Možda i ona pročita 39, Kada ljubav pobedjuje

Uf, koji mi je naziv ove priče! Kao da je u pitanju novi cd projekat nekog izvodjača lakih nota narodnog karaktera. Ili neka tv-sapunica špansko-portugalsko-turskog govornog područja...
Sve u svemu i bez obzira na sve, naša ljubav pobedjuje. Zgranut nad tom surovom istinom počeo sam da razmišljam kakva je to pobeda. Naime, ja volim nju i ona to zna, pritom i ona voli mene i ja to znam, ali nismo zajedno! Isprečila se surova životna realnost i kilometri! I sve mi to ispada kao neka kazna. Zajednička, njena i moja! Neko nam je rekao da patimo, jer nismo prepoznali momenat da budemo zajedno kad je trebalo!
Prepoznali smo ga, ali nekako kasno, pa sad ispaštamo. Neko više, neko manje, ali ne postoji kantar da izmeri patnju neostvarene ljubavi. Ostaje nada, ostaje želja, ostaje mogućnost. Samo vremena preostaje sve manje! Ističe nam nepovratno.
Setio sam se pokojnog profesora matematike i njegovih reči: "Deco, kad u životu padnete, a pašćete, ne brinite, ustanite, očukajte prašinu sa kolenca i produžite dalje. Ako to ne uradite, generacije koje dolaze iza pregaziće vas!"
Više od dvadeset godina je prošlo od kad sam čuo ove reči! Pre par dana sam ih se setio, kad mi je ona ispričala svoju sumornu životnu priču. Nerazumevanje sa svih strana, maltretiranje od onog ko bi trebao da je podrška, ma, tuga jedna... Plus svakodnevne brige i problemi! Previše za jedan život i slabašna pleća, prejaka kazna za jednu nepromišljenu odluku!
"Pamet u glavu, dupe uza zid" rekao bi onaj moj profesor. I, ma koliko izgledalo lakše ležati, ustani, otresi kolena i teraj dalje. Nema ti druge!

Možda i ona pročita 38, Smsovi

Surovo je ovo vreme tehnologije... Svi nešto kuckaju preko interneta, mobilnih telefona... Pre par dana mi se mobilni požalio da mu je memorija sa porukama prepunjena i da bih morao da tamo napravim malo više reda, tačnije da koristim opciju "delete". Mesecima se to nakupljalo, ja povremeno nešto brisao, nešto ne, i tako... Krenem da brišem, a, onako usput, čitam porukice koje su ostale... Naviru sećanja.
"Sad sam se dovukao kući. Polako, nogu pred nogu. Nije mi se išlo u prazan stan... Ubiješ me uvek kad odeš."
U, stvarno se osećam polupano svaki put kad ode... Nje mi nikad dosta! Makar samo sedeli, gledali se i ćutali. U ćutanju je tajna. Žena, ponekad, mnogo više kaže kad ćuti nego da danima priča i objašnjava.
"Ne nerviraj se, ne brini, ne sekiraj se, sve će da bude dobro. Ja sam uz tebe..."
Ovo sam ja njoj poslao kad mi je priznala da joj svašta pada na pamet. Život prolazi pored nje, svi je nerviraju, svi su tu samo da joj zagorčaju život... Vratila mi milo za drago prvom prilikom. Neke stvari u mom životu su počele da se odvijaju izvan moje kontrole. To i nije nešto strašno, ali kad te stvari počnu da utiču na moj život, izazivaju depresiju, bes, nemoć, nervozu... Srećom, saznao sam da je ona uz mene, pomoći će da lakše prebrodim...
"Šta mi to još fali, sem tebe, da bih bila savršena?"
Ništa, znaš i sama da sam ja ta sitnica. Bila je priča o njenom izgledu, da li bi nešto menjala, da li bih ja nešto menjao... Skromnost mi je oduvek bila mana.
"Nema veze, ja tebe volim i tako budalastog..."
Po svom dobrom običaju, uradio sam nešto budalasto. Ne mogu da se setim šta, mnogo toga bi moglo da bude. Možda je problem i što nikad ništa ne krijem. Ako sam nešto uradio, uradio sam, šta sad? Nema nazad. Ako je greška, ispravićemo, ali nikad neću da oćutim, slažem, sakrijem. Možda sam baš zbog toga i budalast.
"Nemoj drugi put ništa da me pitaš, jer ja znam zašto neke stvari ne treba da ti kažem."
Auh, ovo je ključ naše propasti! Zato što mi neke stvari nije rekla završili smo na suprotnim stranama barikada. Svako u svom rovu, ukopan preko glave! Bez zrnca hrabrosti, volje, želje da proviri i vidi šta se dešava na onoj strani. Ćutali smo tako godinama. Čekali da onaj drugi krene u juriš na tudji rov...
"VOLIM TE!!!"
Treba li išta reći, dodati?

Možda i ona pročita 37, Tanki živci?

Nemam više živaca. Čak i ako sam ih ikada imao, sada ih više nemam. Osećam da smo našu šansu propustili. Kao onaj fudbaler iz Gane, onaj što je promašio penal u 122. minutu, pa mu reprezentacija ispala i polufinale ostalo samo san. Može sad on da narednih hiljadu penala pretvori u golove, džabe, promašio si, brate, onaj, ili-jesi-ili-nisi. Sad maštaj šta bi bilo kad bi bilo, ali taj neuhvaćeni trenutak nepovratno ode.
Gledam je... Nekad krišom, nekad direktno. Lik je isti. Ponašanje je isto. Plane zbog glupe sitnice, plaši se krupnih stvari. I spas traži u bekstvu. Od stvarnosti, od mene, od nas... To bekstvo je ključ. Čim treba da se prelomi na koju stranu, vrati se korak-dva unazad i počne da premišlja.
Eto je tu, na metar-dva. Zagledana negde u daljinu. Ćutimo... Šta bi i rekli? Dele nas godine i moj strah od njenog novog bekstva. Osećam da medjusobno dugujemo neke priče koje se teško pričaju. I lakše je iznova pobeći, neko prevaliti preko usana neke stvari...
Šum mora, talasi i sunce što peče. Bežim i ja. U hladovinu.

Ne pamtim VMA

Imao sam "sreću" da provedem izvesno vreme na VMA (vojno-medicinska akademija). Bolnica na glasu. Od svega toga, pamtim samo dve stvari: facu jedne devojke koja je primljena kad i ja, ne sećam se baš tačno i, pamtim takodje, zombije... Ali, da podjem redom. Ta devojka je bila primljena na odelenje do mog, ne sećam se o čemu je reč, nije ni bitno... Sretali smo se često, sad da li slučajno, ili ne, takodje nije bitno. Sretanje je izgledalo ovako: krenem da kupim novine - ona je tu, protegnem noge - ona je opet tu, i sve tako nekako. E, sad, da predjem na facu. I nju ne pamtim onako kako se devojačke face pamte. Ono čega se ja sećam nastalo je dok smo čekali lift. Liftovu su na VMA kao i gradski prevoz, postoje špicevi i nešpicevi. Dakle, čekamo mi lift u sred špica, a ja u ruci držim staklenu posudu na kojoj je parče moje kože za analizu (radi se o par kubnih centimetara), odsečeno pre par minuta sa temena glave. Gleda ona i, radoznala kao što je i svako u tim situacijama, pita šta mi je to?
"Nosim sebi ručak, slaba mi nekako hrana, pa evo, uzeh parče sebe, ne bih li utolio glad. Vidiš li ovu gazu na mojoj glavi? Odatle je isečeno!"
Koju je samo facu složila tada... Izgledala je kao da mi veruje, te sam morao da joj ispričam pravu priču, da ne bi povratila creva u hodniku... Čak je par dana kasnije, kada smo se opet slučajno sreli u hodniku, ispričala to i svojoj mami, koja joj je došla u posetu. Jadna mama, sigurno i dan danas misli da sam pobegao sa nekog drugog odelenja.
Za one koji ne znaju, VMA je jedan veliki splet okruglih hodnika, pa ko se snadje, snašao se. Uveče je bilo jako zanimljivo. Trebalo je par dana da otkrijem da posle 21.00 počinje korzo, ako nisam već zaboravio i vreme, nije bitno. Dakle, svi oni starci (vojni penzioneri, šta li su već) šetaju u miru i tišini. Poenta svega je u likovima koji šetaju. Svi u onim plavim ogrtačima, pidžamama, sa papučama, i nekako mršavi, bledi u licu... (Takve ih barem ja pamtim). Idu polako kao nekakvi zombiji, nogu pred nogu... Imao sam utisak da sam u sred nekog horor filma. Ne znaš da li da se smeješ ili pobegneš u sobu i moliš Boga da ništa ne sanjaš...
Ko zna gde su sada ti moji bezimeni junaci, jer im imena nisam znao, tako da ih nisam zaboravio. Ko još pamti imena po bolnicama...

