MOJI SUSRETI SA TREBINjEM

"GLAS TREBINJA", BROJ 1095, AVGUST 2018.

Prvi susret 1980.

Vraćali smo se sa letovanja u Budvi. Tata, mama, brat i ja. Kolima. I rešili da posetimo rodbinu u Sarajevu kod koje nikad nismo bili. Sećam se samo da kad smo izašli iz Trebinja i krenuli uzbrdo „stojadin“ je umalo prokuvao. Temperatura je bila dobrano iznad 30 stepeni, usijalo se ono hercegovačko kamenje... Stali smo sa strane i ispod nas se prostiralo Trebinje. Imali smo sjajan pogled i to kometarisali. Ja sam rekao da grad baš lepo izgleda, pa kad već moram da idem u vojsku ne bi bilo loše da odem u Trebinje. Već u sledećoj rečenici sam se predomislio, rekavši da to i nije dobra ideja.

„Mnogo je vruće i mnogo daleko od Leskovca!“

Interesantno je da nikada više nisam poželeo da budem vojnik u nekom gradu.

Drugi susret 1985.

Kraj oktobra. Ja sam u vojsci u Puli, bliži se trenutak prekomande. Svi smo postrojeni u četi i čita se ko će gde. Sve neka mala mesta duž jadranskog primorja. Drniš, Benkovac, neka mesta za koja nikad nisam čuo, čak i na ostrva su nas slali... Dve trećine kolega već zna gde će u prekomandu, mene nikako da pomenu. Onda čujem VP 7586 Trebinje. Pomislim da bi bilo baš dobro da odem tamo. Pomenu i mog zemljaka, školskog druga, sada sam već počeo Boga da molim da dobijem Trebinje, imaću sigurno nekog poznatog. I bi Trebinje. Iako je prošlo od tada preko 30 godina uvek se, kad mi pomenu JNA i Trebinje setim dve stvari.

Od Pule do Trebinja je bilo putešestvije. Najpre brodom, čuvenim „Galebom“ gde smo prvih 5-6 sati bili bukvalno kao sardine, dok se nije iskrcala prva grupa u Zadru. Druga tura u Šibeniku, a kad smo ostali i bez saputnika u Splitu, mogli smo da igramo fudbal u utrobi broda. Na put smo krenuli u pet ujutru, vožnja brodom se završila sutradan oko osam ujutru. Iskrcali su nas negde, pojma nisam imao gde. Ubacili u vojni kombi posle pola sata i odvezli na autobusku stanicu u Dubrovnik. Tu smo redovnim saobraćajem došli do Trebinja, već uveliko prošlo podne... Jedva sam čekao da se dokopam kreveta. I najlepše u svemu, bila subota na nedelju, poslednja u oktobru, kad se vraća sat unazad! Prvi i jedini put u vojsci sam se ujutru sam probudio. Naspavao se!

Druga stvar koje se najpre setim mi se dogodila pri kraju vojnog roka. Već se uveliko približavao moj rastanak sa Trebinjem, možda je ostalo petnaestak dana do kraja vojnog roka. Džomba u kasarni, obaveza sve manje, dan dug, polovina avgusta. Šetamo starim gradom, već je vreme da se vratimo u kasarnu kolege i ja. Jedan od nas dobacuje nešto nekim devojkama, koje su na desetak metara od nas, nešto kao kad će da se vidimo...

„Kako se zove ova što treba da se vidite?“ pitam.

„Nisam siguran, a neprijatno mi da opet pitam. Emina ili Emira, tako nekako!“

„Lako je da zapamtiš, ako je Emina imaš onu Šantićevu pesmu.“

„A ako je Emira?“

„Crvena jabuka ima na svom album prvencu pesmu o Emiri, to još niko nije čuo... Nego, znaš li možda kako joj se zove drugarica? Ona plava, tršava, srećem je u poslednje vreme, nikako da se zapričam s njom...“

„Nemam pojma, pa vidiš da ne znam ni ova kako se zove... Ali, pitaću je koliko sutra i reći ću ti.“

To „koliko sutra“ nisam dočekao. Možda je on i pitao, ali nekako je tih 15-ak dana prebrzo prošlo i ja sam otišao kući. Vratio se pređašnjem životu, krenule neke nove obaveze... Ali, sve ove godine bi mi povremeno iz sećanja izronila ta bezimena plava devojka. Tršava...

