NOVA NAŠA REČ, 22.2.2018.
Običan
čovek obično kad vidi zmiju uradi jednu od ove dve stvari: ili pobegne glavom bez
obzira ili pokuša da je ubije. Retki su oni kojima su zmije, pa, recimo hobi. Jedan
od njih je i Saša Antić. Biolog po struci, već dvadesetak godina se bavi zmijama.
„Pre
toga sam ja imao potpuno iste predrasude o zmijama kao i sav, recimo, normalan svet.
Kroz nevladinu organizaciju iz Valjeva „Istraživači“ i jedan njihov deo koji čine
biolozi, sam počeo da se bavim zmijama. Tu sam već 15-ak godina edukator po tom
pitanju. To znači da vodim decu na teren kao što su valjevske planine, Durmitor,
praktično sam bio po čitavoj Srbiji... To je praktična škola u prirodi, gde osnovcima
i srednješkolcima na terenu pokazujemo taj tzv. zmijski svet. Svoje radove smo publikovali,
čak smo sarađivali i sa Bugarima, njihovi herpetolozi su dolazili kod nas. Tu sam
ja najpre naučio kako da raspoznajem zmije, kako da ih hvatam, a da ih pri tom ne
povredim. U suštini, sve ono što nisam mogao da naučim na fakultetu ja sam naučio
na terenu i sada to znanje prenosim dalje.“
Kakvih zmija ima u Srbiji
Svi
znamo da postoje dve vrste zmija, otrovnice (ljutice) i neotrovnice. U Srbiji postoji
deset vrsta zmija, od čega tri pripadaju otrovnicama.
„To
su poskok, šarka i šargan“ kaže Saša. „Poskok je najotrovniji, a šarka i šargan
su zmije koje, čak i ako ujedu čoveka u 99% slučajeva će čovek preživeti. Pogotovu
ako je to šargan, zmija koja je 20-ak centimetara duga i u Srbiji može da se nađe
samo na par mesta. Vrlo se teško nalazi, jer živi na velikim nadmorskim visinama.
Čak sam je i ja samo par puta video. Poskoka ima, ali je on zaštićena vrsta, zaštićen
je kao prirodna retkost. Po zakonu u Srbji, koji su vrlo rigorozni, ali se, na žalost
ne primenjuje, kazne za ubijenu zmiju su velike. Opet, po meni, bolje bi bilo da
se promeni svest, nego da se primenjuje zakon. Mnogo ljudi ne zna da, po nekim podacima,
da nisu poskoci i generalno zmije, mi bi hodali po miševima, koji su im u najvećem
broju slučajeva glavni izvor hrane. Zmija je jedna vrlo korisna životinja, ali to
mnogi ne znaju. Od zmijskog otrova se prave citostatici, tačnije jedan od sastojaka
citostatika je i zmijski otrov.“
Zmijski otrov, ljudski strah
od zmija i predrasude
„Zmijski
otrov ima primarnu funkciju u varenju, a ne da bi usmrtio plen“ pojašnjava Saša.
„Zmija
nema enzime u želucu koji mogu da svare, npr. miša. Da bi to nadoknadila ona to
ima u zubima. Kada ujede plen, izbaci otrov u telo žrtve i taj otrov počinje da
razgrađuje organski sastav plena. Kad se unese u želudac, uspeva da svari skoro
ceo plen, osim noktiju, kostiju i dlaka. To izbaci iz sebe. Mi smo te nesvarene
ostatke nalazili u prirodi i izgleda jako interesantno, koliko je to precizno svareno,
a bukvalno možete da sklopite mišji skelet.“
Činjenica
je da je strah od zmija jedan od najčešćih koji se javlja kod ljudi. Saša kaže da
za to ima više razloga.
„Prvi
je što od malena slušamo priče, pogotovo u ruralnim krajevima, gde nas plaše sa
aždajama, zmajevima, a pogotovu znmijama, koje su idealne za to. Dalje, zmija nema
očne kapke i kada je vidite ona ima taj neki pogled koji plaši. Poskok još ima i
rog, pa i to deluje zastrašujuće. Od biblijskih vremena zmija se smatra za neko
neviđeno zlo, počev od one jabuke koju je Eva dala Adamu... Mi smo godinama na terenu
i svakakvih priča smo se naslušali, od npr. „Amerikanci su nam bacali zmije“, „to
sve treba uništiti“ i slično... Onda se u medijima pojavi da je neko ubio 15 zmija,
čak vidiš i sliku da ih je okačio na žicu da se suše... Neverovatno, to nigde u
svetu nema... Ponavljam, ljudi nisu svesni korisnosti zmija, prepuni su predrasuda
o ovim stvorenjima. Npr. jedna od, po meni najsmešnijih predrasuda je da smuk pije
mleko. Mleko piju sisari, jer je to tako po prirodi. Gmizavci nisu sisari, oni ne
piju mleko i zašto bi sisali krave? Ali, nema šanse da ljude ubediš da to nije tako,
nego ti oni tvrde da je to tačno. Kad pitaš da li je video, dobiješ odgovor da nije
lično, ali mu je, npr. baba, deda, strina pričala o tome... Dešava se i da kada
radimo neka istraživanja na terenu i raspitujemo se za zmije odmah nam meštani kažu
da smo došli da tražimo neko skriveno zlato... Od vajkada postoje legende o zmijama
koje čuvaju skriveno zlato, koje je neko ko zna kada i ko zna zašto negde zakopao.
