možeš časno da uradiš. Tržište je smanjeno, manje se radi, ali eto, gura se nekako... Onda nekad i pristaneš da radiš nešto za neke bedne novce, ali važno je da si tu, da radiš nešto, da imaš posla...“

U startu paralelno sa glumačkom Gorica Popović je razvijala i muzičku karijeru.

„Bora Đorđević me je pozvao u grupu „Sunckoret.“ Puno smo putovali, snimali, pevali... I dandanas smo prijatelji, sa Borom sam i radila u pozorištu, pravio je muziku za neke predstave. Sa Biljom Krstić sam u stalnom kontaktu, mi smo i kume, i uopšte se družimo. Stalno nas publika proziva i mi obećavamo da ćemo da snimimo nešto, da napravimo neki veliki koncert, ali svi imamo puno posla, pa nekako ne stižemo da se uklopimo s obavezama. Ja sam zaista uživala u radu sa grupom i u muzici, ali sam se jednostavno vratila svom izvornom poslu.“

Glumački posao je neizostavno vezan za određeni tekst koji treba da se interpretira. Međutim, dešavaju se „ispadi“, improvizacije koje obeleže pojedine scene, filmove, predstave za sva vremena. Gorica Popović će, zahvaljujući kolegi Draganu Jovanoviću, ostati upamćena za sva vremena kao osoba „koja je pojela Bambija“ u filmu „Profesionalac“.

„To je ostala kultna rečenica, naravno da se nisam ljutila, a dopalo se i Dušku Kovačeviću, koji je scenarista i reditelj, i tako je to ostalo u filmu. Ima toga puno i samo veliki i duhoviti glumci mogu da se upuste u to. Takav je bio prvenstveno Zoran Radmilović, ali i mi često znamo da... Imamo jednu predstavu koja traje 24 godine, „Ljubavno pismo“, pa da nam ne bi bilo dosadno mi tu stalno nešto dodajemo, izmišljamo...“

ALEKSANDAR PERIŠIĆ, STENDAP KOMIČAR POSAO MI JE DA GOVORIM I POLITIČKI NEKOREKTNE STVARI

NOVA NAŠA REČ, 7.6.2018.

Aleksandar Perišić se skoro punih osam godina bavi stendapom. Pre toga je imao i pozorišnih iskustava u kraljevačkom pozorištu, gde se oprobao još kao srednjoškolac. Počeo je tako što je pobedio na takmičenju stendap komičara „Otvoreni mikrofon“ u organizaciji Standup.rs i sada mu je to postalo primarno zanimanje, dok je pozorište skrajnuto. 

NNR: Kako je izgledao početak karijere? Stendap je u to vreme bio nešto novo na našoj sceni.

AP: Ono što je dobro da u početku ni publika nije znala šta da očekuje, tako da smo i publika i mi te neke dečje bolesti lako preležali u samom startu. Dešavalo se da to budu predstave na kojima imaš 30 ljudi, od kojih je 15 došlo slučajno, jer je to kafić i nisu ni znali da se nešto dešava. Onda se ti naganjaš s njim u stilu „majstore, ovde je predstava, budi malo tiši...“ To mi je i jedno od najdražih iskustava, što smo imali i mogućnost da evoluiramo, da izdržimo gomilu prepreka, prosto da iznesemo novi žanr, novi format koji treba da probije našu naviku u kafani, jer, mi smo Srbi, mi volimo da pričamo u kafanu, da smo glasni... Mi smo došli u kafanu da popijemo piće, da pričamo sa ljudima sa kojima smo izašli, a ne da slušamo tamo nekog... Ali, da naglasim da nije bilo nekih ekscesa. E, sad, od tog „slučajno sam svratio“ do „idem na stendap“ smo sigurno i mi doprineli, mislim na to buđenje želje, na to povećano interesovanje.

NNR: Koliko je pojavljivanje u televizijama sa nacionalnom frekvencijom uticalo da se razvije stendap scena u Srbiji? Prvenstveno mislim na emisiju „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ gde nastupate unazad nekoliko godina?

AP: Moje prvo pojavljivanje je bilo u „Fajront republici“ koju je radio Zoran Kesić. Nakon toga smo negde 2015. imali i snimanje za Comedy Central, američki kablovski program koji je potpuno posvećen stendapu. Tu smo uradili 40 epizoda pod nazivom „Stand up & more“. Posle je došao Ivan Ivanović. On je najviše uradio za nas i naš stendap time što mi je rekao da nemamo cenzuru. Televizija jeste medij zbog koga stendap može da pati, jer stendap podrazumeva da budeš slobodan da kažeš šta god želiš. Ali, neki standardi na televiziji to prosto ne dozvoljavaju. Naravno, postoji mogućnost da nešto izbaciš u montaži, ili ono dugme kod Ivana Ivanovića kada „preteramo“, pa zvoni, ali i to dugme je tu više fazona radi... Znam da dosta komičara, pogotovu na zapadu, moraju da vode računa o tome šta pričaju na televiziji, vrlo je to „pipavo“. Nama ta pojavljivanja jestu puno donela, pogotovu od kako smo tu jednom nedeljno, ali suštinski prvenstveno za mene kao komičara, ali čini mi se i za druge, jer sam ih gledao, postoji suštinska razlika između nastupa uživo i u studiju. Prosto, jedan deo energije ostane u kameri i ne pređe do mene, jer nećeš čuti onog jednog u publici kome se nešto nije svidelo, pa je samo uzdahnuo... Ti u studiju, iako postoji publika, imaš tonca koji to malo zabašuri... Inače, nakon tih gostovanja obavezno skoči broj pratilaca na društvenim mrežama.