Treći susret 2005.

Taj treći susret je trebalo da se desi godinu dana ranije. Rešio sam da letujem u Herceg Novom, da nakon letovanja produžim kod prijatelja u Zagreb. S tim prijateljem sam bio u Trebinju. I u Herceg Novom shvatim da mi se pokvario foto-aparat. Šta ću u Trebinju ako ne mogu da se ovekovečim? Džabe ću ljudima da pričam o gradu, ako nema fotografija da se lično uvere u priču. Zato celu priču ponovim dogodine.

Prevoz je bio neverovatan. Autobuska linija jedna jedina. U 18 sati za tamo, a u pet ujutru povratak. Prespavao sam dve noći i čitav dan šetao i prisećao se... Kraj jula, opet vrućina, ali ko za to da mari. Obišao sam neka mesta ponovo, bilo mi drago što sam tu. I dobrih desetak sekundi opet stajao na onom mestu gde sam poslednji put video onu plavu. Tršavu. Pokušavao da čujem eho nekadašnjeg dozivanja.

Četvrti susret 2013. 

Letovao sam u Budvi, pa rekoh da jedan dan prekratim vreme nekom turističkom jednodnevnom ekskurzijom. Kuda? Trebinje! Zašto? Glupo pitanje. Da mi je barem sekund nekada to Trebinje nešto loše uradilo, sigurno ne bih išao tamo! I još jedan razlog – ekskurzija obilazi i manastir Tvrdoš. Imaju dobro vino, biće degustacije... I da vidim crepove na manastiru koje je proizvela leskovačka firma. Naime, rok grupa Galija je snimila tri spota za svoje pesme u Trebinju. Sponzor je leskovačka firma koja se bavi proizvodnjom građevinskog materijala. Za potrebe spotova koristili crepove, a onda ih donirali manastiru Tvrdoš. Svaki razlog je dobar kad treba da odem do Trebinja, čini mi se. Iskoristim priliku i da kupim lokalni list „Glas Trebinja“, jer svom prijatelju sa putovanja donosim štampu iz mesta gde boravim. Kad tamo, tekst na temu savezničkog bombardovanja Leskovca 6. septembra 1944. Tačnije prikaz knjige koja obrađuje tu temu. Autora knjige lično poznajem i, naravno, pokažem mu novinu da vidi gde je „završio“.

Pita: „Odakle njima moja knjiga?“

Odgovaram: „Otkud ja to znam? Ja sam samo kupio novinu na kiosku.“

Peti susret 2017. 

Mislio sam da posle 2013. više neću da idem u Trebinje. Nekako sam imao utisak da sam zatvorio taj krug želja da opet budem na mestu gde mi je bilo lepo. A onda mi je iznenada na Fejsbuku izletela grupa čiji su članovi bili bivši vojnici JNA koji su služili u Trebinju. Kako možeš da ne budeš član grupe? I još vidim da se se uveliko dogovara skup bivših vojnika! Kako da ne dođem na tako nešto? Pri tom mi je to interesantno i sa pozicije mog posla, s obzirom da radim kao novinar.

I tako, krajem oktobra eto nas (me) ponovo u Trebinju. Kolega kraj mene kaže da mu srce igra dok nas autobus kroz Trebinje vozi ka nekadašnjoj kasarni. I pita kako se osećam?

„Ništa posebno. Ja sam se tako osećao 2005. A bio sam i 2013. Oguglao sam ja na to...“ kažem uz osmeh.

I, pred odlazak iz Trebinja, koliko da utrošim sitniš iz džepa, kupim „Glas Trebinja“. Unutra predstavljaju trebinjski Foto-klub i, između ostalog, pišu da će ovi imati izložbu za koji dan, upravo kod mene u Leskovcu. Vest malo bajata, to je bilo par dana ranije, ja sam pratio to dešavanje i pisao o njemu. Ali, koja je verovatnoća da dva puta u životu kupim „Glas Trebinja“ i da oba puta u njemu pominju Leskovac?

Šesti susret

Verovao sam 2017. da na sledeći skup drugara iz JNA neću ići. Bio sam prvi put, napisao tekst o tome, prošetao kao i uvek, pio kafu pod ona 16 platana. Ali, upoznao sam neke nove, drage ljude, ljude za koje do tada nisam znao i s kojima delim istu ljubav iz nekog nepoznatog razloga ka Trebinju. I kako sad da ne dođem? Eto mene na novom skupu koji će bivši vojnici imati  od 13.-16. 09. 2018.