Možda i ona pročita 36, Milice

Bila je simpatična. Na prvi pogled. Kao i mnoge druge... Na drugi pogled, e, tad mi je Milica bila još simpatičnija. Ono, imala je i mana, bar za mene, sitnijih i ne onih koje par šamara ne bi moglo da otkloni, kako bi govorio Balkanac u meni. Bez obzira na sve, uspela je da mi skrene pažnju. To je već bilo za svaku pohvalu, jer sam u tom periodu bio krajnje težak slučaj, nimalo preporučljiv za druženje, čak ni za poznanstva... Oni koji me znaju znaće na šta mislim, oni drugi će najpre, ipak, morati da me prvo upoznaju. Nema veze...
Znala je da zapali i po koju cigaretu, onako, uz kafu i u društvu. Kada sam nabacio da je to nespojivo za vezu sa mnom ništa nije rekla. Ali, zato je par dana kasnije ona nabacila kako je rešila da ne puši... Slučajno? Pa, onoliko koliko je bilo slučajno i ono što sam ja rekao...
Nije živela u istom gradu gde i ja, pa kada je otišla kući ostao sam s telefonom. I telefonskim računima, naravno. Sjajna kombinacija... Koju ne preporučujem, medju nama rečeno. Ostale su mi i misli, rasute, da ih skupljam na gomilu. I skupljao sam ih, tražeći odgovore, i, najviše od svega, trudeći se da se setim odakle mi Milica izgleda poznata? Setio sam se. Iznenada... Kako to obično i biva... Sa sećanjem je izronila i ona. Druga Milica... I grad u kome sam bio gost... I klinci iz okolnih zgrada... I magla, i kiša koja je padala na pola ulice koja nam je služila kao fudbalski teren, dok je druga polovina bila suva. I tako, par minuta, a onda je pljusnula... I mnogo toga...
Živela je u susednoj zgradi. Prozori nam se nisu "gledali", tako da je otpadala mogućnost da se gledamo i dovikujemo kroz njih. Sretali smo se svakog dana, što je i normalno za letnji raspust. Bez školskih i bilo kakvih drugih obaveza, imali smo čitav dan... Znam da su oni "ratovali" i nisu se baš mnogo voleli, bili su podeljeni na "klanove" koje su činili klinci iz pojedinih zgrada. Meni su se uvek čudili kako mogu da budem sa "onim" drugim. Eh, ja sam uvek mogao sa "onim" drugim. Takva sam, valjda, sorta... Bili su mi dobri i jedni i drugi i nisam shvatao kako im nije jasno da su isti... I Milica je bila takva.
Sada mi se činimo smešni, kada se setim samo kakvi smo bili. Ja, lik koji je tu došao sa strane i interesantan je svima, kao i svaka nova igračka, i ona, koja me privlači, ali se ne razlikuje od drugih...
Bilo je dogovora da se dopisujemo, ali nikada nijedno pismo nismo napisali. Tačnije, ja jesam, ali ga nisam poslao. Stalno sam zaboravljao, a posle su stvari u pismu bile bajate, novo nisam stigao da napišem, i, tako...
Šta je pisalo u tom pismu? Znam neke koji čuvaju sve takve stvarčice. Ja nisam od tih. Uzdam se u pamćenje. Koje mi je selektivno, pokazalo se više puta do sada. Ovde mi pamćenje nije zakazalo, barem ne potpuno. Jasno se sećam da sam napisao da mogu da prepoznam ljubav svoje drugarice, ali... Pa, to baš ne morate da znate. Nije ovo ispovedaonica. A i u taj grad vi{še nikad nisam otišao na raspust, ni leti, ni zimi... Promenila se situacija, tako, nekako iznenada...
Čuli smo se telefonom, pet godina kasnije. Spremao sam ispit iz hemije, koristio sveske iz srednje škole, a tamo je bio njen telefon. Pozvati? A zašto da ne?
Bila je iznenadjena, a ko i ne bi? Saznao sam da je upisala višu u mom gradu, pa posle prešla na vanredno. Nismo se videli tu godinu, koliko je bila u gradu, jer sam bio u vojsci... E, JNA, JNA... I, tako, obećah da ću da je pozovem ponovo. I hoću, čim mi opet dodje pod ruku ta sveska iz hemije. Pojma nemam gde je... Da, reći će neko, postoji i 988. Da, reći ću ja, postoji. Kako za mene, tako i za nju. Ali, gde ćemo muža i dvoje dece? Nisu oni iz ove priče...

