MARINA PETKOVIĆ, PČELARKA: VELIKI RAD JE IZA MENE

NOVA NAŠA REČ, 29.11.2019.

 

Marina Petković iz Donjeg Bunibroda je jedna od retkih žena koja se bavi pčelarstvom kao zanimanjem i to traje već 16 godina. danaas ima sto košnica, a sve je krenulo kad joj je dete dovoljno poraslo da mu majka više nije toliko potrebna. To je njoj stvorilo višak slobodnog vremena koje je želela da utroši tako što bi još više doprinela svojoj porodici i kući u kojoj živi.

„Na žalost, to je bilo vreme kada su, firme su stajale, nije bilo posla... Falilo mi je to da budem ostvarena, da nešto značim, da nisam u nečijoj senci, da nešto vodim. Opet, nisam ni volela da radim po nečijoj „diktaturi“, da mi neko naređuje, pomalo sam i bežala od ljudi, bila sam malda i nesigurna... Svet prirode mi je bio nešto fantastično, zakoni prirode se znaju, sve ima svoje zašto i svoje zato. Htela sam da radim nešto što volim, jer jednostavno ne volim da radim nešto gde neću da uložim sebe i svoje srce, ma o kakvom novcu da se radi. Pokušala sam neke posliće, ali se tu nisam pronašla. Moj deda po majci se bavio pčelarstvom, otac je to nastavio dok nije otišao u inostranstvo da radi, pčele su ostale, ali i uginule pošto ih niko nije gledao. Onda sam ja pokušala da obnovim te košnice, suprug mi je pomogao i mene je to odjednom jako zainteresovalo.“

Edukacija

Marini strpljenja ne nedostaje. Znala je da satima stoji i posmatra šta i kako pčele rade.

„Zaintrigirao i fascinirao me je taj njihov svet... Posmatrala sam ih kako se ponašaju, kako se kreću, da li se vrte na ulazu u košnicu, da li donose polen... Prosto sam se pitala šta je to što njih organizuje da one znaju šta i kako treba da rade? Kao da imaju fakultet po kome u mraku uspevaju da grade saće... Pošto me je to toliko interesovalo, krenula sam da čitam i da se edukujem. Našla sam neke knjige, povezala se sa Vladom Stamenkovićem, starim pčelarom, koji je znao da prenese svoje skromno znanje i veliku ljubav prema pčelama. I tako, čitam, gledam, čitam, pa opet proveravam kod pčela da li rade ono što piše u knjizi. Krenula sam sa četiri košnice. Imali smo jednu koju smo izrojili, a još dve su nastale tako što sam sam pokupila dva roja, jedan u dimnjaku, a drugi u voćnjaku. Onda sam druge već imala 12 košnica, pa 24, 48... One su se same rojile jer sam ja njima obezbeđivala kvalitetne uslove za život i tako uspevala da svake godine dupliram broj košnica koji imam. To je bio period velikih odricanja i sve što sam mogla sam ulagala u košnice i opremu. Porodica je to prepoznala, podržavala me, ali i prekorevali zbog, po mojoj majci, prekomernog ulaganja. A sve sam to radila jer 2004. godine, kada sam imala samo četiri košnice, od svake sam uzela po 45 kilograma meda. Kada se to profalo, lako je sračunati koliko ću imati ako imam 30, 40 ili 50 košnica. A četiri je meni malo, mogu mnogo više da opslužim... I to je ono što me je motivisalo da ulažem, ali da paralelno sa radom i samu sebe što više edukujem i skupljam znanje o pčelama gde god mogu. Posećivala sam sajmove, nabavljala literaturu, išla na edukacije koja su držali profesori sa fakulteta u Novom Sadu ili Beogradu, hvatala beleške, kupavala alat i to samo onaj najkvalitetniji... I sve što bih saznala sam proveravala kako to izgleda kada primenim kod mojih pčela, jer se dešavalo da neki put i najdobronamerniji savet ne važi kod nekih pčelinjaka. Danas znam da svako pčelinje društvo je svet za sebe i tako mu treba pristupiti. Trudim se maksimalno da ne remetim njihov životni sklad, ne namećem im svoja pravila, nego da se ja prilagodim njima. Nisam gramziva, sve ide prvo za njih, pa tek posle uzimam za mene. Zato sam za ovih 16 godina imala vrlo malo gubitaka.“

