NEBOJŠA DIMITRIJEVIĆ, KUSTOS LESKOVAČKOG NARODNOG MUZEJA: ŠTA MOŽEMO NAUČITI SA PAPIRNIH NOVČANICA

NOVA NAŠA REČ, 5.7.2019.

Leskovački Narodni muzej nedavno je priredio izložbu papirnatog novca koji je bio u upotrebi u Srbiji u periodu od 1887. do 1996. godine. Kustos Nebojša Dimitrijević priredio je ovu izložbu, a na ideju je došao 2017. kade je objedinjena numizmatička zbirka muzeja. Do tada je to bilo podeljeno po arheološkim i istorijskim zbirkama. Kao rukovodilac te zbirke, Dimitrijević je, pregledavajući, shvatio da je najveći problem kod papirnog novca, jer je metalni novac otporniji i lakše se čuva.

„Tragajući za informacijama o istoriji tih novčanica, o ekonomskim prilikama kada su bile u opticaju, naišao sam na predavanje Mileta Prodanovića, profesora sa Fakulteta umetnosti. On je pojasnio da je novac mnogo više od ekonomije i da prikazuje društvo, verovanja, običaje, estetiku jednog vremena... Svaka novčanica je, u stvari, knjiga simbola, kao neko piktografsko pismo... Tačno se vidi svaka promena, u imenu države, promene u ekonomiji, političkom opredeljenju države...“

NNR: Na izložbi su se našle papirne novčanice nastale u periodu od 1887. do 1996. godine?

ND: Izložena su bila i dva novčića od jedne pare iz 1868. godine, što je prvi novac kovan u Srbiji posle srednjeg veka. Prvi papirni novac kod nas je štampan 1876. godine u toku srpsko-turskog rata. Štampan je u Beogradu, što je takođe interesantno, jer se naš novac kasnije štampao u Francuskoj i Češkoj. Ta štampa u Beogradu je bila neki vid probe, a taj novac nikad nije pušten u opticaj, veoma je redak i mi ga, na žalost, ne posedujemo. Po nekim izvorima taj novac je sačuvan samo zato što su Austrijanci, kad se ušli u Beograd 1915. godine, opljačkali Narodnu banku i uzeli zalihe tog prvog novca. Prvi papirni novac je kod pušten u opticaj 2. jula 1884. godine. Da bi izdali novac bilo je potrebno da stvorimo Narodnu banku, a to smo uradili 1882. godine. Prvi papirni novac je imao vrednost 100 dinara u zlatu. Pošto mi nismo imali neko iskustvo u tim bankarskim poslovima, tražili smo nekog sa iskustvom i odlučili se za Belgijsku banku. Došao je Šarl Bošman koji je ustrojio srpsku Narodnu banku i sa sobom iz Belgije doneo je i klišee za štampanje novčanice od 100 belgijskih franaka, tako da je naša prva novčanica koja je ušla u opticaj urađena po belgijskom modelu, a tamo je i štampana. Naši ljudi su u početku bili veoma nepoverljivi prema novčanici, jednostavno im nije bilo jasno kako neki papir može da vredi kao zlato!? Tako su oni, čim bi dobili tu novčanicu, odmah je menjali za zlato. Problemi su nastajali i u funkcioinisanju, jer ste za tu novčanicu mogli da kupite čitavog vola, pa i više, što je onemogućavalo transkacije... Bošman i naši bankari su to brzo shvatili i već 1885. se pojavljuju novčanice od 10 i 50 dinara u srebru. Na novčanicama iz Kraljevine Srbije, bez obzira o kojoj se dinastiji radi, tematika i motivi na novčanicama su vezani za obnovu državnosti. Srbija je prikazana kao mlada žena koja na glavi nosi lovorov venac, znak pobede, snage, mladosti, ogrnuta je kraljevskim plaštom, u jednoj ruci drži štit u drugoj mač... Preovlađuju i motivi iz poljoprivrede i zanatstva, čime se prikazuje privredni karakter države. Zatim, nacionalni arhitektonski simboli kao što je manastir Studenica, čime se povezuje Srbija sa starom srpskom državom. Novčanica iz 1893. godine ima likove sedam Nemanjića, zatim razni srednjevekovni ukrasi, čime se želi pokazati kontinuitet stare srpske i nove srpske državnosti...

NNR: Dolaskom Prvog svetskog rata pojavljuju se nove novčanice...

