VIBOR JUHAS, STRIP AUTOR IZ PULE

NOVA NAŠA REČ  1.2.2019.

Vibor Juhas rođen je 1982. godine u Puli. Bavi se ilustracijom, animacijom, muzikom i filmom. Autor je nekoliko muzičkih spotova uglavnom sastava iz Pule i okoline. Leskovac je prvi put posetio u okviru Balkanske smotre stripa.

„Mi smo prošle godine izdali strip „Mister Džo“ koji je vezan za priču Vladimira Nazora o Velom Joži“ kaže Vibor.

„Strip smo promovisali, javljali se na neke festivale, kontaktirali ljude... Internet je jako zgodan alat za samoreklamu, tu smo došli do Salona beogradskog stripa, a preko njega saznali za razne festivale po Srbiji, kao što je i Balkanska smotra u Leskovcu. Iako smo imali veliku volju i želju da dođemo još 2017., kada nas je Marko prvi put zvao (Marko Stojanović, predavač u Leskovačkoj školi stripa, prim. aut.). Na žalost, finansijska situacija nam je bila loša, pa nismo uspeli da se organizujemo. U septembru smo se sreli sa Markom, popričali i dogovorili se da malo štedimo, te da dođemo, što smo i uradili. U međuvremenu smo o samoj smotri u Leskovcu od kolega sa svih strana čuli samo dobre i pozitivne stvari, tako da je i to doprinelo našoj želji da se predstavimo Leskovcu. Jedino mi je žao što sam došao samo ja koji sam strip crtač, dok moj brat, koji je scenarist na stripu, zbog obaveza nije imao vremena. Ali, s obzirom da sam mu ja odmah preneo utiske, on je već sebi rezervisao mesto u Leskovcu za 2019. godinu, no o tom potom. Mada, ako se i predomisli, dovući ću ga ovde, makar ga vukao za uho do Leskovca!“

Vibor priznaje da se ono što je bilo na smotri u Leskovcu se jako razlikovalo od onoga što je očekivao.

„U glavi imaš nešto što si već video na tih nekoliko festivala gde si bio. Postoje festivali koji su bazirani na publci, da se što više proda stripa, zatim festivali koji kombinuju i film, animirani film, zatim figurice, video-igrice bazirane na stripu... Ali, postoje festivali kao što je ovaj u Leskovcu, ne doslovno takvi, koji su orijentisani ka autorima, bez obzira na to da li su početnici ili veterani. Cilj je da se oni nađu na jednom mestu, da razmene iskustva koja imaju, da reše probleme s kojima se susreću... Ima takvih još par festivala, ali ono što je drukčije u Leskovcu je da je tu mnogo opuštenija i intimnija atmosfera... Ali, to nije ono vi dođite, pa ćemo videti šta će se desiti, nego postoji jasan program, dogovorene prezentacije, promocije, radionice. E, sad, tu je skupljena hrpa autora, izdavača, crtača iz celog sveta, i svi oni već drugi dan, kad shvate koliko je opuštena atmosfera, dođemo do toga da, recimo, imaš punktove na kojima se nešto dešava, ali ti nisi u obavezi da se toga striktno pridržavaš. A opet, atmosfera je takva da smo svi svo vreme skupa! Tu se divim organizatorima! Izbalansirati i ugoditi npr. 80 i nešto ljudi koji baš i nisu podložni nekom kontrolisanju i usmeravanju, a da se oni osećaju ugodno, a da se odradi sve to što je u programu, pa to je za svaku pohvalu!“