Žena među pčelarima

Pčelarstvo je nešto čime se kod nas mahom bave muškarci i to kao nekim dodatnim zanimanjem ili je to i hobi. Dugo je Marina bila jedina žena u udruženju pčelara.

„Mene je zanimalo da što više naučim, ali u početku me nisu gledali kao ravnopravnog kolegu. Imam utisak da su smatrali da sam ja tu zalutala, da sam, eto, kao došla da nešto čujem, raspitivali se okolo čija sam rođaka, otkud ja tu, bili zaista nepoverljivi... Kada su videli da ja stalno nešto zapisujem, onda su počeli svi da se trude da mi nešto kažu, da me posacetuju šta i kako treba da se radi... Ali, kad nešto konkretno pitam, onda ne znaju, sve nekako žele da budu dominantni, da izgleda da samo oni znaju, a ja sam neko ko nema pojma niočemu... Tako sam se malo pogubila među svim tim savetima, jer tehnologija pčelarenja se razlikuje od pčelara do pčelara... Niko nije verovao da ja mogu da postanem pčelarka koja će da živi od toga. Ali, kada su počeli da pristižu rezultati, onda opet nisu verovali da je sve to moguće, pa su želeli da dođu, da se lično uvere... Mislim da mi je to što sam žena znatno otežalo put dovde, jer su mi svi pomagali, ali niko nije verovao da ja znam i mogu, baš zbog toga što sam žena. Teško im je bilo da priznaju da sam i ravnopravna, a kamoli da znam i više od njih... E, sada, nakon 16 godina, sam dospela do stepenika za koji verujem da me neće pomeriti tako lako i da imam poštovanje ogromne većine. Za to sam se izborila svojim stavom, znanjem i umećem!“

Savetodavac

Na kraju je došlo dotle da Marina postane osoba koja će biti nekom savetodavac, neko ko će nekog mladog pčelara uvesti u posao...

„Meni je bilo nezamislivo da sam ja osoba koju će neko da posluša. Ali, to je krenulo kada su ljudi počeli da dolaze kod mene da kupe matice jer me je neko preporučio... Ja nisam želela samo da im prodam maticu, nego sam im držala i predavanje šta i kako treba da rade, davala im napisane beleške... I sve iz želje da ne bude to samo obična prodaja, jer bi mi bilo žao da ta matica i to pčelinje društvo kasnije uginu zato što ja nisam posavetovala čoveka šta i kako treba da radi. Ljudi su prepoznali tu moju emociju, tu ljubav... Tako da sam na kraju držala edukacije koje je GIZ organizovao za mlade pčelare, na čemu sam im posebno zahvalna, jer su me zaista osnažili u tolikoj meri, da ja prosto sebe ne prepoznajem, jer nisam ni sanjala da sam sposobna da sve ovo radim. Čak učestvujem i u Danu devojčica, kada devojčicama pokazujem kako izgleda baviti se nekim zanimanjem koje nije tipično za žene.“

 

 

FUDBALSKI SUDIJA JELENA CVETKOVIĆ

NOVA NAŠA AREČ, 8.11.2019.

Jelena Cvetković 2010. godine je počela da sudi fudbalske utakmice. Pre toga je još kao devojčica igrala fudbal sa dečacima i devojčicama, a nekako u to vreme je oformljen ženski fudbalski klub „Lavice“. Treneri „Lavica“ su tražili talentovane devojčice po raznim turnirima, organizovali utakmice i tako su došli do Jelene.