Možda i ona pročita 35, Stranica ničijeg dnevnika

Dragi moj dnevniče,
nisam ti se javljala malo duže, jer sam imala nekih obaveza. Izvini zbog toga.
Znaš i sam da nemam običaj da ti pišem o mojim razmišljanjima. Ovaj put činim izuzetak i molim te da mi ne zameriš. Potpuno sam zbunjena i ne znam šta da radim. Krenuću od početka.
Upoznala sam ga, kako to biva, sasvim slučajno. Pravila sam društvo sestri, ona je išla da se nadje sa nekim prijateljima i tu je bio i on. Nisam nešto mnogo obraćala pažnju na okupljene, uostalom ti me znaš. Ja sedim sa strane i odgovorim ako me nešto pitaju. Ionako je to sestrino društvo, pa se ja ne bih mnogo mešala tu. Nebitno. Ubrzo smo se razišli i izgledalo je da će to biti novo poznanstvo kao i gomila koje sklapam, neobavezna, površna...
Onda je počelo da se polako dešava. On ima terasu na mnogo lepom mestu, uslovno rečeno. Za vreme "Roštiljijade" bina je bila preko puta te terase, pa nas je zvao u "VIP ložu", kako je sam nazvao. Trebalo je da gledamo "Leb i sol", ali nam se nije dalo. Iako smo se dogovorili (sestra, ja i ne znam ko još), koncert je otkazan zbog iznenada proglašenog dana žalosti. U stvari, nije otkazan, samo je pomeren za nedelju uveče. Nema veze, pomislila sam, može i nedelja. Ali, u nedelju je proglašena žalost u Makedoniji i koncert je, ovaj put, definitivno otkazan. Jedino ja to nisam znala i dodjem u dogovoreno vreme. I sad, šta da se radi, kad smo već tu, izadjemo na terasu da gledamo zamenu koju su organizatori navatali. Dragan Kojić Keba! Baš je zamena, ali sad... Još i neka kišica počela da pada, ma, sve krenulo da ne može bolje... Odslušali smo 3-4 pesama i izašli da prošetamo, popili piće u kafiću i razišli smo se.
E, posle toga polako počinju da se dešavaju stvari koje me zbunjuju. On mi je već ujutru poslao sms gde mi je poželeo srećan put do posla... Uveče mi je slao citate pesama za laku noć. Najčešće Crvena jabuka, ali bilo je tu i starodgradskih bisera... Sve sami romantični momenti. Svakog vikenda me zvao da izadjemo, da prošetamo, popijemo piće... Pričali smo o običnim stvarima, tipa ko koje filmove gleda, koju muziku sluša... Ali, znali smo da se dohvatimo i teških filozofskih tema, kao što su kako je to živeti u dvoje, paranormalne pojave... Čak smo i o sportu pričali. Ma, kažem ti, dragi dnevniče, pričali smo o svemu i svačemu. Možeš zamisliti moje iznenadjenje kad me je pozvao na voćnu salatu koju je sam spremio? Hajde, da je to u nekom restoranu, ali se mučio zbog mene! To niko do sada nije uradio za mene.
Jednom me je sačekao ispred zgrade kad sam se vraćala s posla. Znaš već kakva sam zbog svakodnevnih putovanja na posao i s posla. Nervozna sam uvek, nekad više, nekad manje. Tog dana je bilo i neko grozno vreme, oblačno, hladnjikavo. On stoji ispred, čeka me i, uz smešak, iznenada je izvukao ružu i poklonio mi. Baš pažljivo! Odmah me prošao umor, nestala nervoza. Otišao je dobacivši pritom da bismo mogli opet da se vidimo sutra-prekosutra...
Dragi moj dnevniče, znam da ti je ovo smešno i da te nervira, ali ja nemam kome da se poverim, pa ću pokušati da skratim. Narezao mi je par diskova, maltretirala sam ga da mi skida nešto sa interneta par sati. Jako je pažljiv, dobronameran prema meni. Izgledalo mi je da se uporno nabacuje, ali nikad nije rekao ništa na tu temu. To mi je bilo jako čudno, ali ni ja nisam davala povoda. Barem tako mislim.
Već sam ti pisala da zbog posla ne mogu da idem na Bajagin koncert. Zvao me telefonom da čujem omiljenu pesmu!
Samo mi je jednom poslao sms koji me je zbunio. Pisalo je "Ti mene više ne voliš, jer mi se ne javljaš!" Nisam znala šta bih mu rekla, kako je mogao da shvati da ga ja volim, kad mu to nisam ničim ni napomenula, a kamoli nešto više? Odakle mu to da ga volim? Malo sam bila zbunjena, ali nisam htela da dramim. Pustila sam da vreme reši taj problem.
On se i dalje povremeno javljao, izašli bismo kad sam ja imala vremena... Za prvomajski praznik smo išli na neki izlet, na rastanku mi je rekao "Ako ti nisam danas dosadio, hajde da i večeras izadjemo!"
Dakle, jasno je da mi se uporno nabacuje. Ono što je počelo da me zbunjuje u poslednjih par meseci, počeo je da mi priča o nekoj svojoj bivšoj ljubavi?! Šta mene briga za njegove bivše? Malo mu je tužna priča, koliko sam ga shvatila. Pukla je ta veza odavno, ali, eto on je pamti i sve mu liči na, kako je sam rekao "špansku seriju". Da li hoće da me "navata" na patetiku i njegovo slomljeno srce? Stvarno nisam pametna... Bila sam fina i rekla mu da je ta "ćurka" na gubitku čim nije s njim, ali da život ide dalje. On se složio s tim. I dodao da život ide dalje za sve, samo ne za njega!
Stvarno nisam pametna...
Eto, dragi dnevniče, sad znaš zašto sam zbunjena. Videćemo šta će da donese dan, a šta noć.
Do tada, voli te i ljubi tvoja A.

Možda i ona pročita 34, Cvetana

Cvetanu sam prvi put sreo na moru. Mi klinci, pri kraju osnovne škole, poslati preko sindikata, pravimo se važni i odrasli. Spazio sam je slučajno, u prolazu, stajala je s nekim tipom, par godina starijim od nje.

-Ovu razglednicu ćemo da pošaljemo mami i tati, a ovu...
Dalje i nisam slušao. Dakle, brat i sestra. Ponosan na svoj zaključak ravan barem Šerloku Holmsu, krenem da se nadjem sa nekim poznanicima. Oni su mi bili simpatični. Ej, javljaju se kući, da roditelji ne brinu.
Sad mi je sve to smešno. Balavci, koji su kod kuće uspeli da nekoliko puta izadku u "grad", ovde koriste veliko, školsko dvorište za izlazak. A, s druge strane, i gde bismo išli? Nikog ne znaš, a sve "interesne sfere" su ti tu, pred nosom. Preko dana se jurcamo po plaži, a uveče po dvorištu. E, da, i menjamo se kada smo "dežurni" tokom obedovanja. To je posebna zanimljivost. Svakog dana - druga spavaona. Tvoj posao je spremanje i raspremanje stola, kao i da uzmeš prazan tanjir od nekog ko je zbrisao supu i da mu ga vratiš sa jelom, dodaš gladnima hleba, i slično. Zato smo se i menjali, ne bi li bili na usluzi "nekom". Slučajno, naravno. Normalno, da ne bi sve bilo idealno, potrudio se neko ko je doneo odluku da se ide po spavaonama i to svakog dana neko drugi ide prvi... Tako je bilo teško pogoditi od prve ko će gde da sedi, pa smo menjali raspored oko stolova u hodu.
Ali, to sve i nema neke velike veze sa ovom pričom. Cvetanu sam sreo i sledeće godine. Uz mali napor sigurno bih se setio i koliko sam puta letovao tamo, ali nešto nisam raspoložen za takvu gimnastiku. A ako se dobro sećam, ona je bila svake godine, kad i ja. Kada sam je tačno upoznao spada u domen amnezije. Čak se ne sećam ni da li sam najpre upoznao njenog brata ili nju... Znam da smo on i ja igrali šah, valjda bili u istoj sobi... U suštini, sve dodje na svoje. Svi se tamo bili na "gomilu", godinama je ista ekipa dolazila, pa je i neizbežno da se kad-tad upoznamo. Ona je imala drugaricu koja je išla u moju školu, i koji sam sretao sledećih godinu dana u školi, da bi posle toga nestala, sigurno se preselivši negde... Pamtim i crvenu majicu, od nekog materijala sličnog najlonu i natpisa "ALL STARS". Sad se setih, trebalo je da se menjamo na par dana, ja njoj da dam koralni lančić, a zauzvrat da dobijem majicu. Jedne godine smo baš bili, onako, bliski. Imao sam super vaspitača. Zamislite čiču od pedesetak godina koji na plažu ode sa deset vaspitanika, vrati se sa šest, sutradan ode sa trojicom, dodje sa njih petnaest... Mi, klinci, žljni baš takve slobode, bili smo predmet zavisti svih ostalih koji nisu bili te sreće. Tako sam i otkrio zadovoljsto ostajanja na plaži u rane večernje sate. Plaža bez mnogo ljudi, tople more, sunce zalazi... I klinci čavrljaju u pesku.
Ne, nismo se muvali. Možda i jesmo, ali od toga ne bi bilo ništa, zbog mog stava o vezama na moru. Pa, ljudi, vratićemo se kući... A kući je nikad nisam sreo u gradu, kao ogromnu većinu vršnjaka!? Nikad nisam saznao gde je izlazila. Ni ona ni njen brat!? Znao sam i gde stanuje, i koji joj je broj telefona, ali, eto...
Jednostavno, pogubili smo se. Klasika, vratiš se s mora, vidiš se sa svojim starim društvom, za par dana zaboraviš sve...
Onda sam je sreo posle nekoliko godina. Isti lik. I stas. Bio sam u nekom ženskom društvu, ona je znala tu moju drugaricu i u prolazu joj je rekla da je nazove. Nije me prepoznala. Ako je ona ostala ista, ja nisam. A možda me "namerno" nije prepoznala. Nisam ni hteo da lupam glavu oko toga. Kada sam je sledeći put sreo, imala je "stomak" i držala nekog tipa pod ruku. Pogledao sam je u deliću sekunde, i pomislio sam:
- Završena karijera.