Strip scena u Hrvatskoj

„U čitavom regionu je slična situacija“ smatra Vibor. „Više je glupo spominjati da nedostaju finansije, čak i kad se izboriš za neku crkavicu, čuvaš je kao malo vode na dlanu. U Srbiji je interes publike i autora puno veći i praktično se strip scena stalno obnavlja, za razliku od Hrvatske. Ona je podeljena na etablirane strip autore koji rade unazad više od 20 godina i koji su kao neke zvezde, rade za strane strip izdavače, i početnike. Ne postoji neka sredina. Publika je praktično nezainteresovana za strip kao umetnost. Mi nemamo publiku sem nekih kolekcionara... Jako je mali broj ljudi izvan toga koji će doći na neki festival, otići u knjižaru i kupiti neko strip izdanje. Jako teško se stavraju novi ljubitelji stripa. Mi imamo tri ili četiri festivala, oni nemaju neku finansijsku moć da se izreklamiraju, pa malo ljudi i zna da uopšte postoje. Što se Istre tiče, situacija u ovoj regiji je još slabija od Hrvatske... Da li je to moguće promeniti? Mislim da nisam dovoljno kompententan da na to odgovorim, ipak sam u ovom neke dve godine... Čini mi se da je mentalitet u pitanju, masovni fokus je skrenut na nešto drugo. Autori i izdavači su se obeshrabrili i ne ulaže se dovoljno u samu promociju stripa. Ima tu 5-6 izdavača kojima svaka čast na pokušajima... Ali, s druge strane, kod nas se za strip smatra Zagor, Dilan Dog, Veliki Blek, Alan Ford, ono što sam i ja čitao kad sam bio u osnovnoj školi i što se kupovalo na kiosku. Mora se puno više aktivirati na promociji, na stvaranju kvalitetnih radionica, na angažovanju mladih autora... Leskovačka škola stripa je primer za to, vi ovde u Leskovcu imate više mladih kvalitetnih autora nego čitava Hrvatska! U Hrvatskoj fale i entuzijasti poput vašeg Marka, ljudi kojima se ja divim, koji bi bili katalizator tog podizanja atmosfere, saradnje... Ima želje i entuzijazma, ali fali neko ko bi sve to podigao na viši nivo.“

Cena strip izdanja

Nekada su se stripovi mogli kupvati na kiosku, nisu bili skupi i bili su lako dostupni. Danas toga nema... Vibor misli da postoje izdanja i „izdanja“. Cena izdanja jeste drastična u nekim slučajevima, ali to nije zato što su neki autori umišljeniji, što je kvalitetniji papir, deblji omot, nego i što to zaista toliko vredi! Imamo i kolekcionarska izdanja koja su i napravljena za kolekcionare i s razlogom su skuplja. Ne govorim ja da Veliki Blek i Alan Ford recimo, nisu kvalitetni, ali su oni jedna grana te umetnosti, dizajnirani su, namenjeni su tome, napisani i formatirani da se prodaju na kiosku. To je razbibriga koju ti uzmeš kad ideš na more, jezero, planinu, dok si u busu. Ova drugo su literarna dela koja su zamišljena da se prezentuju na taj način, puno više je uloženo u njih i logično je da i više koštaju. Mislim da ne treba ta izdanja sada spuštati na nivo da se prodaju u kioscima samo zato da bi bili pristupačniji masi. Strip posao ipak nije blokbaster, ne zarađuju autori neke basnoslovne sume radeći stripove. Čast izuzecima, ali velika većina crta, piše i zarađuje kao i običan svet. Pokrivaju se troškovi izdanja, namiruju računi i to je to...“

MILORAD VICANOVIĆ MAZA, STRIP CRTAČ: STRIP JE ŽILAVA BILjČICA

NOVA NAŠA REČ 10.08.2018.

Milorad Vicanović Maza, strip crtač iz Laktaša u Republici Srpskoj, jedan je od onih koji je odrastao u zlatno vreme stripa u bivšoj Jugoslaviji, u osamdesetim godinama. Smatra da je pre rata u BiH bilo ljudi koji su se profesionalno bavili stripom i objavljivali su u tadašnjim jugoslovenskim časopisima.

