NOVA NAŠA REČ, 29.11.2019.
Marina Petković iz Donjeg Bunibroda je jedna od retkih žena koja se bavi pčelarstvom kao zanimanjem i to traje već 16 godina. danaas ima sto košnica, a sve je krenulo kad joj je dete dovoljno poraslo da mu majka više nije toliko potrebna. To je njoj stvorilo višak slobodnog vremena koje je želela da utroši tako što bi još više doprinela svojoj porodici i kući u kojoj živi.
„Na žalost, to je bilo vreme kada su, firme su stajale, nije bilo posla... Falilo mi je to da budem ostvarena, da nešto značim, da nisam u nečijoj senci, da nešto vodim. Opet, nisam ni volela da radim po nečijoj „diktaturi“, da mi neko naređuje, pomalo sam i bežala od ljudi, bila sam malda i nesigurna... Svet prirode mi je bio nešto fantastično, zakoni prirode se znaju, sve ima svoje zašto i svoje zato. Htela sam da radim nešto što volim, jer jednostavno ne volim da radim nešto gde neću da uložim sebe i svoje srce, ma o kakvom novcu da se radi. Pokušala sam neke posliće, ali se tu nisam pronašla. Moj deda po majci se bavio pčelarstvom, otac je to nastavio dok nije otišao u inostranstvo da radi, pčele su ostale, ali i uginule pošto ih niko nije gledao. Onda sam ja pokušala da obnovim te košnice, suprug mi je pomogao i mene je to odjednom jako zainteresovalo.“
Edukacija
Marini strpljenja ne nedostaje. Znala je da satima stoji i posmatra šta i kako pčele rade.
„Zaintrigirao i fascinirao me je taj njihov svet... Posmatrala sam ih kako se ponašaju, kako se kreću, da li se vrte na ulazu u košnicu, da li donose polen... Prosto sam se pitala šta je to što njih organizuje da one znaju šta i kako treba da rade? Kao da imaju fakultet po kome u mraku uspevaju da grade saće... Pošto me je to toliko interesovalo, krenula sam da čitam i da se edukujem. Našla sam neke knjige, povezala se sa Vladom Stamenkovićem, starim pčelarom, koji je znao da prenese svoje skromno znanje i veliku ljubav prema pčelama. I tako, čitam, gledam, čitam, pa opet proveravam kod pčela da li rade ono što piše u knjizi. Krenula sam sa četiri košnice. Imali smo jednu koju smo izrojili, a još dve su nastale tako što sam sam pokupila dva roja, jedan u dimnjaku, a drugi u voćnjaku. Onda sam druge već imala 12 košnica, pa 24, 48... One su se same rojile jer sam ja njima obezbeđivala kvalitetne uslove za život i tako uspevala da svake godine dupliram broj košnica koji imam. To je bio period velikih odricanja i sve što sam mogla sam ulagala u košnice i opremu. Porodica je to prepoznala, podržavala me, ali i prekorevali zbog, po mojoj majci, prekomernog ulaganja. A sve sam to radila jer 2004. godine, kada sam imala samo četiri košnice, od svake sam uzela po 45 kilograma meda. Kada se to profalo, lako je sračunati koliko ću imati ako imam 30, 40 ili 50 košnica. A četiri je meni malo, mogu mnogo više da opslužim... I to je ono što me je motivisalo da ulažem, ali da paralelno sa radom i samu sebe što više edukujem i skupljam znanje o pčelama gde god mogu. Posećivala sam sajmove, nabavljala literaturu, išla na edukacije koja su držali profesori sa fakulteta u Novom Sadu ili Beogradu, hvatala beleške, kupavala alat i to samo onaj najkvalitetniji... I sve što bih saznala sam proveravala kako to izgleda kada primenim kod mojih pčela, jer se dešavalo da neki put i najdobronamerniji savet ne važi kod nekih pčelinjaka. Danas znam da svako pčelinje društvo je svet za sebe i tako mu treba pristupiti. Trudim se maksimalno da ne remetim njihov životni sklad, ne namećem im svoja pravila, nego da se ja prilagodim njima. Nisam gramziva, sve ide prvo za njih, pa tek posle uzimam za mene. Zato sam za ovih 16 godina imala vrlo malo gubitaka.“
Žena među pčelarima
Pčelarstvo je nešto čime se kod nas mahom bave muškarci i to kao nekim dodatnim zanimanjem ili je to i hobi. Dugo je Marina bila jedina žena u udruženju pčelara.
„Mene je zanimalo da što više naučim, ali u početku me nisu gledali kao ravnopravnog kolegu. Imam utisak da su smatrali da sam ja tu zalutala, da sam, eto, kao došla da nešto čujem, raspitivali se okolo čija sam rođaka, otkud ja tu, bili zaista nepoverljivi... Kada su videli da ja stalno nešto zapisujem, onda su počeli svi da se trude da mi nešto kažu, da me posacetuju šta i kako treba da se radi... Ali, kad nešto konkretno pitam, onda ne znaju, sve nekako žele da budu dominantni, da izgleda da samo oni znaju, a ja sam neko ko nema pojma niočemu... Tako sam se malo pogubila među svim tim savetima, jer tehnologija pčelarenja se razlikuje od pčelara do pčelara... Niko nije verovao da ja mogu da postanem pčelarka koja će da živi od toga. Ali, kada su počeli da pristižu rezultati, onda opet nisu verovali da je sve to moguće, pa su želeli da dođu, da se lično uvere... Mislim da mi je to što sam žena znatno otežalo put dovde, jer su mi svi pomagali, ali niko nije verovao da ja znam i mogu, baš zbog toga što sam žena. Teško im je bilo da priznaju da sam i ravnopravna, a kamoli da znam i više od njih... E, sada, nakon 16 godina, sam dospela do stepenika za koji verujem da me neće pomeriti tako lako i da imam poštovanje ogromne većine. Za to sam se izborila svojim stavom, znanjem i umećem!“
Savetodavac
Na kraju je došlo dotle da Marina postane osoba koja će biti nekom savetodavac, neko ko će nekog mladog pčelara uvesti u posao...
„Meni je bilo nezamislivo da sam ja osoba koju će neko da posluša. Ali, to je krenulo kada su ljudi počeli da dolaze kod mene da kupe matice jer me je neko preporučio... Ja nisam želela samo da im prodam maticu, nego sam im držala i predavanje šta i kako treba da rade, davala im napisane beleške... I sve iz želje da ne bude to samo obična prodaja, jer bi mi bilo žao da ta matica i to pčelinje društvo kasnije uginu zato što ja nisam posavetovala čoveka šta i kako treba da radi. Ljudi su prepoznali tu moju emociju, tu ljubav... Tako da sam na kraju držala edukacije koje je GIZ organizovao za mlade pčelare, na čemu sam im posebno zahvalna, jer su me zaista osnažili u tolikoj meri, da ja prosto sebe ne prepoznajem, jer nisam ni sanjala da sam sposobna da sve ovo radim. Čak učestvujem i u Danu devojčica, kada devojčicama pokazujem kako izgleda baviti se nekim zanimanjem koje nije tipično za žene.“
Нема коментара:
Постави коментар