Napomena: fotografija iz ove priče je nastala 17.09.2007.

Možda i ona pročita 33, Zakopana ljubav

Pokušavao sam da zaboravim jedan neuspeh, hteo da krenem dalje i svašta mi je padalo na pamet. Mislio sam da, ako već moram da imam neku kraj mene, neka to bude neka s kojom imam slična interesovanja, koja mi nije dosadna... Ma, neka s kojom bih čak mogao i da živim! Ljubav, ionako, bude tu u početku, a vremenom predje u naviku. Ja ću odmah da se dohvatim te navike!
E, onda je, odjednom, izronila ona. Nasmejala se kako samo ona ume i rekla:
- Nemaš ti pojma. Ima ljubavi, samo ne smeš da je zapostaviš, da je gurneš u drugi plan. Eto, ja verujem u večnu ljubav i sigurna sam da postoji.
Tu sam se zamislio. I složio se. Uz konstataciju da je pravi uspeh naći i prepoznati takvu ljubav. Samo, dešava se da, kad je nadješ i počneš da živiš s njom, ispostavi se da si ti, u stvari, neku drugu ljubav zakopao u sebi.
- Moja prava ljubav je pokopana u meni, na žalost - nastavila je. - Samo, ljubav nema godina. Ona se uvek radja.
Nisam izdržao. Filozofiranje mi je oduvek bilo slaba strana. Prosipam bisere i savetujem slušaoce da zapisuju moje umotvorine, jer ih ja sigurno neću upamtiti. Odvalio sam, kao iz topa savet da ako je ljubav u njoj pokopana, onda ašov u ruke, motiku ili šta već, i iskopaj je. Ili ti iskopaj nju ili će ona da zakopa tebe definitivno!Iz ličnog iskustva znam da bilo kakav pokušaj zatrpavanja ljubavi usputnim, prolaznim pokušajima da se ona prava zaboravi, samo još više pojačavaju osećaj one koju sam zakopao...

Možda i ona pročita 31, Nova godina

Smena mi je bila pri kraju. Jos samo desetak minuta i krećem sa pripremama za doček. Sutra je Nova godina, ja debelo zakasnio sa pripremama, ali nema veze. Ionako mi uvek fali vreme, to znaju vrlo dobro svi moji poznanici. Uvek kasnim, jer pokušavam da svima pomognem. No, to je već neka druga priča...
Tada je svratio moj prijatelj. Obično u smiraj dana izadje da "protegne noge", kako je uobičajavao da kaže. Nikad ne zna gde će da završi to "protezanje"!? Nekad u nekom kafiću, nekad svrati kod nekog, nekad samo prošeta po korzou. Večeras je svratio kod mene.
- Znao sam da radiš do 6, pa ako nemaš ništa pametnije hajde da "protegnemo noge". Ili ako ideš negde pešaka, ja ću da ti pravim društvo do tamo?
- Može - rekao sam - idem do nekih rodjaka, treba nešto da im izmajstorišem na brzaka, pa možemo do tamo zajedno. 15 minuta su odavde... Samo da se pozdravim s kolegom i idemo!
Izašli smo na ulicu. Prednovogodišnja ludnica je bila na vrhuncu. Ulični prodavci su pokušavali da iskoriste još ono malo vremena što im je ostalo da prodaju svoju robu, petarde su praštale na sve strane...
- Gde ćeš za doček - postavio mi je ono uobičajeno pitanje.
- Pa, u poverenju, tebi i mogu da kažem. Nemoj da širiš, sačuvaj za sebe. Krišom ću da čekam Novu godinu.
Pogledao me je zbunjeno. Logično, potpuno logično.
- Znaš, dolazi mi ona moja iz Beograda, ali tako da niko ne zna.
- Niko?
- Mislim na njene u Beogradu i babu ovde. A kakav smo grad ovde, ne bi me čudilo da baba odmah to sazna.
- Ha, stvarno... Te babe su uvek čudo, sve znaju. I kako misliš da krišom čekaš Novu godinu, kad će nekoliko milijardi ljudi da radi to isto?
- Skrovito je samo mesto. Ona i ja ćemo da čekamo sami. Prijatelj mi je pre par meseci otišao u inostranstvo da radi, a meni ostavio stan da ga pazim. Tamo ćemo da budemo!
Zastao je i pogledao me. Nisam uspeo da mu sa face pročitam šta mu prolazi kroz glavu! Videlo se samo da mu mozak radi 300 na sat...
- E, pa ja takvog tražim!
- !? - sad sam ja bio zbunjen.
- Pre par meseci ste nam baš ti i Gaga oslobodili mesto u kafiću. Vi ste upravo odlazili, a mi dolazili. E, ta kovrdžava dolazi kod mene za doček. Krišom!
Pogledao sam ga. Znam da ima sjajan smisao za humor i da mu treba milisekunda da počne nekog da zavitlava, a da zavitlavani toga nije ni svestan. Ćutao sam i pustio da priča dalje.
- Znaš da nije iz Leskovca, ma znaš celu priču!
Klimnuo sam glavom, ali mi još uvek ništa nije bilo jasno. Kao kroz maglu se sećam te devojke, mislim da ima sestru ili brata ovde...
- Koju priču - pitao sam - ima brata ili sestru ovde i to je sve što znam...
- Sestru. Nebitno. U stvari, jako bitno, jer sestra je poslednja osoba koja treba da zna gde je. Kako sestra ima i drugarice i drugove, uvek postoji opasnost da nastane kućni problem. Mislio sam da budemo kod mene, ali pošto si i ti u istoj situaciji, hajde da zajedno čekamo krišom Novu godinu!
Za minut smo sve dogovorili. Sutra u pola šest da dodje opet kod mene na posao, uzimamo kola od kolege da prevezemo klopu, piće i grickalice, sačekamo nju na stanici, pokupimo Gagu i odemo na doček!
Planovi su jedno, a realnost uvek nešto suprotno. Ja sam zaboravio da zatvorim prozor, pa je u stanu bilo hladno kao na ulici! Kad smo pokušali da krenemo autom, dobrih deset minuta smo pokušavali da menjač ubacimo u rikverc. Glupa tehnika, treba ga sa dva prsta podići na gore i onda pomerati... Naravno, tih deset minuta nam je svuda trebalo. Zakasnili smo na stanicu, srećom ona nije imali gde da ode, pa je morala da čeka. Onda smo trčali da kupujemo sokove u poslednji čas... Ali, nevažno... Sve su to sitnice. Njih sam ostavio u stanu, vratio kolegi auto i otišao po Gagu, nadajući se da se kod te drugarice zapričala i da ne primećuje da kasnim.
Nije primetila. Tačnije, primetila je, ali tek kad sam se pojavio na vratima.
- Pričam ti usput, hajdemo - rekoh i krenusmo.
Uz put sam ukratko prepričao prethodnih stotinak minuta. I da se pitam kako li je sada njima u hladnom stanu. Jer, grejanje više ne radi nego što radi...
Kad smo došli naišli smo na zaključana vrata. Pokušao sam da budem duhovit:
- Nije, valjda, da nisu mogli toliko da se uzdrže?
Ni posle dva minuta zvonjave i lupnjave niko ne otvara. Tek onda sam primetio na podu papirić, koji je, verovetno, loše zaglavljen u vratima, pao. Njegov rukopis, naravno.
"Otišli smo po grejalicu. Ključ od igloa je kod nas."
Za nepuna dva sata je ponoć, a mi ispred zaključanog stana! Ostavili smo onaj isti papirić u vratim sa porukom "mi smo u broju 32" i otišli tamo na kafu.
Nije im dugo trebalo, vratili su se. Pola jedanaest, može da počne doček...
Brzo je proletelo tih sat ipo. Pred samu ponoć nas dva kretena je uzelo po kutiju petardi i pravac - terasa! Gaga nas je samo pogledala i rekla:
- Momci, zar ne mislite da je glupo da dve devojke jedna drugoj prve čestitaju Novu godinu?
Pogledali smo se.
- U pravu si. Potpuno! Srećna Nova godina! Cmok-cmok-cmok.. I tebi, i tebi...
Trk na terasu!!!
I tako, protutnjalo veče, razilazimo se i pada dogovor da nas dvojica, kao džentlmeni sredimo stan sutradan...
E, tu mi je ispričao detalje:
- Kad smo krenuli na stanicu, da ona ode kući, išli smo nekim okolnim ulicama, sve u nadi da nećemo ni slučajno da sretnemo nekog ko je zna. Verovatnoća za to ogromna, idemo s kraja na kraj grada. I, naravno, sreli smo se sa neke dve koje je znaju. Izašli iza ugla, na desetak metara ispred nas ove prelaze ulicu. Srećom, nisu nam išle u susret, ali, kako to već biva, jedna se slučajno okrenula. Nisam siguran da li je nešto videla, jer smo se vratili iza zgrade. I to je smešno do bola. Ja idem ispred, za svaki slučaj, ona na pola metra iza mene. Samo sam se okrenuo u mestu i rekao joj "Nazad, brzo!" I kad sam, kao slučajno, nastavio dalje, vidim da ta poznanica vezuje pertlu na sred pešačkog prelaza i, onako ispod oka, gleda u nasem pravcu. Počeo sam da se smejem sebi u bradu i nastavio dalje. Sačekao sam da se izgube i mahnuo ovoj da nastavljamo dalje. Više ih nismo sreli. Čoveče, da mi je neko pričao da ću da se krijem za doček, da krišom pokušavam da dodjem do autobuske stanice... Kao da sam ilegalac u "Otpisanima"! Ali, ne žalim, nikad se lepše nisam proveo!!!

