KORAL ILHAN (TURSKA), GOST BALKANSKE SMOTRE MLADIH STRIP AUTORA HRABROST JE ORGANIZOVATI NEŠTO KAO ŠTO JE OVA SMOTRA

 NOVA NAŠA REČ, 12.7.2019.

Jedan od gostiju ovogodišnje Balkanske smotre mladaih strip autora je i Koral Ilhan iz Jedrena u Turskoj. Nedavno je doktorirao i radi kao asistent na predmetu crtanje na Tračkom univerzitetu. U smotri je treći put, a prvi put je bio 2017. godine. Za smotru je saznao preko prijatelja Devrima s kojim je radio na jednom strip časopisu.

„On je već bio u Leskovcu, trebao je opet da dođe i pozvao me da idemo zajedno. Za mene je to bila neka velika avantura, čak sam tada prvi put napustio svoju zemlju. Oduvek me je interesovala Srbija i kako se živi ovde. Rekao sam sebi u tom trenutku idem, došao sam i sve mi se dopalo, gostoljubivost, način na koji se ljudi ophode prema vama, sve je sjajno. Onda je počela saradnja sa Markom Stojanovićem i eto mene već treći put ovde za tri godine.“

U Leskovcu se na jednom mestu tokom smotre okupe ljudi sa svih strana Evrope, pa i sveta. Ilhan smatra da nije dobro živeti sa predrasudama, sa nečim što je nekad bilo.

„Svi imamo istu krv u žilama i tako sam i pristupio svim ljudima koji su ovde. Svuda se dešavaju i dobre i loše stvari. Mi sa Balkana delimo istu istoriju, mentalitete, imamo slične kulturne obrasce i ovde sam jer želim da upoznam različite ljude, tradicije... Da sve njih sretnem bez ikakvih predrasuda. Ja sam jedini iz Turske poslednje dve godine ovde i uvek se trudim da širim svoja iskustva o ovome što se ovde dešava, o herojskim naporima organizatora da okupe sve moje kolege, da možemo da podelimo iskustva... Nama u Turskoj treba ovako nešto, ali ja nisam dovoljno hrabar kao Marko Stojanović da se upustim u ovako nešto, da pored nekog svog redovnog posla uradim i ovakva skup.“

Turski strip nema neku veliku istoriju, nije razvijena ni strip industrija.

„Mi imamo veoma razvijenu tradiciju grafičkog humora u smislu karikatura i karikaturalnog stripa. Nekada je bilo časopisa koji su se time bavili, imali su velike tiraže u 60-im, 70-im, 80-im, pa i u 90-im godinama... Oni su se bavili mahom političkim temama, napadali su političare, političke frakcije, bili su sarkastični i ironični, bavili se metaforama... Uglavnom su se bavili i svakodnevnim životom... Toga više nema, a po meni je to zbog političke klime koja se promenila u čitavom svetu. Promenila se i čitalačka publika, industrija je drugačija, to sve utiče na navike naroda. ja imam 39 godina i pamtim vreme kada smo svi čitali časopise i magazine, nosili ih u zadnjem džepu, razmenjivali ih... Jedni drugima smo davali nadimke po junacima iz tih stripova. Danas je drugačije, ljudi na telefonu gledaju pet sekundi u neki strip ili karikaturu, vrlo brzo zaborave da su to ikad videli... Sve se promenilo. Ja sebe smatram srećnim što sam bio deo te generacije, što sam to doživeo. Soner Tuna, Galip Tekin, Argun Gunduz, Kenan Jarar, Bilent Ustun, Suat Gunulaj su samo neki od autora, velika imena turskog stripa uz koje sam odrastao i koje pamtim. Uostalom zbog njih sam ja ovde gde jesam, zbog njih sam poželeo da se bavim ovim čime se bavim, bukvalno su mi promenili život i karijeru. Danas mi imamo profesionalce koji rade za inostrane izdavače, ali to su pojedinci. Oni se zajedno trude, napravili smo strtip časopis koji nije bio orijentisan na profit, zvao se „Jabani“. Objavljeno je deset brojava i prestao je da izlazi. Tradicija čitanja se usled modernih vremena menja, tako da se i čitava industija menja, čitave generacije se okreću ka industriji komjuterskih igara. Osnovni problem je što postoji puno talenata koji nemaju prilike da se u Turskoj iskažu kao stripa autori, nego se okreću toj industriji ili odlaze u inostranstvo. Otprilke, sličan je problem kao i u svim balkanskim zemljama. Zbog načina na koji smo dugo živeli, zbog trtadicije mi tek učimo o stripu i o toj umetnosti... To nije ni loše ni dobro, ali je ipak drugačije u odnosu na neke druge zemlje. Mislim da trebad aviše strvarama, da više objavljujemo umetničke stvari. Ne postoji nikakva podrška od strane države, s obzirom da ne postoji industrija, ali se nadam da će se to promeniti.“

Da li su stripovi samo za decu? Koral Ilhan kaže da u to ne veruje.