ND: Leskovac je tada bio okupiran i kod nas su u upotrebi austijske i bugarske novčanice i to u velikim količinama. One su u upotrebi ostale i nakon rata, jer stvaranjem države Srba, Hrvata i Slovenaca, desilo se da je veći deo države pre rata bio deo Austro-Ugarske. Oni su austro-ugarske krune koristili stotinama godina, tako da se veliki broj tog novca održao u opticaju. Bilo ga je teško iskoreniti, naročito što država nije imala dovoljno srpskog novca da zameni sve te krune. To jednostavno izgleda ovako – imali ste novac za državu koja je imala 2,5 miliona stanovnika, sada imate državu u kojoj je 12 miliona stanovnika. Trebalo je stvoriti Narodnu banku Kralljevine Srba, Hrvata i Slovenaca... Država je prihvatila strani novac na taj način tako što je novac koji se našao u njoj ostao tu i bio pečatiran ili su mu lepljene taksene marke kako bi se sprečilo da se unose bugarski levovi ili austrijske krune. To je tzv. nostrifikovani novac. Kako je većina te države i dalje sve računala kroz krune, na prvim novčanicama je bila odštampana i vrednost u dinarima, ali crvenom bojom i u krunama. Znači, pola dinara ili dve krune. Pet dinara i 20 kruna... Prve novčanice na kojima je jasno pisalo Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca pojavljuju se tek 1921. godine. Upravo imajući u vidu naziv države, išlo se ka strategiji svojevrsnog bratsva i jedinstva tadašnja tri naroda. Na novčanicama se nalazi srpski krst, hrvatska šahovnica i grb Ilirskog pokreta kao grb slovenačkog naroda. Sami napisi na novčanicama su trojezični. Na istoj novčanici se nalazi manastir Gračanica, crkva Marijinog uznesenja na Bledskom jezeru što predstavlja Sloveniju i spomenik banu Jelačiću iz Zagreba. Videla se ta politička težnja za očuvanjem jedinstva tri naroda. Međutim, nastajanjem nacionalističkih stranaka dolazi do polarizacije glasača prema nacionalnoj pripadnosti, što je često dovodilo do blokade u političkom životu, pa i do oružanih incidenata u parlamentu. Kada je Kralj Aleksandar shvatio da je država duboko podeljena, raspustio je stranke, parlament i 1929. godine je zaveo diktaturu. Promenio je naziv države u Jugoslaviju i počelo se sa principom jugoslovenstva. Osnivaju se razna društva koja promovišu jugoslovenstvo, a te narode je okupila dinastija Karađorđevića. Na novčanicama nestaju oznake tri naroda, ide samo jedan jezik na ćiriličnom i latiničnom pismu, nema više apstraktnih likova, ide samo dinastija Karađorđević – kralj Aleksandar, kraljica Marija, njihov sin kralj Petar II...  Dakle, dinastički likovi kao vezivno tkivo zamenjuju simboliku tri naroda. Ono što je interesantno za te novčanice je da su štampane u Francuskoj. Zavod za izradu novčanica u Topčideru je otvoren 1929. godine i tamo je štampana prva novčanica koja je imala vrednost 10 dinara. Otvaranjem zavoda zadatak da osmisle izgled novčanice su dobili naši slikari Paja Jovanović i Vasa Pomorišec. Oni su uradili neke od novčanica koje su uvrštene među najlepše na svetu. To je 1000 dinara sa likom kraljice Marije Karađorđević iz 1931. godine i 1000 dinara iz 1935. godine. Tu novčanicu je radio Vasa Pomorišec, proglašena je za jednu od 10 najlepših na svetu, ali ona nikad nije ušla u opticaj. Naime, po jednoj priči opljačkan je voz koji je prevozio tovar novca iz Narodne banke u ispostavu u Sarajevu. Zato je odlučeno da se ta novčanica ne pusti u opticaj i tako niko ne stekne neko bogatstvo pljačkom.

NNR: Drugi svetski rat je doneo nove novčanice...