Možda i ona pročita 30, Oproštaj

Sedeli smo već desetak minuta. Popili piće do pola. Ispričali neke bezvezne priče, zbog kojih smo se, ustvari, i našli posle dužeg vremena. Obaveze pritisle, pa nemamo kad da se srećemo s prijateljima. Sve se svelo na slučajne susrete na ulici, ono zdravo-zdravo, vidimo se u prolazu ili kontaktiramo preko e-maila. Onda se sretnemo posle pola godine, imamo pola sata vremena i odemo negde na piće. Baš kao ona i ja sada.
Ćutimo već minut-dva. Mrzim kad sedim s nekim i ćutimo. To možemo i sami da radimo kod kuće, ali ako smo već izašli, daj da nešto pričamo, makar i "mlatili praznu slamu". Zato sam i odvalio glupo pitanje:
"Zašto mu ne oprostiš?"
Pogledala me je zbunjeno. Jesmo mi veliki prijatelji, znam ja neke njene tajne, ali nikad joj se nisam mešao u život na ovaj način.
"Ne, stvarno... Ako već može da bude opet nešto, nemoj da si sujetna. Šta sve ljudi ne opraštaju jedni drugima. To što je mislio da je našao bolju, bilo pa prošlo..."
I dalje me je gledala zbunjeno. I progovorila, nekako tiho, u pola glasa, ali sigurna u sebe:
"Stvarno se nismo videli odavno. Ti... ti stvarno ne znaš šta je bilo?"
"Odakle bih znao? Ionako njega znam samo iz tvojh priča, upoznali smo se jednom, ono na tvom rodjendanu i potom videli još možda dva-tri puta na par minuta. Ono što znam je bili ste zajedno, pukla veza, jer on mislio da je našao bolju, sad ti se javio, pozdravio te, onako, izokola, ali dovoljno jasno da shvatiš šta hoće... A ti ćeš da budeš ledena princeza?"
"Nema tu šta da se oprašta. Nije on mene prevario pa da mu ja sad, kao, opraštam prevaru. Počeo je sve redje da se javlja, na kraju mi priznao da se dvoumi, da ne zna šta će... Poslednji put kad sam ga zvala, to mi je stvarno bilo smešno, on se javi, pa mi da nju! Ja zvala samo da mi vrati duks što ostao kod njega, ona mislila da ga ganjam, jer mi dužan pare. Htela galantno da isplati dug. E, da, još mi se ona predstavila kao njegova verenica.
Eto, kao što vidiš, jedna glupa situacija. Ekspresno našao verenicu, oženio se... Šta imam ja tu da opraštam? U redu, javio se, drago mi je. Samo..."
Zaćutala je. Ćutao sam i ja. Glupo mi je kopati po nečijoj prošlosti., znam da to može da bude bolno... Ako mogu da pomognem, tu sam, ako ne ništa, neću odmagati. Samo ne volim kad sedimo i ćutimo. Tad se desi da iz najbolje namere postavim glupo pitanje.

Možda i ona pročita 29, Tri tačke...

Daleko od očiju, daleko od srca... Verujem da je tačno, ali šta da radim kad mi se njena slika svakog dana iznova vraća kroz sećanja?
Taman se udalji od srca, a onda mozak proradi, ubaci mi je nekako... Šta ja znam, dok idem ulicom, kao da je ona upravo ovog trena zamakla za ugao... Ili, dok menjam tv-kanale iz dosade, kao da proleti kroz neki kadar... I uvek kad zazvoni telefon prvo pomislim ona zove...
Da li sam ja opsednut njom? Koja je to sila što ne da vremenu da je obriše iz mene? Da li je to ona gomila lepih stvari koje su nas spajale? Dobro, da ne ispadne kako idealizujem, bilo je i par ružnih, nekih nesporazuma... Ali, opet, kad se vrati film... U ljudskoj je psihi da pamti samo lepe stvari, a loše potiskuje...
Sve što mi se dešavalo uz nju je, ipak, bila lepa, dobra stvar... Možda me je to i uspavalo... Toliko uspavalo da nisam osetio trenutak kad je krenula na drugu stranu, bez da se držimo za ruke... Mislio sam da ja idem za njom, ali... Prekasno sam shvatio kako stojim sam, izgubljen u gužvi tudjih želja... I sad mi je ostalo da se stalno osvrćem, da je tražim...
Uzalud! Ionako je sve bilo protiv nas!

Možda i ona pročita 28, Omiljeni cd

Sasvim slučajno sam otkrio da je moja amnezija delimično uspešna. Odnosno, stvari koje silom pokušavam da gurnem u zaborav, iznenada grunu na svetlo dana i iznesu mi opet na videlo čitavu priču...
Bila nam je godišnjica. Od nje sam na poklon dobio cd. Običan, muzički cd. The Cranberries - Burry the Hatchet. I istog trena mi je taj disk postao najomiljeniji. Da ne bude zabune, volim ja taj bend, ali ne baš toliko...
Iste večeri sam imao, hm, nazovimo to tako, javni nastup kao gost na radiju. Naime, dvojica mojih prijatelja su imali emisiju na lokalnoj radio-stanici. Svaki put, kad bi njima bila neka jubilarna emisija, ja sam gostovao i, naravno, imao pravo na muzičku želju. Rekao sam im da puste stvar sa mog omiljenog diska. Koju? Koju hoće... Kako to da nemam omiljenu pesmu na omiljenom disku? Nije, valjda, da ih sve volim? Momci, kako ne shvatate, omiljen je disk, ne ono na njemu! Pa, uz malo sreće, sad bi vam u program išao Sinan Sakić, Mitar Mirić... O poklonu od drage osobe se radi... Zato je omiljen...
Ko zna kako sam im izgledao... Čitav razgovor je išao uživo, pa im je, možda, i izgledalo da po običaju lupetam u program.
Nije ni važno. Omiljen disk je i dalje omiljen, ima svoje mesto na polici, ali retko, zaista retko završi u cd-plejeru. Kao, uostalom, i drugi diskovi... No, to je već neka druga priča.

