Uf, koji mi je naziv ove priče! Kao da je u pitanju novi cd projekat nekog izvodjača lakih nota narodnog karaktera. Ili neka tv-sapunica špansko-portugalsko-turskog govornog područja...
Sve u svemu i bez obzira na sve, naša ljubav pobedjuje. Zgranut nad tom surovom istinom počeo sam da razmišljam kakva je to pobeda. Naime, ja volim nju i ona to zna, pritom i ona voli mene i ja to znam, ali nismo zajedno! Isprečila se surova životna realnost i kilometri! I sve mi to ispada kao neka kazna. Zajednička, njena i moja! Neko nam je rekao da patimo, jer nismo prepoznali momenat da budemo zajedno kad je trebalo!
Prepoznali smo ga, ali nekako kasno, pa sad ispaštamo. Neko više, neko manje, ali ne postoji kantar da izmeri patnju neostvarene ljubavi. Ostaje nada, ostaje želja, ostaje mogućnost. Samo vremena preostaje sve manje! Ističe nam nepovratno.
Setio sam se pokojnog profesora matematike i njegovih reči: "Deco, kad u životu padnete, a pašćete, ne brinite, ustanite, očukajte prašinu sa kolenca i produžite dalje. Ako to ne uradite, generacije koje dolaze iza pregaziće vas!"
Više od dvadeset godina je prošlo od kad sam čuo ove reči! Pre par dana sam ih se setio, kad mi je ona ispričala svoju sumornu životnu priču. Nerazumevanje sa svih strana, maltretiranje od onog ko bi trebao da je podrška, ma, tuga jedna... Plus svakodnevne brige i problemi! Previše za jedan život i slabašna pleća, prejaka kazna za jednu nepromišljenu odluku!
"Pamet u glavu, dupe uza zid" rekao bi onaj moj profesor. I, ma koliko izgledalo lakše ležati, ustani, otresi kolena i teraj dalje. Nema ti druge!
Sve u svemu i bez obzira na sve, naša ljubav pobedjuje. Zgranut nad tom surovom istinom počeo sam da razmišljam kakva je to pobeda. Naime, ja volim nju i ona to zna, pritom i ona voli mene i ja to znam, ali nismo zajedno! Isprečila se surova životna realnost i kilometri! I sve mi to ispada kao neka kazna. Zajednička, njena i moja! Neko nam je rekao da patimo, jer nismo prepoznali momenat da budemo zajedno kad je trebalo!
Prepoznali smo ga, ali nekako kasno, pa sad ispaštamo. Neko više, neko manje, ali ne postoji kantar da izmeri patnju neostvarene ljubavi. Ostaje nada, ostaje želja, ostaje mogućnost. Samo vremena preostaje sve manje! Ističe nam nepovratno.
Setio sam se pokojnog profesora matematike i njegovih reči: "Deco, kad u životu padnete, a pašćete, ne brinite, ustanite, očukajte prašinu sa kolenca i produžite dalje. Ako to ne uradite, generacije koje dolaze iza pregaziće vas!"
Više od dvadeset godina je prošlo od kad sam čuo ove reči! Pre par dana sam ih se setio, kad mi je ona ispričala svoju sumornu životnu priču. Nerazumevanje sa svih strana, maltretiranje od onog ko bi trebao da je podrška, ma, tuga jedna... Plus svakodnevne brige i problemi! Previše za jedan život i slabašna pleća, prejaka kazna za jednu nepromišljenu odluku!
"Pamet u glavu, dupe uza zid" rekao bi onaj moj profesor. I, ma koliko izgledalo lakše ležati, ustani, otresi kolena i teraj dalje. Nema ti druge!
3 коментара:
Lepo joj to i reci, preduzmi nesto ... a ne mozda ona procita :)
Ko kaže da nisam?
lepe ti priče ;)
Постави коментар