ND: Jedan deo Srbije je u ratu ostao pod nemačkom upravom, gde je osnovana vlada na čelu sa Milanom Nedićem. Kralj je napustio zemlju i da bi se izbrisalo sve što ima veze sa dinastijom Karađorđević, osnovana je Srpska narodna banka. Dinar je dobio prefiks srpski i likovi dinastije se zamenjuju grbom vlade Milana Nedića. Počinje štampanje tzv. Nedićevog novca i taj novac ima dvostruku simboliku. Kao čovek koji je zavisio od Nemaca, on je propagirao nacističku i fašističku ideologiju i na novčanicama, a u toj ideju najčistiji deo stanovništva su seljaci. To su ljudi koji se nisu otuđili od zemlje, koji čuva rasnu čistotu i tradiciju. Tako na novčanicama sada dominiraju likovi domaćina sa sela i seljanki. Nedić je pokušavao da propagira kult domaćina, da čovek treba da bude uz svoju porodicu i kuću, a ne da se odmeće u pokrete otpora, bez obzira da li su to četnički ili komunistički... Pored likova seljaka, na novčanicama su se našli i likovi iz istorije i zanimljivo je da se sveti Sava jedini put na nekoj novčanici našao na 100 dinara iz 1943. godine. Tu su bili i Njegoš, Vuk Karadžić, likovi iz istorije, ali sigurno Nemci ne bi dozvolili da se na novčanicama nađe npr. Karađorđe...

NNR: Oslobođenje dočekujemo i opet imamo nove novčanice...

ND: Političke i vojne prilike su išle u korist Narodnooslobodilačkog pokreta i 29.11.1943. godine u Jajcu je doneta odluka kako će izgledati nova država nakon rata. Već 1944. godine narodne vlasti počinju da štampaju nove novčanice. Pošto je Beograd još uvek bio okupiran, te novčanice su štampane u Moskvi. One su jednostavnog izgleda i na svakoj je isti lik partizana Milivoja Rodića, a nacrt za novčanicu je radio Đorđe Andrejević Kun, dok je njegov otac Veljko Andrejević Kun radio nacrte za novčanice u okupiranoj Srbiji. Tematika je ratna, partizan sa puškom koja je prebačena preko ramena. Nakon oslobođenja počinje štampanje novčanica u Topčideru. Pošto je krenula obnova i izgradnja zemlje, a obnovu vrši proleterijat, ratnu tematiku na novčanicama zamenjuju ribari, drvoseče, jer još uvek nemamo industriju. Država se bukvalno rukama izgrađuje i zato preovlađuju mišićavi radnici. Nakon prvog perioda obnove države, na novim novčanicama su već motivi koji su vezani za privredni razvoj. Tu je sada kombajn, kao simbol privrednog razvitka i industrijalizacije... Tu je livac iz Zenice, Arif Heralić, za koga mnogi misle da je Alija Sirotanović. On je slikan za jedan članak u „Borbi“ o tome kako se Jugoslavija razvija i pošto je mnogo lepo ispao na slici, ta slika je uzeta za novčanicu. On na toj slici nosi velike naočare i izgleda kao glava soma, pa je novčanica u narodu prozvana „som“.

NNR: Sa krizom u 80-im godina ponovo je došlo do promena izgleda novčanica?

ND: 1985. godine na novčanici od 5000 dinara se prvi i jedini put pojavio lik Josipa Broza Tita. Interesantno je da se on pojavio za života na novčanici u Gvineji. Nekako tada kreće i ekonomska propast naše države. On je na neki način stvorio dužnički socijalizam, pozajmljivao i od istoka i od zapada... Dok je on bio živ dugovi se nisu vraćali, kada je umro došli su na naplatu... Kreću nestašice razne robe i to je vreme Milke Planinc (premijerka SFR Jugoslavije 1982.-1986. prim. I.S.), kada se uzimaju novi krediti da bi se vraćali stari. Sa novčanice od 5000 dinara odmah se skače na 20.000 i tu je lik Alije Sirotanovića, čoveka koji je sa svojom smenom oborio svetski rekord u kopanju uglja na lopatu, mislim da je njih 7-8 iskopalo 158 tona za jednu smenu. Te novčanice na neki način najavljuju propast države. U pokušaju da se ta država nekako ispromoviše i očuva 1989. godine izlaze novčanice sa revolucionarnom tematikom – Tjentište, Kozara, spomenik streljanim đacima u Kragujevcu. Pokušava se da se ljudima ponovo prikaže zbog čega smo zajedno. Ti spomenici simbolizuju bratstvo i jedinstvo, ono kroz šta smo prošli... Tu se javlja i Ante Marković, koji uspeva da izvrši kratkotrajnu monetarnu stabilizaciju, ali je to proces koji je krenuo, raspad države više nije mogao da se zaustavi, a mnogi kažu da je bio uslovljen upravo ekonomskim problemima. Poslednja serija novčanica kojom je pokušano da se oživi jugoslovenstvo je iz 1990., 1991... Tu je bilo veoma problematično staviti bilo koji poznati lik jer bi se neko uvredio, tako da imamo nepoznate likove. Tu su devojke sa maramama, devojčice, dečaci, sucokreti... Dakle, neutralni motivi koji ne mogu biti povezani ni sa čim.