http://www.youtube.com/watch?v=ky4CdN0x58A&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=h83XB1WOViM
http://www.youtube.com/watch?v=hUFPooqKllA&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=84zVbHX7lVw&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=SHoHIL2ABVQ&feature=fvst
http://www.youtube.com/watch?v=KJKeNjrbULU
http://www.youtube.com/watch?v=LScoGbMmL04
http://www.youtube.com/watch?v=C1RLKAd_l_8&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=ep8UVu0bsEQ
http://www.youtube.com/watch?v=CiBUnbPFk2Q
http://www.youtube.com/watch?v=O9AFNTGrBZA
http://www.youtube.com/watch?v=90mnNUi__yg
http://www.youtube.com/watch?v=wBM6s1btb3s&feature=related

Možda i ona pročita 27, Biznis chat

Ona: Znaš da su mnoge grupe u Americi skrenule pažnju i postale best seller samo zato što su stavile pesme na myspace? Iskoristimo prednosti interneta, dosta je bilo Travijana.
Ja: U kom smislu iskoristimo?
Ona: Svako kako najbolje zna.
Ja: U, što ti je savet... Ja ga koristim kao relaksaciju kroz Travian.
Ona: Pa zar ga ne koristiš kroz blog? Ko bi ti objavio priče i za koju kintu?
Ja: Zato se i nisam "mlatio" da pišem. Mrzelo me... Opet, ne bi bilo ni bloga da nisam slomio nogu. Mislim da znaš kako je nastao moj blog.
Ona: Whatever...
Ja: Kad smo već kod bloga... http://spyrai.blogspot.com.
Ona: Čitam ja redovno.
Ja: Još kad bih i ja pisao redovno. Mada, pola knjige MIOP je napisano... Sad polako skupljam slike onih koje su inspiracija za MIOP... Pa da se to sve lepo objavi! Naslov, slika, tekst! Ko da su novine!
Ona: A zar novine ne čitaš na internetu?
Ja: Ne. Samo strip u Blicu. Načitao sam se novina za onih šest i po godina u kiosku do kraja života... Nego, koju tvoju sliku da stavim? Hoćeš sama da odabereš ili da ja biram? Naravno, imaćeš onaj crni povez preko očiju...
Ona: Što?
Ja: Pa znaš kako u novinama stavljaju crno preko očiju da se ne prepozna o kome se radi.
Ona: Evo ova s profila, nemoj da biraš iz svoje kolekcije. Ustvari, nemoj da stavljaš nijednu, ako hoćeš da mi sakriješ identitet.
Ja: Čekaj, gledam slike sa tvog profila. Hm, evo ova! S obzirom na pozadinu, očekujem da sa kojom kintom uleti i Hrvatska turistička organizacija!!! Što znači prodaju knjige i u Hrvatskoj, ha! Ili da stavim ovu gde si sa Severinom, pa neka pogadjaju čitaoci ko je "tema" priča, hihihi...
Ona: ‘ajmo iz početka, nisam baš najbolje shvatila... Za šta ti treba moja slika?
Ja: 'ajmo. Dakle, MIOP = Možda i ona pročita. Svaka priča bar jedna osoba. I svaka osoba bar jedna priča.
Ona: Aha.
Ja: Kad se to uobliči kao knjiga ima da me stalno pitaju koja je ova iz, npr. MIOP 6, ili MIOP 46... Zato ja lepo okačim slike i 'ajd' zdravo.
Ona: Pa onda novo slikanje, šta ti misliš?!?
Ja: Jel' da da sam mnogo pametan? O originalnosti je izlišno govoriti... Novo slikanje? Specijalno za knjigu? Liiiiiiiiiiii...
Ona: Pa nego šta?
Ja: Da li sad razmišljaš o ambijentu u kome ćeš da se slikaš? Sad još da kažeš "hajde mi plati put do Novog Zelanda, ima tamo jedan vodopad..."
Ona: Ne, ja sam skromna osoba, samo napravi pojedinačan rapored, znaš kad se žene sastave ogovaranju nikad kraja...
Ja: U, pa naravno... Svako slikanje ide zasebno. More, kad malo bolje razmislim, pa znaš šta najbolje prodaje novine? Duplerice!!! 'beš tekstove, 'beš knjigu, daj meso!!!
Ona: Ali ti pišeš knjigu ne skandal novinu!
Ja: Znači, ima da ostanem kraći za glavu zbog skandala... Ja pišem knjigu kao da je novina! To još nisam video! Kao što rekoh - naslov, slika, tekst... Samo se bojim da će jedna strana da ostane prazna... Gde ovu da iskopam? http://spyrai.blogspot.com/2009/05/mozda-i-ona-procita-16.html
Ona: E, pa ova priča ide uz novu pesmu Karleuše – Insomnija. (Napomena pisca – misli se na priču za koju je link http://spyrai.blogspot.com/2010/01/negacija.html)
Ja: Slab sam sa poznavanjem lika i dela te umetnice...Čekaj da pronadjem tekst negde...
Ona: Pronadji spot. Na youtube. Ekspanziju je doživeo 2005... Youtube, ne Karleuša i njen spot.
Ja: Baš mi se i ne gleda spot... Tekst je nadovezan na najnoviju priču...
Ona: Grešiš, ovaj, mnogo grešiš sinko.
Ja: Ja sam mislio da komentarišeš onaj poslednji link, za onu osobu što ne znam kako da je nadjem i slikam. Ajde da vidim spot kad mi ti savetuješ... Uuuuuuu... Ovo nije za pesmu "Insomnia" nego za pesmu "Horor"
Ona: Nazovi je kako hoćeš, ali je najgledanija stvar na youtube tog dana kada je postavljena, još je dotična izjavila kako joj je inspiracija lady gaga.
Ja: I što se čudiš kad ja hoću da stavim duplerice u knjigu?
Ona: Zato što ti nisi Karleuša. Ili se možda varam.
Ja: Nisam, ali zato i neće tu da bude moja slika. Mislim, hoće, ali na poslednjoj strani... Onaj tekst o autoru... Zamisli bilbord...
Ona: Ti bi onda trash knjigu...
Ja: Knjiga prvenac Ivana Spirića!
"Možda i ona pročita"
Saznajte ko je ona koja će to možda da pročita, tako što ćete da vidite njihove umetničke aktove na slikama u knjizi!!!
Ima miliJoni da namlatim! Knjiga će da bude, naravno, u foliji, da ne možeš da je otvoriš dok je ne kupiš.
E, imam smisao za biznis...
Ona: A šta piše nije ni važno...
Ja: Bregović: "Piši o meni šta hoćeš, samo mi stavi što veću sliku!" Ko hoće da čita neka čita, ne branim mu. Ali, ako već može da se zaradi neka parica, eto radosti!!! Kad namlatim pare od knjige vodim sve junakinje knjige sa mnom na, npr. Havaje... Naravno, one koje mogu da idu... Nosimo kameru i od svega pravimo reportažu koju ćemo da prodamo televiziji koja najviše plati! A tek sponzori...
Ona: E, ako je tako onda hoću honorar za slikanje!
Ja: To se podrazumeva! Koliko tražiš? Ajde, piši brojeve, nemoj sad da tražiš digitron!
Ona: Prva brojka nije bitna, važno je da ima šest nula.
Ja: Ili da se obratim tvom menadzeru?
Ona: Mislim da je to najbolje.
Ja: Prosta matematika - tržište ex-yu na koje ću da plasiram knjigu u prvom turnusu ima oko 20.000.000 potencijalnih čitalaca. Svaki deseti da da po evro, eto 2.000.000 evrića!
Ona: Prosto.
Ja: Plus prevodjenje za englesko i kinesko tržište... Pa sponzori, pa već pomenuti Havaji... Odoh sutra da dam otkaz!
Ona: Pa nisi valjda lud da radiš...
Ja: Sad sam shvatio da nisam. Koliko ja vidim tu će da bude mnogo, mnogo para... Hoćeš li da radiš na procenat?
Ona: Razmisliću... Sutra, sad odoh da spavam.
Ja: Uze mi slova sa tastature... Idem i ja da spavam, sutra radim od 8.00h.