NNR: Kako doživljavaš svoj posao?

AP: Pravilo u stendapu je da svako piše svoj tekst. Greh broj jedan je koristiti tuđu foru. Nije cilj da izađem ispričam vic i ga se svi smeju ili kažu glup je vic, aj se raziđemo. Neka bude pola zadovoljnih, pola ne, pokrenućemo raspravu nakon toga, da vidimo koliko to utiče na naše živote. Iz tog razloga biram i politički nekorektne teme. Mislim i da je jako bitno reći nešto, jer mislim i da mi je posao da to nešto kažem, odnosno da kažem nešto politički nekorektno i da ga obavijem velom komedije. A onda će neko iz publike da kaže „ja nemam problema jer vidim da dečko dolazi sa nekog ok mesta i da nije zao da bi bio zao sam po sebi, nego da ta malicioznost, zapravo, ako se stavi i neki predznak sarkazma, ima i neko drugo značenje i da cela priča mnogo više smisla“.

NNR: Humor u suštini zasnivamo na sterotipovima, tipa pojedine nacije su ovakve, pojedine vrste ljudi su onakve... Razvojem nevladinog sektora kod nas sve više se pojavljuju neki koji kritikuju te, pa recimo, pojave. Kakvo je vaše iskustvo?

AP: Na nastupima bude neko ko se glasno ne složi sa nečim, a tehnički naziv za njega je „hekler“. Odnosno, ne samo taj, nego bilo ko ko ti prekida na neki način predstavu. Suštinski, i ti imaš zadatak da ga ućutkaš. Prosto je to tako. To je moja predstava, to je moj tekst i ja nemam drugi tekst osim tog koji sam spremio za nastup. Humor nije baziran samo na predrasudama, on se javlja i kad nešto ne znaš, kad ne razumeš, kad ti je novo. Ljudi će pribeći i reći Jevreji su ovakvi, crnci su onakvi, Azijati su ovakvi, jer nikada nisu bili u jevrejskoj kući i videli da Jevreji piju kafu kao i oni. Druga strana te medalje je i nacionalizam, jer ti kad se plašiš neke nacije kreneš da je mrziš, samao zato što nisi, npr. pročitao knjigu o nečemu. Vrlo je lako napraviti predrasudu i o Hrvatima, Bugarima, komšija imamo koliko hoćemo... Suštinski odi samo do Budimpešte i vidi kakvi su Mađari. Vrlo je lako napraviti predrasudu u mom selu gde ja samo sedim ispred prodavnice, pijem pivo i svi su mi krivi jer imam 300 evra platu. Ja volim da koristim te priče o predrasudama, jer volim da pričam ljudima da odu malo do komšija i vide Zagreb, Sarajevo, Dubrovnik i da vide da ti ljudi žive skoro isto kao i mi, imaju iste probleme. Moje mišljenje je da samo dobri ljudi pribegavaju humoru kad im je frka, kad ne znaju kako da reaguju. Svako od nas ima bar jednu smešnu scenu sa sahrane. Zašto? Zato što više nemaš nekoga i ne možeš da se izboriš sa činjenicom da tog nekog više nema, a pritom se pijani teča okliznuo i pao. Prosto organizam i mozak traže taj ventil da se isprazne... Ja koristim sve te stereotipske priče jer su apsurdne same po sebi. Prosto, ako hoćeš da ti stereotipovi vode život na lošem si putu. Ako hoćeš da ga razbiješ tako što ćeš da ga razbiješ i izvrneš na postavu, onda si na dobrom putu.

NNR: Imate česte nastupe po regiji, kao se to sve ćešće govori za prostor bivše Jugoslavije. Kakva su tu iskustva, kakva je publika?

AP: Jedina stvar koju, npr. Zagrepčanin ne zna je gde se seku ulice Despota Stefana i 27. marta u Beogradu. Ili Hrvati ne znaju kako se zove pomoćnik minsitra turizma Republike Srbije, kao što ni mi to ne znamo kod njih. Onda samo na nastupu izbaciš te neke lokalne stvari i više ništa nije teško. Na opštem nivou ne postoji razlika između Dubrovčanina, nekoga iz Skoplja, Ljubljane... Zahvaljujući stendapu sam obišao čitav region i uvideo da nema neke razlike. Ili kako to volim da kažem, problemi su nam isti samo se drugačije prezivaju.

NNR: Ono po čemu ste najviše zainteresovali gledaoce je improvizacija na zadatu temu. To je toliko uverljivo da su mnogi mislili da se radi o nameštaljci?

AP: To je krenulo iz kluba „Ben Akiba“, pa smo ga preneli i na televiziju. Ali, na televiziji je jako mali procenat igara u odnosu na ono što igramo u klubu. Dosta igara kadrovski nije moguće postaviti na televiziji, pa zato uvek pozivamo ljude da dođu i da vide da mi zaista improvizujemo i smišljamo na licu mesta. Inače, to zna da bude i naporno. Kad se završi nastup, kad adrenalin počne polako da pada, meni se prispava, što je zgodno, jer onda ne mogu da pijem, a mojoj devojci je to posebno drago.