NNR: Na kraju dolazi i čuvena hiperinflacija 1992. i 1993. godine.

ND: Tada su se novčanice doštampavale i preštampavale samo sa različitim bojama. Jednostavan dizajn, neutralni likovi. Samo se dodaju brojevi i nule. Sve to 500 milijardi. Te novčanice iz 1993. možemo da podelimo u dve kategorije, one sa tim neutralnim likovima iz prve serije, kada je izdata 21 novčanica. U proseku je mesečno izdavano 1,7 novčanica. Novčanica od 500 miliona koja je izdata početkom decembra 1993. prestala je da važi krajem decembra, trajala je samo 30 dana. Novčanica od 500 milijardi je izdata 23. decembra i u tom trenutku je vredela sedam maraka, a već sutradan samo dve marke. Interesantno je i da je tada vrednost novčanice počinjala sa peticom (počela je sa 5000, završilo sa 500 milijardi, samo su nule dodavane), jer je inflacija toliko brzo „jela“ njihovu vrednost da nije bilo vremena da se između pojavi neka druga vrednost. Inflacija je bila galopirajuća i tek krajem januara reformama Dragoslava Avramovića ona je zaustavljena. Dinar je vezan za marku. Ta valutna jedinica je nazvana „novi dinar“ koji je vezan za nemački marku. Međutim, u Ustavu ondašnje Savezne Republike Jugoslavije piše da je valutna jedinica dinar, a kako Ustav nije promenjen, mi smo prekršili Ustav izdavanjem nove novčanice. Na tim novčanicama je u početku stajao grb Narodne banke Jugoslavije, tek nakon dve godine je stavljen grb Jugoslavije. Upoređujući te novčanice, sa onim između dva svetska rata, pre Prvog svetskog rata, vidi se velika razlika. Na njima nema državotvorne ideje. To jesu likovi koji pokazuju da mi imamo značajne ličnosti iz sveta kulture, privrede, imamo pravnika Slobodana Jovanovića... Nema državne simbolike, ne daju ideju državnost kao nekada... Nekako su, po meni te novčanice suviše tehnički urađene.“

ANTRFILE: U Srbiji je bilo u upotrebi oko 140 novčanica. Najveći broj je bio u opticaju između 1992. i 1994. Najduže se, 36 godina, zadržala novčanica koja se i prva našla u opticaju, 1884., a iz opticaja je sklonjena tek nakon Prvog svetskog rata. Leskovački muzej u svojoj zbirci poseduje 390 novčanica.

ANTRFILE 2: Naziv „dinar“ potiče od rimskog novca dinarius. Kod nas je usvojen u srednjem veku. Stefan Radislav iz loze Nemanjića je 1229. godine je uzeo romejski naziv dinarijus i to je prvi srpski, za sada, poznat novac. Reč „para“ potiče iz turskog jezika i označava sitan novac. Prvi moderni štampani novac u Srbiji nije nosio ime dinar, već para. Bilo je to 1, 5 i 10 para kovanih od bronze. Bilo je ranih ideja kako nazvati valutu, jedna od opcija je bila „srbljak“, ali je ostalo na dinaru i mi sada, ali i mnoge druge zemlje u svetu imamo dinar kao valutu.

DRAGAN BOŽA MARJANOVIĆ, GLUMAC I VD DIREKTOR NE TREBA MISTIFIKOVATI GLUMAČKI POSAO

NOVA NAŠA REČ, 1.2.2019.

 

Leskovačko Narodno pozorište 2019. godinu je počelo sa premijerom predstave „Otac“. Na čelo ove ustanove nedavno je postavljen glumac Dragan Boža Marjanović, koji, nakon svih „slatkih“ muka oko priprema predstave, kaže da je sada rasterećen i zadovoljan.