Možda i ona pročita 26, Osmeh zbog Tamare

Sasvim slučajno saznao sam za Bajagin koncert na trgu... Nekako sam postao asocijalan, ne izlazim, ne gledam tv, ne slušam radio, internet mi služi za on-line igrice...
Znao sam da ona neće da bude te večeri u gradu, ali mi to nije smetalo da je pozovem da idemo na koncert. Običan sms, ništa komplikovano. Odgovorila je samo "Pozdravi Bajagu od mene". Nastavio sam prepisku pitajući je za omiljenu pesmu, da naručim prilikom pozdrava... Dotukao me sms od jedne reči. Tamara. Da li je to skrivena kamera? Ma, nema šanse da ona zna... To je i moja omiljena pesma. I najomiljenije žensko ime! Nikad mi niko nije verovao da ne postoji nijedna Tamara, da je to neki moj doživljaj! Čak sam se pravdao i kad sam svojem kumčetu svojevremeno odabrao upravo ime Tamara. Svi su verovali da je to neka Tamara, neka konkretna osoba, a ne običan osećaj za nešto što mi zvuči lepo.
Davno sam prestao da pratim čitave koncerte. Odslušam par pesama, ocenim zvuk i odem. Nikad nisam bio neko ko će skakati i pevati, dizati ruke, aplaudirati u ritmu... Zato mi brzo i dosadi koncert.
Planirao sam da to uradim i sada. Iskoristim modernu tehnologiju i omogućim joj da čuje "Tamaru" i odem. Temperatura koji stepen iznad nule. Ne smeta, izdržaću ja pola sata... Počinje koncert, redja Bajaga hitove, ali kao da je rešio da me drži na ulici do kraja... Cupkam pomalo u ritmu, prsti na nogama se smrzavaju... Ako mi je, neću da obujem čizme, mogu ja i u patikama... Smrzni se, konju, kad si glup!
Ljudi oko mene igraju, pevaju, a ja preispitujem sebe šta mi sve ovo treba... Da li da jednostavno odem i da odmah s vrata sednem na peć dok se kuva čaj? I šta mi znači da njoj omogućim da čuje tu "Tamaru"...
Pesma po pesma, hit do hita, kraj koncerta! Bez "Tamare"! Moji prsti na nogama ko kocke leda! Publika hoće još, naravno. Hoću i ja. Uz jedan uslov! "Tamaru" na bis, umetniče, da ti ne bih... zviždao i skandirao ružne reči.
Srećom, krenuli su poznati taktovi... Uzimam mobilni, automatsko biranje, zvoni... Zvoni... Zvoni... I zvoni... Uh, tek sam sad video da je prošla ponoć! Pa možda spava, daleko od svakog sna, ovaj, mobilnog telefona... Pu, 'bem ti život, smrzoh se da joj izmamim osmeh, a ona ko zna kad će da primeti propušten poziv. Razmišljam šta da radim kad se automatski prekine poziv. Da zovem opet? I opet, pa ko duže izdrži? Ili dok Bajaga ne otpeva celu pesmu?
Nije bilo potrebe. Javila se! Jedva da sam čuo njeno "Halo" od buke... Rekoh samo da je ne čujem, ali neka sluša. Slušala je i prekinula vezu posle desetak sekundi, možda i čitav minut. Izvinio sam se sms-om ako sam je probudio, ali nisam mogao da izdržim, rekoh, a da te ne pozdravi Bajaga lično. Odmah je odgovorila. Nije prepoznala pesmu! E, do... Propade fazon? Pa kad onaj na bini peva neprepoznatljivo! Opet sms s moje strane i pojašnjenje uz želje za laku noć. Valjda sam joj izmamio taj osmeh. Sigurno jesam, jer sam odjednom prestao da osećam hladnoću.

Top liste

Video sam interesantan tekst na:
http://www.marginalac.org/index.php?option=com_content&task=view&id=285&Itemid=72.
To me je podsetilo na radio emisiju koju smo radili Dule i ja devet godina. Emisija se zvala"Da Bog da crk'o r'n'r kad ga svako svira" i emitovana je na leskovačkom radiju 016 od 28.09.1993-24.09.2002! Svakog utorka u 20.00h. Ukupno je emitovano 427 emisija, jedina duža pauza u emitovanju je bila za vreme NATO bombardovanja.
Bavili smo se domaćom pop-rock scenom. Pod termin "domaća" spada ex-yu prostor. Liste su, uglavnom, kreativno delo tima koji je radio emisiju uz pomoć slušalaca. Do kraja 1997. postojala je i demo-lista, gde samo ime govori šta se tu emitovalo. Godišnja je pravljena na dva načina: nekad je bilo glasovima slušalaca, ili tako što bismo zbrajali bodove koje je svaka pesma osvojila (npr. prvo mesto 10 bodova, drugo devet itd...) u nekoj od emisija i dobijali konačan, godišnji izgled. U nastavku slede godišnje top-liste.

1993. demo predlozi su bili:

1. FIST - Ivana
2. Budwaiser - God Save the Rap
3. Qurve - Pokaži je
4. LSD - Moj brat je danas otišao u rat
5. Čili - Šta sa tobom (da radim sad)
6. Rockford - Kako da te volim
7. New Sheat On the Street - Hawaii
8. Park je moj - Mala devojka
9. Viking - Zauvek
10. Kerin - Nataša
11. Yugopetličičino - Burek 1/4
12. Who is the Best - Nobody's Fantazy
13. KBO - Forever Punk

(Da se primetiti da i nije baš sve bilo demo, ali... :))

Glasovima slušalaca tri prvoplasirane pesme su:

1. Yugopetličičino - Burek 1/4
2. LSD - Moj brat je danas otišao u rat
3. New Sheat On the Street - Hawaii

1994. demo po glasovima slušalaca:

1. LSD - Čudan grad
2. Stoper - Još samo ovu noć
3. Kobra - Severni vetrovi
4. Mona Liza - Dragana
5. Gospodin Pinokio - Ti si moj kraj
6. Antistres produkt - Rundi boy
7. Dr Iggy - Niko nikada
8. Cool - Plav oči
9. Yu pumpers - Noćna mora
10. Kerin - Čuvaj mi je meseče
11. Petar Pan - Slika
12. Prljavi inspektor Blaža - Dule Savić
13. Faza 5 - Sada znam
14. Ništa ali logopedi - Janjine
15. Agnus Dei - Zašto ne
16. Kontra ritam - Neko ima sreće, nekog sreća neće
17. Budweiser - 24 časa
18. Akcija - Proleće
19. Stentor - Smellof Death
20. Bad Behavior - Mrzim narodnjake