Onda je logično da mi preko zmija u stvari tražimo zlato...“
Ujed otrovnice
Sećanje
na prvo hvatanje zmije je još uvek upečatljivo. „Tresao sam se“ kaže Saša „iako
nije bila otrovnica. Više se i ne sećam, bio sam dete, ali mi nije bilo svejedno.
Čak i kasnije, kad sam krenuo da se bavim herpetologijom, prvi kontakt je bio sa
neotrovnicama, naravno da nisam odmah hvatao otrovnice. Naravno da postoji određena
doza straha, adrenalin te malo pokreće, ali to je pozivno u smislu da vodiš računa
da ne pogrešiš.“
Zmije
u 99% slučajeva ujedu čoveka za ekstremitete. „Najčešće ujedu čoveka kada je nagazi
ili kada sedne na zemlju, pa se osloni rukama“ pojašnjava Saša i kaže da zmije čoveka
napadaju isključivo u samoodbrani, odnosno kada se osete ugroženim.
„Čovek
nije njen plen, tako da one nemaju razloga da ga napadnu. Ona obično najpre zauzme
odbrambeni položaj, obično se smota i podigne glavu, što je već dovoljno upozoravajuće.
E, sad, šta raditi kad dođe do ujeda, odnosno kako ukazati prvu pomoć? Nikako ne
primenjivati ono što neki preporučuju, a to je da isisamo ranu, kako bi izvukli
krv. Onda može da se desi da onaj ko ukazuje pomoć strada, jer u usnama može da
ima neku ranu koje nije ni bio svestan. Mi na teren nosimo jednu spravicu koja radi
na principu vakuuma i izvlači otrov. Ako toga nema, obično se iseče rana, odnosno
spoje se tragovi zuba i istiska se maksimalno, kako bi se otrov, koji je žućkaste
boje, što više izbacio iz organizma. Treba podvezati ranu, ali tako da se ne desi
da se potpuno prekine krvotok i transportovati osobu do najbliže zdravstvene ustanove.
Pri tom treba paziti da ista ne zaspi, odnosno da ne ostane bez svesti. Postoji
protivotrov, antiviperin, koji mora da da lekar, zbog eventualne alergije na njega.
Inače, u 99 % slučajeva, ako je organizam zdrav, ako nisi bolestan, ne konzumiraš
narkotike, štajaznam, najverovatnije se osoba izvlači, jer je smrtnost kod ujeda
poskoka samo 1 %, a veća je smrtost ako se primi antiveprin. To je zato što se protivotrov
pravi od konjske krvi, odnosno namerno se izazove ujed kod konja, koji stvori ogromnu
količinu antitela. Njemu ne bude ništa, ta antitela se vade iz njegove krvi i daju
kao protivotrov kod zmiskog ujeda. E, sad, problem je što su za ljudski organizam
i ta antitela strani organizmi, pa se mi borimo i protiv toga, pa mogu lako da nastanu
nove komplikacije. Naravno, postoje zmijski ujedi gde nema igranja, gde se umire
u roku od 10-15 minuta, ali to su zmije koje žive daleko, daleko od ovih naših prostora.“
Gde ima zmija kod nas
Što
se omiljenih izletišta Leskovčana tiče, Pašina česma nema otrovnica, kaže Saša.
„Meni
je diplomski rad na fakultetu bio „Herpetologija leskovačke kotline“. U Srbiji generalno
nikad nije odrađeno mapiranje gde se koje vrste nalaze. Što se Kukavice tiče, deo
prema Vranju nema zmija. Severni deo, od Čukljenika do planinarskog doma takođe
nema zmija. Jedini deo gde ima poskoka je oko Skobaljić Grada i oko hidroelektrane.
Tamo gde je kula, gde se planira rekonstrukcija, je ono što mi nazivamo zmijarnik.
Moja preporuka je da, ako neko tu ide, da nikako ne ide bos ili u papučama i da
obavezno gleda ispred sebe. Mada, obično tu ljudi često prolaze i zmije se same
sklone. E, sad, problem je što se one i vrate, jer taj deo teritorije je njihovo
stanište, one tu žive.“
Pre nekoliko godina u samom centru Leskovca, ispred čitaonice, u devet ujutru na prednje
staklo parkiranog auta sunčala se zmija. S obzirom da se radilo o otrovnici, poskoku,
nastao je metež, a dodatni problem je bio što niko nije bio nadležan da zmiju bezbedno
uhvati. U međuvremenu su se neke stvari promenile, sad je JP „Komunalac“ nadležan,
a pre par godina su njihovi radnici obučeni za tako nešto.
„E, sad, koliko su oni stvarno obučeni... Naravno,
tu sam i ja, mene mogu uvek da pozovu. Ali tu je i Planinarsko smučarski klub „Kukavica“
gde zainteresovanima možemo da pružimo mnoge informacije. Godine nisu nikakav problem,
svi su dobrodošli!“