„Uvek, u svakom pozorištu, kako se približava premijera, nam je to neka vanredna situacija. Nivo pripravnosti je podignut, svi uposlenici pozorišta su potpuno posvećeni tome da ta premijera izađe onako kako dolikuje. Sada kada je sve prošlo, nekako je taj kamen, pao, naročito zbog toga kako je pao. Ja sam sve vreme imao neki lični osećaj da će sve biti dobro, jer sam već na probama video da se sve odvija u dobrom pravcu. Napravili smo dobar tim, dobru atmosferu i to su prvi preduslovi. Ali, nikad ne znate kako će sve to da ispadne na kraju jer konačni sud daje publika. Priznajem da sam nakon premijere i sam bio iznenađen, jer koliko god sam verovao da smo napravili dobru predstavu, zaista sam bio zatečen onakvom reakcijom publike, a preko 25 godina sam u pozorištu. Ne sećam se takve reakcije nakon jedne drame, gde čitava sala stoji i aplaudira, nakon toga su nam mnogi čestitali, što je meni posebno bilo drago. Zaista je bilo divno pozorišno veče i vredelo je biti tu... Ne treba se sada uljuljkati u toj „slavi“ jer je sve sjajno prošlo, nego treba ići dalje. Ja sam u kontaktu sa selektorom 55. festivala „Joakim Vujić“, koji će da pogleda ovu predstavu i nadamo se da će je uvrstiti u program. Planiramo i da gostujemo širom Srbije sa ovom predstavom i publici prezentujemo šta mi to ovde i kako to radimo.“

Do kraja 2019. godine u planu je još četiri premijera, kao i pokretanje festivala...

„Već u februaru spremamo novu dečju predstavu. Mi brinemo o našim mališanima i to se pokazuje kao sjajna stvar, jako dobro funkcioniše nedelja kao dan za pozorište za decu. Svake nedelje u 12 sati roditelji sa zadovoljstvom dovode decu koja rado gleda te predstave. To je i idealan način da u vremenima kada smo svi okrenuti egzistenciji, poslovima, jurimo na sve strane, nedelju izdvojimo kao neradni dan koji ćemo provesti sa svojim najdražima. Predstava koju spremamo se zove „Mališa u zemlji knjiga“. Reditelj će biti Ljubiša Barović, sa kojim smo već radili neke predstave, znamo kako radi, njegove predstave su gledane i premijeru planiramo za 24. februar.

Na proleće sledi i komad „Svici“, Tena Štivičića. U pitanju je savremeni dramski tekst, a nakon leta nam sledi još jedna dečja predstava „Uspavana lepotica“. U oktobru radimo „Pozorište u palanci“ Juga Radivojevića po tekstu Radoslava Zlatana Dorića i, uveren sam, to će biti hit predstava. Radi se o sjajnoj priči o pozorištu, može se reći komediji, verujem da će se tu tražiti karta više...

Što se festivala tiče, to ćemo raditi u oktobru. Probaćemo da uradimo jedan novi festival, koji će se razlikovati od svih ostalih. Postoji mnogo pozorišnih festivala u našoj zemlji i ne treba prepisivati već postojeće. Uz veliku pomoć Leskovčanina i doskorašnjeg direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu Željka Hubača, napravićemo festival mladih autora. Promovisaćemo mlade ljude koji su se već dokazali, koji već imaju neke uspehe iza sebe i iskazali se svojim talentom i kreativnošću. Publika će u nekih sedam dana moći da vidi predstave u kojima u svakoj postoji neko mlad, bilo da je to glumac, reditelj, kompozitor, scenograf, nebitno, važno je samo da je dao svoj pečat toj predstavi.

Leskovačko pozorište se unazad nekoiliko godina nije pojavljivalo na raznim festivalima. Da li je to, možda, uticalo da mu se umanji značaj i prepoznatljivost na pozorišnoj sceni Srbije?

„Samim tim što se ja sada borim da budemo na festivalima pokazuje da sam suprotnog mišljenja. Uvažavam svačije mišljenje i mislim da kada ste vi na čelu neke kuće vi odgovarate za ono što projektujete i odlučujete u kom pravcu ćete da idete. Ali, to ne znači da ja moram da imam isto mišljenje i da se slažem u svemu. Mislim da moramo da budemo na festivalima, da budemo otvoreni, da nas vide i sa strane, jer ako mi našoj publici pokazujemo šta znamo i umemo, to je u redu. Mi postojim da zadovoljimo kulturne potrebe građana ovoga grada, ali ne samo to, mi moramo da se prezentujemo i drugim sredinama, da budemo deo zajednice profesionalnih pozorišta... Po prirodi stvari, hteli to mi ili ne, mi jesmo deo te porodice. A kao i svaku porodicu, možete je svojim angažovanjem menjati ako nečim niste zadovoljni, ali nikako je ne treba izopštiti.

U poslednjih nekoliko godina sve više se snimaju tv serije, pa tako i glumci dobijaju više poslova, a onda postaju i popularniji među širom publikom. Kakvo iskustvo ima Dragan Boža Marjanović po tom pitanju?