„To je glupost kad neko to kaže. Ako sve radiš kako treba, ako se baviš stripom na pravi način, to onda postaje sredstvo za menjanje kulturološkog sveta, pogleda javnosti na svet.“

ALEKSANDAR DUJIN: JA SAM SREĆAN I ZADOVOLjAN

 NOVA NAŠA REČ, 31.05.2019.

U okviru Noći muzeja u Leskovačkom kulturnom centru nastupio je Aleksandar Dujin Orchestra iz Novog Sada. Na koncertu pod nazivom „Latino moments“ leskovačkoj publici su se predstavili Aleksandar Dujin, piano, Nevena Reljin, vokal, Vanja Manić Matić, vokal, Milena Jančurić, flauta, Ervin Malina, kontrabas i Petar Radmilović, bubnjevi.

Aleksandar Dujin je publici mnogo poznatiji kao višedecenijski saradnik Đorđa Balaševića. Završio je Džez akademiju u Beču i ovde je bila prilika da ga leskovačka publika čuje u potpuno drugačijem muzičkom svetu, od onog na koji smo svi navikli. Bilo je tu dosta latino muzike, džeza, klasičnog španskog, portugalskog i francuskog repertoara, kao i filmske muzike.

„Moje subjektivno mišljenje je da u vreme kada sam počeo da se bavim džez muzikom, pre nekih 40 godina, zaista je bilo teško doći do informacija, nota, neke komunikacije sa ljudima koji su imali slična ili ista interesovanja“ seća se Aleksandar Dujin.

„Sve je to bilo nekako lokalnog karaktera, ljudi su se sakupljali po nekim manjim prostorima, gde su se razmenjivale džez teme i džez standardi. Danas je internet omogućio da praktično svako dete koje ima sklonosti i afiniteta prema džez muzici može da dođe do najkvalitetnijih škola i uputstava kako se to radi. Mislim i da je mnogo veći broj onih koji sviraju od onih koji prate džez muziku, a to je zato što je potrebna neka vrsta edukacije, kao, uostalom, i za klasičnu muziku. S tim što klasična muzika ima mnogo dužu tradiciju, tako je i broj ljudi koji je prati i razume veći nego broj ljudi koji prati, razume i shvata džez. Džez je došao do nekog pijedestala na kome se nalazi klasična muzika, tako da će vremenom i ona pronaći svoje mesto u svetu i biti zastupljena kao ozbiljna, seriozna muzika. S tim u vezi, sve je manje džez klubova, a sve je više džez festivala, jer se i sam džez sve više tretira kao jedna muzičko-scenska muzika koja zaslužuje i traži da se sluša. Ona je ranije više bila deo nekog ambijenta i više bila zabavnog karaktera, te kao takva i zastupljena uglavnom po klubovima, ali danas je to već jedna koncertna, ozbiljna muzika koja traži ozbiljnije slušanje, razumevanje i praćenje.“

Basista „Aleksandar Dujin Orchestra“ Ervin Malina je pre nekoliko meseci nastupao u Leskovcu sa sastavom „Majamisty Trio“. Razlog tome leži u praktičnosti. Aleksandar Dujin je rukovodilac sektora muzičke produkcije RTV Vojvodine, gde radi i Malina, tako da je lako dogovarati probe.

„Mi imamo vrlo dobre muzičare u Novom Sadu, neki su završavali džez akademije u inostranstvu, ali svi su oni veoma zauzeti, pa je teško uskalditi sve te obaveze. S obzirom da „Majamisty Trio“ ne nastupa tako često kao mi, onda je lako dogovoriti se da svi budemo sinhronizovani i zadovoljni.“

Aleksandar Dujin godinama opstaje u dve potpuno različite priče, jer ga svi prepoznaju i znaju kao klavijaturistu koji sarađuje sa 40 godina sa Đorđem Balaševićem, pa tek onda po nekoj drugoj muzici.
„Priča sa Balaševićem je neraskidivi deo mene, to je priča koju jako volim. Zapanjujuće mnogo je vremena prošlo i retki su ljudi koji 40 godina sarađuju i opstaju. Ja sam istovremeno pravio i taj neki svoj svet, neku svoju muziku instrumentalnog tipa, ali u poslednje vreme da radim i sa vokalnim solistima, na neki načim pomalo komercijalizovao priču kako bih je približio i širem krugu slušalaca, i kako bi oni mogli da čuju kakva sve muzika može da bude. Naravno, to ne može da se upoređuje sa Balaševićem, ali to i nije najbitnija stvar. Bitno je da to postoji, funkcioniše, da sam zadovoljan i srećan čovek, što u okruženju imam dobre i mlade ljude s kojima mogu lepo da sarađujem i uživam.“