„Tada nije bilo nikakve organizovane scene, nije bilo festivala, nije bilo ničega, to je krenulo tek nakon rata. Trebalo je da prođe neko vreme i da mi između sebe uspostavimo neki kontakt, tako da smo mi već 98. imali izložbu strip autora u Banja Luci. Pokrenuli smo i časopis. U to vreme nismo znali ni šta se u Federaciji BiH dešava, čak ni da u Beogradu postoji Salon stripa. Onda je krenulo povezivanje tako što kad odeš na neki festival, onda tamo upoznaš ljude, oni preporuče neke druge i tako to ide. Sada zahvaljujući internetu je to kudikamo lakše i jednostavnije.“

NNR: Na Balkansku smotru mladih strip autora u Leskovcu prvi put ste bili 2007., a onda napravili strip festival kod kuće...

„U Leskovcu mi se rodila ideja da u Laktašima napravim salon stripa i to je praktično prvi festival stripa u Bosni i Hercegovini, koji se, evo, održava već jedanaest godina. Kroz taj salon sam nastojao da povežem autore iz BiH za koje smatram da su talentovani, koji imaju neki potencijal, sa kolegama. Pored interneta, jako je bitan i direktan kontakt neafirmisanih i afirmisanih autora u smislu učenja, savetovanja, razmene iskustava, pomoći... Sad već imamo i formirano Udruženje strip autora i obožavalaca stripa Republike Srpske. Nismo hteli ići na nivo cele BiH, jer ne poznajemo sve autore... Mada, znam da je u Sarajevu bilo autora koji se nisu međusobno ni poznavali, a kamoli družili... Dešavala se paradoksalna situacija da pozovem dvojicu autora iz Sarajeva koji se upoznaju u Laktašima! A Laktaši su mesto koje nema ni desetak hiljada stanovnika...“

NNR: Kako izgleda praviti festival stripa u malom mestu?

„To nije neka manifestacija koja zahteva neki ogroman novac, ali sam imao sreće da imam podršku vladajućih struktura i to bez obzira na promenu vlasti. Čak i kada sam hteo da kažem „Sad je dosta, prezauzet sam...“ terali su me da to uradim „samo još ovu godinu“, i to, eto, traje... Neko ko nije pravio manifestaciju tog tipa uopšte nije svestan koliko to isisava energije iz čoveka. Ovakve manifestacije, kao što je Balkanska smotra stripa u Leskovcu, ljudi rade iz ogromne ljubavi. To nije manifestacija gde vi dobijete velike pare od sponzora, pa možete nešto uštinuti... Vi, da se ne bi gnjavili, masu stvari platite iz svog džepa...“

STRIP CRTAČ JE NAČITAN

NNR: Vaše udruženje izdaje i strip časopis. Šta je cilj tog izdavaštva?

„„Parabelum“ je najobimniji strip magazin na području bivše Jugoslavije. Poslednji broj ima oko 250-260 strana i tu se objavljuju radovi autora sa područja cele eks Jugoslavije. Na žalost, nismo u mogućnosti da plaćamo autore, ali se trudimo da prvenstveno mladima damo šansu, nastojimo da popularišemo strip i stvorimo neku strip publiku. Želimo da omogućimo mladima da se kreatrivno izražavaju, ali, pri tom, nije poenta da od svakog deteta napravimo strip crtača. Tu su vam potencijalne arhitekte, scenografi, itd... Deca se na ovaj način druže, socijalizuju, razvijaju svoje umetničke sklonosti, a gde će ih život odvesti, videćemo. Strip je tu da pomogne u stvaranju zdravih, mladih ljudi, koji se bave pravim stvarima. Nijedan strip crtač ne može biti nenačitan, ne možete se baviti stripom ako ne čitate knjige. Nevezano samo za strip, vi morate imati moć vizuelizacije onoga što čitate. To pomaže kod stvaranja ideja i podstiče čoveka da bude kreativniji. Među strip crtačima imate, recimo, puno muzičara, malo ko od nas nešto ne svira, iako te dve stvari deluju kao nespojive. Problem kod nas je samo u uvreženom mišljenju da je bavljenje umetnošću nešto sa čim smo se mi rodili, da je to nama neko ulio i to je to. Kao radiš nešto iz zabave, ali nađeš sebi neki pošten posao i od toga živiš. To je paradoksalno. Bavljenje ovim je kao i bavljenje vrhunskim sportom. Recimo, ja ako mesec dana ne crtam, treba mi vreme da povratim crtačku kondiciju! Tako da bavljenje stripom stvara i određene radne navike! Mislim da ne postoji nijedan krivi aspekat bavljenja ovim.