„To je sada i svetski trend. Ranije se mnogo manje novca ulagalo u serije, dok su danas to fantastični iznosi i fantastične serije sa vrhunskim glumcima. Serije polako preuzimaju primat bioskopima, koji u svetu još uvek dobro funkcionišu i neko su merilo uspeha. Televizija postaje sve značajnija, a tome npr. kod nas doprinosi i kriza bioskopa koja traje jako dugo. U većim sredinama imamo bioskope, ali u manjim je to problem. S druge strane, serije su mnogo isplatljivije. Pitanje je koliko će ljudi gledati film, recimo kod nas je nekih 300-400.000 ljudi jako puno, ali kad napravite seriju i plasirate je preko neke nacionalne frekvencije vi uđete bukvalno u svako selo i zaseok. Sa tom gledanošću dolaze i blokovi reklama, a sa reklamama i novac. Preda mnom je sada snimanje jedne serije „Crveni mesec“ u Pinkovoj produkciji. Mogu da kažem da je to jedna ozbiljna produkcija kada su naši uslovi u pitanju, jer se u Šimanovcima pravi jedan i enterijer i eksterijer, pravi se kopija Beograda. Radnja serije se dešava pred Prvi svetski rat.“

Sa više snimanja dolazi i više popularnosti i prepoznavanja na ulici, što nosi i lepe, ali i loše stvari...

„To je sastavni deo posla, jer recimo bez onog „glumac, kaži nešto smešno“ ne može da prođe. Pritom mene prepoznaju po komedijama u kojima igram, a ja sebe smatram neduhovitim čovekom. I kada bude neko gostovanje, domaćini su ljubazni, nateraju me da kažem nešto smešno, da ispričam neki vic, a kada ja kažem da ne znam da pričam viceve, oni umru od smeha, misleći da je to vic. A ja čak i kad čujem dobar vic, zaboravim ga posle 15 minuta. Popularnost raste, to jeste tačno, ali to je samo deo ovog posla. Ja se uvek trudim da izađem u susret svakom ko hoće da se upozna ili slika sa mnom, da mu dam autogram, to je moja obaveza. Ne treba biti iznad publike, odnosno najprostije rečeno ne treba biti uobražen. Jednostavno, treba raditi svoj posao, ne treba ga mistifikovati... Možda neki drugi prave od njega pomalo famu, ali za mene je ovo posao kao i svaki drugi, samo je malo specifičan jer je javan, bavimo se nekim finim stvarima i skloni smo pohvalama i kritikama. Dolazimo na posao, radimo najnormalnije, ali mislim da smo blagosloveni time što volimo ono što radimo. Mislim da, na žalost, danas procentualno veći broj ljudi odlazi na posao i ne voli to što radi, a to nikako nije dobro. Bilo bi idealno kada bi svako radio samo ono što voli.

Ko kome više pomaže ili odmaže, Dragan Boža Marjanović glumac direktoru Draganu Boži Marjanoviću ili obrnuto?

I jedna i druga stvar traže celog čoveka, a u poslednja dva meseca se ja dogovaram sa ovim drugim ja. Pričamo stalno i dogovaramo se šta će u kom trenutku da bude i za sada to funkcioniše. Činjenica je da ne možete biti u oba pravca posvećeni i jedna strana tu mora da „trpi“. S obzirom da sam se ja prihvatio ovog odgovornog posla, pre svega zbog godina i tradicije koju ima ovo pozorište, meni će prioritet biti, dok budem na ovom mestu, da ova kuća funkcioniše. Naravno, uklapaću i svoje profesionalne obaveze, jer smatram da na taj način predstavljam i svoje pozorište, ali sam i ambasador grada. Gde god odem ja pričam da sam iz Leskovca, jer mislim da je to značajno. Mi moramo da vodimo računa o tome, jer ako mi ne promovišemo sami svoj grad, to neće uraditi niko sa strane.

ANTRFILE: „Svega ovoga ne bi bilo da mi nemamo podršku grada“ naglašava direktor leskovačkog pozorišta Marjanović.

„Grad i gradonačelnik prepoznaju značaj kulture i prate nas u svemu ovome još od rekonstrukcije zgrade pozorišta. Mi, kao kuća koja se bavi proizvodnjom predstava smo na tome zahvalni, jer džabe nama sva naša znanja, potencijali, želje, ako to nema ko da isprati. Grad kao osnivač nas prati i pomaže da budemo značajan deo na kulturnoj mapi ovog grada, a mi svojim angažovanjem na drugim scenama širom Srbije promovišemo ne samo naše pozorište, nego i Leskovac kao grad kulture.“

ANTRFILE2: Iskustva sa otkazima u javnim preduzećima i firmama govore da sudovi najčešće vraćaju otpuštene radnike na posao uz plaćanje milionskih odšteta. Trenutno jedan takav spor vodi bivši glumac Narodnog pozorišta Nenad Mitrović.