1994. domaća

1. Familija - Baltazar
2. Riblja čorba - Zbogom Srbijo
3. Obojeni program - ABCD avioni
4. Džukele - Amerika
5. Babe - Piksla od kristala
6. Goblini - Cipjonka
Van Gogh - Manitua mi
8. Oslobodioci - Reskiraj
9. Partibrejkers - Ljudi nisu isti
10. Block out - Neki moji drugovi
Dža ili bu - Hajde
Bajaga - Ovo je Balkan
13. Đorđe Balašević - Krivi smo mi
14. Toni Montano i Nele Karajlić - Mi smo srećna porodica
15. Dead Ideas - Wrong
16. MUP Monopol - Dušanovom ulicom
17. Direktori - Čistićete ulice
Novembar - Ko je sunce ubio
Bjesovi - Ime
Zvoncekova bilježnica - A slanina slanina forever
21. Slobodna wožnja - Trauma
Atheist rap - Ljubav
Boye - Gle, gle, gledaj
24. Kristali - Znam

1995. demo po glasaovima slušalaca

1. New Sheat On the Street - Turbo Biče
2. Stoper - Balada iz predgradja
3. Cepeni ćunci - Lekcija
4. Stoper - Prokleti svet
5. KBO - Idi + odlazi
6. LSD - Veruj miž
7. Le Šanades - Lajte kere
8.Faza 5 - Meni trebaš
9. Gloria - Ovo je kraj
10. Bad Behavior - Bad mix
11. Rain Dogs - Uspavanka za Draganu M.
12. Alan Ford - Zvezda estrade
13. Bad Behavior - Mrzim narodnjake
14. Bride - Water of Life
15. Rain Dogs - 1986.

1995. domaća

1. Oružjem protivu otmičara - Ptica
2. Atheist rap - Godina kulture
3. Plejboj - Znam
4. Električni orgazam - Kažu mi da te vratim mami
5. Babe - Dizel
6. Bebi Dol - Hajde da...
7. Ništa ali logopedi - Stao sam na Stone Called Crazy
Rambo Amadeus - Loza konjak
9. Obojeni program - Kočnice
10. Kasandrin glas - Kamenje
Novenbar - A ja sam je volio
Love Hunters - Kamikaze
Dobrovoljno pevačko društvo - Laura
14. Darkwood dub - On poskakuje mlad
15. Bjesovi - Avioni pevaju
Boje - Moraću se boriti
Goblini - ELeSDi se vraća kući
Ritam nereda - Nikad više
19. 16x8x23 - Kifle s džemom
Zvoncekova bilježnica - Brus Walter na golu Sarajeva
Prslook band - Plutam

1996. demo

1. Hidrogen - Lepotan
2. Zvoncekova bilježnica - Grandfather Zaharije Trnavčevića kolo
3.GBB - Free
4. Anestezija - Na kraju puta
5. Viborg Dallas - Noć posle dana posle noći
6. Jarboli - Da li u stvari ona nije bila oprezna
7. MUP monopol - U cara Trojana kozje uši
8. SKIDSS - Lidija
9. Rain Dogs - Urlik ranjenog tigra
10. Digresija - Rat i brat
11. LSD - Hej, mama, sad se stari pali
12. Mary Jane - Večiti san
13. Telegram Sam - Stvarno ne znam
14. Nena, Vlada & Ivica - Sve nestaje
15. Andjeli - Izabela

1996. domaća

1. Oružjem protivu otmičara - Mladiću moj
2. Disciplin A Kitschme - I've Got Those Teknicolor Eyes
3. Goblini - Anja volim te
4. Dobrovoljno pevačko društvo - Kratko pismo
5. Love Hunters - Kamikaze
6. Partibrejkers - Ludo i brzo
7. Dža ili bu - Večna lovišta
8. Eva Braun - Sasvim običan dan
9. Atheist rap - Pećinko
10. Dža ili bu - Proroćica sabljara
11. Sunshine - Miss "J"
12. Del Arno band - Dim iz moje lule
13. Goblini - Ona
14. Obojeni program - Tri sa sobom

1997. domaća (u 1998. godini ukinuta je demo lista i napravljena jedinstvena... Razlog je vrlo prost - totalno se izgubio smisao demo snimka - bendovi su snimali albume, sami pravili izdavačke kuće, objavljivali... Tako da se više nije znalo ko je stvarno izdavač, ko se zeza... :)

1. Goblini -U magnovenju
2. Sunshine - Kokane
3. Block out - Manastir
4. Zabranjenon pušenje -Od istorijskog AVNOJ-a...
5. Deca loših muzičara - Let There Be Rock
6. Bjesovi - Dar
7. Rambo Amadeus - Zreo za penziju
8. MUP monopol - Ona
9. Ex Ponto - Izgubljen sin
10. Partibrejkers - Sit gladan
11. Novembar - Baby, baby
12. Premijeri - Skitnica
13. Popcycle - Vilenjaci
14. Kristali - Sad se svega sećam
15. Eva Braun & Vlada Divljan - Hajde, sanjaj me, sanjaj

1998.

1. Block out - Protiv sebe
2. Džukele - San
3. SKIDS - Godine kulture II
4. Love Hunters - Naturlich
5. Dža ili bu - Kao da ničeg nije ni bilo
6. Ritam nereda - Gradska deca
7. Oružjem protivu otmičara - Kućni duhovi (remix)
8. Love Hunters - Like No Other Bitch... !
9. Džukele - Igla
10. Eva Braun - Lavirint
11. Orthodox Celts - Blue
12. Rosenkreutz - Jugoslovenka
13. Van Gogh - Polje snova (mix)
14. Atheist rap - Letnji hit
15. Generacija bez budućnosti - Knock me out
16. Ništa ali logopedi - Prporuše
17. Neverne bebe - Dvoje
18. Projekat "Lesly" - Vazduh koji dišem
19. Ministarstvo ljubavi - Princ
20. Cepeni ćunci - Šabane

1999.

Nije radjena godišnja top-lista

2000.

1. Negativ - Oblaci
2. Goblini - Daleki put
3. Novembar - Putujem sam
4. Negativ - Ti me ne voliš
5. Goblini - Voz
6. Orthodox Celts - Rocky Road To Dublin
7. Orthodox Celts - Green Roses
8. Kanda Kodža i Nebojša - Righteous
9. Eyesburn - Šejn
10. Vlada Divljan - Odnesi me
11. Goblini - Trag
12. Van Gogh - Da li zna
13. Prljavi inspektor Blaža - O kako gi sakam parite
14. Ana Stanić - Vidim te kad
15. Đorđe Balašević - Devedesete
16. NBG - Ima dana

2001.

1. E-play - Nikada
2. Van Gogh - Teška ljubav
3. Vroom - Kao Adam u rano jutro
4. Eyesburn - Pump it
5. Orthodox Celts - Far Away
6. Speed Limit - Are You Ready
7. Del Arno band - Verujem
8. Aleksandra Kovač - For Bette Or Worse
9. Van Gogh - Deja Vu
10. Kanda, KOdža i Nebojša - Izlazim
11. Jarboli - Ponekad
12. Block out - SDSS
13. Sunshine - Troops of Sunshine
14. Eyesburn - Sun
15. Meso feat. Eyesburn - Rizlu imaš ličnu kartu nemaš

Negacija

U pola noći budi je krik. Otvara oči i gleda oko sebe u mrak. Još je bunovna i, po navici, već traži naočare i dugme da upali stonu lampu. Ne dešava se to prvi put. Uvek čuje krik, trgne se i onda sedi u krevetu. Ne može da spava. A krik se javlja u njenoj glavi. Ne spava joj se i ovo je način da slaže sebe i ostane budna. Ne voli da spava. Veruje da je to gubljenje vremena, a ne voli kad gubi. Onda je nervozna, a tada gricka nokte. Onda oni više nisu lepi. A ona ne želi da nije lepa. Negde pred zoru opet će shvatiti da je samu sebe pretvorila u negaciju, ali tada je već dovoljno pospana da o tome ne misli, jer ne voli da razmišlja dok joj se spava. Uvek joj neka misao ostane nedomišljena.