I možda, najzad, saznam kako se zove ona mala, plava. Tršava.

P.S. Leskovac i Trebinje nisu udaljeni mnogo jedan od drugog, nepunih 300 kilometara vazdušne linije. Kolima je to oko 580 kilometara...

 

STEVO KARAPANDžA, NAJPOZNATIJI KUVAR JUGOSLAVIJE

NOVA NAŠA REČ, 22.6.2018.

Jedan od sigurno najpoznatijih kuvara Jugoslavije, Stevo Karapandža, tokom kratke posete Leskovcu rekao je da mu je ovo povratak među prijatelje i podsećanje na druženje sa Stevom, vlasnikom kafane „Gušter“, gde je snimljena jedna od epizodu serijala „Male tajne velikih majstora kuhinje“, tv emisije koja je 80-ih godina prošlog veka gledaocima nudila razne recepte za spremanje jela.

„Snimanje je trajalo ceo dan. Sutradan, krećemo da prošetamo gradom moj snimatelj Oto i ja, a znate kakvi su snimatelji, uvek im malo kadrova. Šetajući tako, ja vidim da je kamera „otvorena“, odnosno da kaseta nije ubačena. Ništa od onoga što smo snimili nije ostalo. Vratili smo se kod Steve i snimali ponovo. Za razliku od prvog dana, u ponovljenoj verziji, snimanje je trajalo nešto više od pola sata. Kad neko pomene Leskovac, osim roštilja, ta mala avantura mi uvek padne na pamet i to mi je jedna lepa uspomena. Kad već pominjem leskovački roštilj, meni raste apetit čim neko pomene leskovački voz. Inače, ja pratim rezultate mladih leskovačkih kulinara, sa kojima se vrlo ozbiljno radi.“

Neki kažu da je nekada, kada smo imali samo dva tv programa, lako bilo da emisija „Male tajne velikih majstora kuhinje“ bude gledana. Međutim, činjenica je da i danas takve emisije imaju dobru gledanost, iako ima mnogo više kanala i raznovrsnog programa. Karapandža smatra da je razlog tome i što su ljudi danas otvoreniji, što više putuju.

„U to, nazovimo, moje doba, imali smo taj, neću reći jedini, neka bude dobro prihvaćen začin „Vegetu“. Danas imate u gradovima kineske, italijanske i druge restorane, kuhinje nekih drugih naroda i nacija... Sve se to izmenilo i izmešalo, svi žive za gastronomiju. Zatim, nama je i standard porastao. Ja se sećam, kao seosko dete, da ako je bila piletina za ručak u nedelju bilo je veselje. Danas to može da bude svakodnevnica. Ali, ipak, se vraćamo toj tradiciji iako su nam mogućnosti drugačije. Za to je odličan primer upravo leskovački roštilj, brend koji je ostao i koji ima budućnost. Da lepše pojasnim, leskovački voz ne sme nikad da stane!“

U vreme najveće popularnosti serije se znalo da je, za ono što se preporuči za spremanje u emisiji, prekosutra problem naći sastojke za to u prodavnicama. Karapandža kaže da je Oliver Mlakar (voditelj emisije) to često pričao.

„Dođem, kaže on, na tržnicu, a ono se odužio red ispred. Dan pre smo imali npr. neko jelo sa šampinjonima, a ono svi kupuju te šampinjone. Ma, reklama čini čuda, to vam je isto uvek i svuda.“

Stevo Karapandža je danas u penziji i kući obaveze oko kuvanja deli sa svojom suprugom.

„Moja deca su ostala u Švajcarskoj, gde sam radio, tako da imamo neku jednostavnu kuhinju. Ja volim da kad kuvam to bude nešto za kašiku. Obično skuvamo neku čorbu koji imamo za tri dana. Nekad i zamrznemo, jer je teško spremati za samo dve osobe. U suštini, tu je puno salata, ribe... Pokušavamo da zadovoljimo organizam sa svim potrebnim stvarima, a da se pritom ne „prežderavamo“ sa mesom. Možda da mi je koje kilo manje, bilo bi i bolje, ali s obzirom na moje godine zadovoljam sam svojom kilažom.“