„U to vreme je predsednik sudijske organizacije bio Zoran Jovanović bio sa nama na pripremama i pitao mene i još 2-3 devojčice da li bi želele da se bavimo suđenjem. Ja sam pristala i, eto, već desetu sezonu sudim. U početku sam paralelno igrala fudbal i sudila, ali kada sam dospela u zonski stepen takmičenja, prešla sam samo na suđenje. Mislim da mi je dosta pomoglo iskustvo igranja fudbala, jer sam, naravano, na taj način naučila pravila, šta je prekršaj, ofsajd, imala sam osećaj za igru i to mnogo znači kada krenete u sudijske vode. Pomaže mi i iskustvo koje imam kao igračica u tome što pogled na igru sudije i fudbalera je potpuno drugačiji. Ja kao sudija znam šta igrači misle, osećaju... I lakše je da napreduješ kao sudija.“

Geni

„Moj otac i stric su igrali fudbal, a stric je bio i sudija“ pojašnjava Jelena.

„Bilo im je drago kad sam im rekla da ću da treniram fudbal i podržavaju me u svemu. Dolaze na moje utakmice i stalno imaju neke savete šta bi i kako bi trebalo da uradim. Kući kada na tv gledamo neku utakmicu on obično ima neko svoje mišljenje i komentar, ali ja nekako nisam osoba koja će da se ubeđuje da li je ili nije bio prekršaj, penal, ofsajd... Mi to ne gledamo isto, ne procenjujemo isto. Ja samo kažem da je po pravilima to i to, nema rasprave zašto i kako...“

Prva utakmica

„Petlići Radana iz Lebana sa nekom ekipom, zaboravila sam koja je bila“ seća se Jelena.

„Bila sam pomoćni sudija i mahala sam penal. Sećam se da je glavni sudija Milan Đorđević, koji sada sudi Srpsku ligu, rekao da će biti od mene dobar sudija. Prvi put sam kao glavni sudija takođe sudila petlićim, ovaj put u Bojniku. Inače, u to vreme mi je mana bila kretanje po terenu, jer sam trčala kao fudbaler, gde je lopta tu sam i ja. Tek je kasnije došlo to iskustvo i znanje u kretanju.“

Karijera

Jelenina sudijska karijera stalno ide uzlaznim tokom. Prve dve godine je sudila okružnu lilgu, pa prešla na Nišku zonsku. Godinu dana kasnije već je sudila Zonu Jug i nakon dve godine krenula da sudi mušku Srpsku ligu (treći rang takmičenja), gde je već pet godina, i Superligu za žene. Krajem 2016. je postala deo Talent-mentor programa Fudbalskog saveza Srbije i radi se o programu za perspektivne sudije. Od FSS-a je UEFA 2017. zatražila jedan ženski tim koji bi se pripremao po posebnom programu. Među osam ženskih timova iz Evrope, srpski su činile Jelena Cvetković, Ivana Jovanović i Danijela Stojanović. Kao jedan od dva najbolja ženska tima dobile su za nagradu mogućnost da sude KONKAKAF prvenstvo (prvenstvo na kome učestvuju reprezentacije Severne i Srednje Amerike) za devojčice do 16 godina koje je održano na Floridi. Sudile su finale, Meksiko – SAD, što je, svakako, veliko priznanje.

„Mi smo bile, uz devojke iz Španije, jedine iz Evrope. Ukupno je bilo 60 sudija. Da ćemo da sudimo finale saznali smo dva dana ranije u sobi gde smo održavali sastanke. Osećaj je bio neverovatan, ne znate šta da kažete, kako da reagujete, čujem Danijelu koja stoji pored mene i kaže „Pa mi sudimo finale!!!““

Posle tog turnira Jelena je postala internacionalni sudija, što znači da ima FIFA grb i može da sudi međunarodne utakmice. Ove godine je sudila u Austriji kvalifikacije za Evropsko prvenstvo za fudbalerke do 17 godina, kvalifikacije za žensku Ligu šampiona u Belgiji, zatim utakmicu kvalifikacija za EP između Moldavije i Češke... Sudila je i finale kupa Srbije za žene, a bila je prva žena koja je sudila finale Kupa Jablaničkog okruga.