„Ja sam taj slučaj nasledio. Upućen sam u njega, naravno, jer sam ja i pre ovoga bio deo ove kuće. Mišljenja sam da ne treba da se mešam kao direktor, jer je to već na sudu. Smatram da pravosudni organi ove zemlje treba da rade svoj posao na najbolji mogući način i njima to i prepuštam. Mi imamo svog pravnog zastupnika i njegovo stanovište je da tu nema osnova, druga strana smatra da ima i kad bih se ja tu mešao bilo bi nezahvalno. Mislim da je sud najbolji i najpošteniji način da se donese neka pravda.“

VEČE MUHAREMA BAZDULjA

NOVA NAŠA REČ 15.3.2019.

U Holu na spartu Leskovačkog kulturnog centra održano je književno veče istaknutog književnika, filozofa, novinara i prevodioca Muharema Bazdulja pod nazivom „Kvadratni koren iz života - razgovor o knjizi i nečemu još“, gde je predstavljena njegova istoimena knjiga. Sam bazdulj za svoju knjigu kaže da se radi o romanu koji se bavi putovanjem glavnog junaka, koji je novinar u svojim ranim pedesetim godinama i kreće na neku vrstu književnog festivala iz Beograda u Tuzlu.

„To je putovanje koje preko Rače traje oko tri sata, međutim činejnica je da je on tamo išao 1994. godine, dok trajao rat i putovao je preko Mađarske, Hrvatske, Mostara, Vareša... i putovanje je umesto 200 bilo 2000 kilometara. On se u romanu iz svoje 53. godine kroz stalne flešbekove vraća u period kada je imao 33 i stalno pokušava da utvrdi šta je to u tih prethodnih 20 godina otišlo do đavola što u njegovom životu, a što u društvu generalno. Ovo je pokušaj revizije jednog konkretnog ljudskog života, ali takođe i revizija istorije jedne zajednice.“

NNR: Flešbekovi su odlika svakog čoveka, svi se nešto vraćamo u prošlost...

MB: Ne postoji ni jedna zajednica u kojoj nema nostalgije, prisećanja na prošlost i ideje kako su nekada stvari bile boljenego danas. Međutim, kod nas gotovo da većina ljudi ima taj osećaj da danas ne valja ništa, dok je prije valjalo sve. To, naravno, nije tačno, sve je kao u Balaševićevoj sintagmi „slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne...“ Ljudi su danas zaboravili da se vozilo po par-nepar principu, da u marketima nije bilo čokolade, nego samo šećerenih tabli, itd... Neke stvari jesu bile bolje, pogotovu u zdravstvu ili školstvu, ali, ono što pokazujem i u knjizi, je da smo mi društvo ogrezlo u nostalgiji, a da je to posledica da ljudi žive u stanju dubokog nezadovoljstva.

NNR: Neko ko je hroničar vremena su novinari, a tim poslom se i vi bavite. Gde vidite taj poziv danas?

MB: To je ogromna razlika u odnosu na nekad. Vi ste nekad, u doba jugoslovenskog komunizma ili perioda u Srbiji sa Miloševićem, imali veću s jedne strane direktnu kontrolu nad medijima, ali je s druge strane poverenje čitaoca, gledalaca i slušalaca. S druge strane socijalna važnost novinarstva je bila ogromna. Kada sam ja počeo da se bavim novinarstvom 1996. ljudi su u anketama stavljali medije na prvo mesto institucija kojima najviše veruju, pre verskih zajednica, politike, obrazovnih ustanova. Mi smo danas došli u stadijum koji je obrnut za 180 stepeni, mediji su postali institucije kojima ljudi ne veruju.

NNR: Kako ocenjujete situaciju da je rat na ovim prostorima završen pre 20-ak godina, ali da se i dalje nalazimo tim pozicijama kao da je rat završen juče, za razliku od bivše Jugoslavije koja je 20-ak godina posle Prvog i Drugog svetskog rata napravila ogromne korake u razvoju države? Šta je to što nas koči u prevazilaženju problema?