NNR: Ko danas kupuje stripove? I zašto to radi?

„Svuda imaš ljude koji su kolekcionari. Onda imaš ljude koji imaju novca pa mogu da kupuju sve. Možda najveća grupacija ljudi kod nas, a koji kupuju stripove, su oni koji su odrasli na tom tzv. zlatnom dobu. Oni su ostali zaljubljenici u to i najveća su grupacija. Ima tu i dece, ali su oni odrastali na nekim japanskim crtaćima, pa bolje razumeju taj način priče i pripovedanja, koji, meni barem, prilično glupo izgleda. Ali, to je njihovo doba, oni to crtaju i mnogo bolje to razumeju od nas... Ali, daleko je to od neke velike populacije ljudi. Nisu to neki tiraži, smešno je kad se to uporedi sa nekim tiražima u Francuskoj.

KORIŠĆENjE STRIPA

NNR: Može li strip da se koristi i kao nastavno sredstvo?

„To je potencijal koji je kod nas totalno neiskorišten. U inostranstvu imamo takvih primera. Svako dete će lakše neku lekciju upamtiti ako mu je vizuelno prezentujemo. Ovako, npr. šta je koje godine bilo, jednostavno nema sa čim da poveže, pa se teže pamti. To, u stvari, više zavisi od toga hoće li se pojaviti neki pedagog koji će shvatiti prednost ovoga. Sa bivšim ministrom prosvete Republike Srpske sam, negde 2004., trebao da radim jedan strip, koji je trebao da bude formata „Alan Forda“, o dva osnovca koji prolaze kroz razne avanture, ali su tu trebale da budu uključene neke pedagoške lekcije iz nastavnog programa. Mi smo odradili četiri broja toga, zapelo je oko distribucije... Recimo, direktor uzme te primerke, određene pare od prodaje nisu išle onima koji su to prodavali, pa su nastavnici bili nezainteresovani za to... Bile su dobre reakcije nastavnika na sam sadržaj, pomagalo im je u nastavi, ali zbog loše distribucije se to ugasilo.

NNR: Kakva je budućnost stripa?

„Teško je dati odgovor na to. Ne možemo očekivati povratak u neka stara vremena. Mi, pre svega, više nismo zemlja tog kapaciteta gde su se časopisi gasili kad „padnu“ na prodatih 40-ak hiljada primeraka, a danas su prezadovoljni ako prodaju toliko. Činjenica je da će strip više ići na neki elektronski oblik. Nama „starijima“ je i dalje papir važan, ugođaj nam je da listamo časopis, ali deci je najnormalnije da strip čitaju preko ekrana. Koliko će to biti isplativo, veliko je pitanje. Mislim da ovde sigurno neće biti, ali mora da se desi i neka krupnija promena, da se strip koristi na neki drugi način. U suštini sve ovo što mi radimo se i odnosi na neko građenje neke nove čitalačke publike. Znači, ne samo crtači i scenaristi, nego i publika koja bi pratila šta oni rade. U svakom slučaju, izumreti neće, jer čak i da se desi da nestane izdavača, vi danas uvek možete to što radite da stavite na internet i da bude dostupno svima. U Francuskoj su autori počeli da rade na taj način, barem oni autori koji ne mogu da se probiju do nekog većeg izdavača. Oni na taj način uspevaju da prikupe novac i čak i naprave dobar posao. Dakle, strip je žilava biljčica, opstaće.“