Rodna ravnopravnost

Neizbežno je poređenje sa muškarcima fudbalskim sudijama, s obzirom na uvreženo mišljenje muške populacije da se žene ne razumeju u fudbal i kola.

„U kola se od nedavno razumem, jer sam kupila auto, znam i svaki auto koje je marke, a da se ne razumem u fudbal ne bih dogurala dovde“ je Jelenin komentar uz, naravno, smeh.

„Ženama je lakše da napreduju, jer je manja konkurencija među sudijama, manje ima liga u ženskom fudbalu... Ja sam postala međunarodni sudija za devet godina, a recimo moj kolega Milan sudi već 19 godina i još uvek nije dostigao taj rang. Ali, mislim da je ženama možda i teže da sude nego muškarcima. Odnos igrača prema sudiji je isti, nema veze kog su pola. U početku je malo teže, dok te ne upoznaju, dok ne stekneš autoritet. Ja mislim da sam autoritet stekla tako što sam bila u početku malo stroža, nisam dozvoljavala da se raspravljaju i komuniciraju sa mnom, znala sam i da dam karton zbog toga. Sada je već to mnogo drugačije, ne sećam se kada sam dodelila žuti karton nekom igraču zbog prigovora. Mislim da autoritet nisam stekla kartonima, nego je ipak igračima mnogo važnije kad shvate da si ti neko ko se razume i ko zna da sudi.

Sudijske greške

Igrač može da pogreši milion puta i to ne vide svi u publici. Ali, kad sudija pogreši, pa čak i ako ne pogreši, publika reaguje burno...

„To je očekivano. Nemam problema sa tim, jer to ne može da se promeni. Publika je publika, ona gleda i reaguje kako reaguje i to je to... Ljudi ne shvataju da ja i moje kolege kad počne utakmica više ne čujemo publiku, nego smo skoncentrisani na ono šta se dešava na terenu. Kod mene postoji neka pozitivna trema kako će sve to da se odigra, ali onog trenutka kada dam znak za početak utakmice trema nestaje i svu pažnju posvećujem dešavanjima na terenu. Naravno, ponekad je prosto nemoguće ne čuti neki šaljiv komentar, kao kada smo na nekoj utakmici izlazili na teren ja i dvojica sudija koji su bili pomoćnici. Neko iz publike je dobacio da je od nas troje najzogniji sudija kolega koji bio levo od mene.“

Jelena misli i da je publici postalo normalno da vidi ženskog sudiju.

„Nekad je publika znala i da toleriše greške sudije upravo zbog tog nekog shvatanja „Ma, pusti, žensko je, nema pojma...“ Sada više toga nema, kada publika misli da sudija greši svoje nezadovoljstvo će pokazati na potpuno isti način, nezavisno od toga da li je sudija muško ili žensko. Iste su gestikulacije, psovke... Ali, kao što rekoh, mi to ne slušamo.“

Pozitivne stvari zbog suđenja

„Naučila sam engleski, koji je postao obavezan za sporazumevanje tokom utakmice. Stekla sam mnogo prijatelja u skoro svakom gradu, a u psolednje vreme i u drugim državama. I tek ću da stičem prijatelje. Dosta putujem, mogu da vidim druge zemlje, gradove, ljude, kulturu... Opet, odrekla sam se i dosta toga, ali to ne vidim kao nešto negativno. Ja imam obavezu da svakog dana idem na trening, jer moram da budem u fizičkoj kondiciji. Moji drugovi i drugarice mahom izlaze,a li ja ne pamtim kad sam otišla u neku diskoteku, kafanu... Kad je pauza u prvenstvu onda i odem, ali dok traju takmičenja to zadovoljstvo ne mogu sebi da priuštim. Ali, ja ne žalim ni za čim. Vodim normalan i zdrav život, na neki način sam profesionalni sportista.“