MB: Problem je što je, recimo 45’ jedan, da se tako izrazim, narativ, pobedio. Nemci su bili poražena strana. Oni su u sebi mogli da se osećaju da su nepravedno poraženi, ali su prihvatili da žive unutar sveta koji kao zvaničnu istinu ima istinu antifašističke koalicije. Ovde nije došlo do nikakvog približavanja. Bošnjaci, Hrvati i Srbi i dalje žive u onom svetu u kojima je njihova strana idealna, a protivničke su šejtanske, da se tako izrazim. Ja sam verovao da će doći do tog približavanja, jer ni jedna od tih nacionalnih istina nije do kraja ispravna. Nama bi trebala jedna apotekarska vaga da kažemo ko je bliži ovom ili onome. Ja sebe tu smatram i pomalo privilegovanim, jer sam bio dovoljno odrastao da rat mogu racionalno da posmatram, a opet dovoljno mlad da mi nije nikakva ideološka preferencija zamaglila pogled. Meni se čini i to je paradoksalno, da smo mi bili bliže toj nekoj evropskoj ideji negde 2002., 2003.... Tada je na vlasti u Srbiji bio Zoran Đinđić, u Hrvatskoj Ivica Račan, a u Bosni Zlatko Lagumdžija. Možda smo u tom trenutku bili bliži tome, iako je rat bio mnogo svežiji nego danas. To je nešto što je tužno i što svima na nama, na ovaj ili onaj način, određuje živote, ali je to tako.

NNR: Na sajtu bosonoga.com pišete kolumne u kome na zanimljiv način govorite o rok muzici, o izvođačima koji su danas pomalo zaboravljeni, ili koji nikad nisu imali neku širu popularnost.

MB: Ja pišem za sarajevsko „Oslobođenje“ i beogradsku „Politiku“ prvenstveno političke kolumne i kada mi je ovaj banjalučki portal ponudio da pišem na temu koju ću sam da biram, nisam želeo da to opet bude politika. Ja sam veliki zaljubljenik u jugoslovensku popularnu kulturu, pa samim tim i u taj muzički deo. Tako mi je zaista prijalo da neke izvođače i pesme rekonstruišem na način koji nije svakodnevan. To je nešto što slušam svakodnevno, to su teme i izvođači koji su mi dragi. Sam rokenrol je danas skrajnut, jer je on nastao, recimo, pojavom Elvisa Prislija kao buntovna forma umetnosti. Ali, kada vas kapitalizam integriše iznutra vi više ne možete biti buntovni. Recimo, kod nas su Pankrti svojevremeno dobili nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“. Kad postanete deo mejnstrima, a deo ste nekog bunta, pankeri ste, to je nešto najgore... Mnogo je lakše kada vas zabranjuju, nego kad vas režim ili oblik vlasti koji vi prezirete prihvati.

NNR: Državljanin ste Srbije već par godina, a većina ljudi planira da ode iz Srbije negde drugde. U čemu je tajna želje da imate srpsko državljanstvo?

MB: To je posledica što po zakonu o dvojnom državljanstvu državljanin BiH posle tri godine legalnog boravka može dobiti srpsko državljanstvo. Ja sam tri godine bio legalni stranac i to sada meni u mnogome olakšava život. Kao stranac imate problema sa otvaranjem žiro-računa, sa atim nekim administrativnim problemima. Ja sam u jednom trenutku odlučio da ovde živim i kad mi se već pružila ta mogućnost, u tom praktičnom smislu mislim da to nije mnogo drugačije od čoveka iz Srbije koji ode u Švedsku i traži njihovo državljanstvo.

ANTRFILE: Muharem Bazdulj je rođen 1977. godine u Travniku. Diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu engleski jezik, englesku i američku književnost. Književne i publicističke tekstove Bazdulj objavljuje u mnogim časopisima i listovima u BiH, Srbiji i regionu. Knjige su mu prevedene i objavljene na nemačkom, engleskom i poljskom jeziku, a priče i eseji na još desetak jezika. Objavio je sedam romana, pet knjiga priča, tri knjige kolumni, dve knjige eseja i jednu knjigu soneta. Dobitnik dve najviše srpske novinarske nagrade: nagrade lista Danas „Stanislav Staša Marinković“, koja se dodeljuje za novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu, kao i nagrade „Bogdan Tirnanić“ Udruženja novinara Srbije, za najbolju kolumnu ili komentar. Dobio je i nagradu Društva novinara BiH za „najboljeg novinara u kategoriji tiskanih medija“. Živi i radi u Srbiji od 2012. godine, čiji je državljanin postao 2016. godine.