Možda i ona pročita 25, Kiša

Noćas sam krenuo u šetnju... Bilo mi je dosta svega, izašao sam da prošetam besciljno, da odem na drugu stranu grada... Padala je kiša, nije mi smetalo. Iznenada sam shvatio da prolazim pod prozor njene zgrade. Podsvest, verovatno. Postao sam svestan toga tek kad je zapljuštalo jače. Setio sam se da moj mobilni ima radio. Stavio sam slušalice na uši i pustio neku radio-stanicu...
Prljavo kazalište i "Noćas sam izašao na kišu"... I ja sam...
Tuda sam prolazio kad bih se vraćao kući. Nekada. Živeli smo u susednim ulicama... Prodjem pored njenog prozora, bacim pogled, produžim...
Bila je generacija iza mene. Nikad se nismo družili, izlazili. U stvari, jesmo, ali na mahove, po par nedelja na svakih par godina...
Noćas sam izašao na kišu... Kiša kao da mi bistri sećanje...
Družila se malo sa mojom sestrom, par puta dolazila kod nje na kafu. I ja sam bio tu... Zasmejavao je maksimalno, do suza... Rekla je da nije imala pojma da sam duhovit. Ovoliko duhovit, da je baš zanimljivo sa mnom.
- Znam - rekao sam- pa meni nikad nije dosadno kad sam sa mnom, zašto tako ne bi bilo i drugima...
Onda smo promenili škole, promenili termine izlazaka, kao i mesta na koja smo izlazili... Da bi se slučajno sreli na letovanju, nekom lokalnom odmaralištu. Ona sa drugaricom letuje, ja sa čitavom ekipom, desetak nas! Jedne večeri je padala kiša, kao i sada. Predlagao sam da izadjemo na kišu i šetamo do obližnjeg grada. Društvo se nije složilo. Nije im se kisnulo... Sedeli smo na klupicama, pod nadstrešnicom... Ja sam imao svoje veče! Znate ono kad ste u stanju da zabavljate čitavo društvo satima... Samo, ja sam sve radio da bih zabavio samo nju. Ostali su bili, hm, pa eto, prisutni...
I sutradan je bila s nama. I prekosutra... Rekla je svima kako se znamo iz škole i to još iz osnovne, ali da ona nije imala pojma da sam duhovit... I da je tako zanimljivo sa mnom...
Vratili smo se s mora... Nastavili da se družimo još par dana. Jedne večeri sam otišao kod nje. Padala je kiša, ali nije mi smetala.
Krenula studentska godina... I opet smo se pogubili. Svako u svoj grad... I opet je prošlo par godina, a da se nismo sreli.
Dok jedne večeri nisam izašao iz kuće. Na kišu! U gradski bus, pa do grada. Zajedno smo se vozili desetak minuta. Ja išao da se vidim s prijateljem, ona negde dalje, na drugi kraj grada... Opet sam je nasmejao za par godina unapred... I opet je konstatovala da nikad nije znala da sam ja tako duhovit...
- O, da... - pomislio sam - Znaš to, samo zaboravljaš, ali ja te uvek iznovao i iznova podsećam... Dok pada kiša...
Noćas sam izašao na kišu... Možda bolje da nisam. Da ne izranjaju pohranjena sećanja...

Možda i ona pročita 24, Budjenje

Bilo je obično nedeljno popodne. Mislim na ona popodneva kada smo zajedno. Sedeli smo i buljili u tv. Gledali smo neki film po ko zna koji put. Pomalo pijuckali kafu... Čekali da prodje vreme i da izadjemo negde iz kuće. Kažem, obično popodne. Onda me je ona upitala:
- Jesam li ti poželjna?
Pogledao sam je zbunjeno? Uostalom, kako odgovoriti na to pitanje?
- Oho, ljubavi, otkad to ti postavljaš glupa pitanja u ovoj našoj vezi?
- Ne, stvarno... Da li ti se svidjam u fizičkom smislu?
- Ne razumem... Otkud takvo pitanje... Svidjaš mi se, da mi se ne svidjaš ne bismo bili zajedno, prosta i logična stvar!
- Imam utisak da nešto nije kao kod drugih...
- Kojih drugih?
- Pa, znaš... Malo mi je neprijatno... Ustvari, pa i nije važno...
- Eto ti sad. Započneš, pa nije važno. Kad nije važno što si započinjala? Hajde kaži, neću ti ništa...
- Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ti se nešto ne otimaš da me odvučeš u krevet... Nemoj da se smeješ, meni to nije smešno!
- Čekaj, čekaj... Znači, kad te vuku u krevet to je smešno? Što, ti se ritaš i vrištiš "Neću, neću"... Da znaš da je to smešno...
- Znala sam...
- I ja sam znao da znaš. Onda ću da ti prospem malo životne filozofije. Nije štos u tome pored koje želiš da legneš, nego pored koje želiš da se probudiš. Lako je leći, treba da pogledaš to lice ujutru i da ne pobegneš pre nego se probudi. I da poželiš da opet zaspiš pored te face... Misli o tome par dana, pa da vidimo ko će koga da odvuče u krevet... I da znaš, možemo i da vežbamo to budjenje. Da vidimo ujutru šta mislimo o onom drugom. Malo je problematično da prespavaš kod mene. Ipak smo mi patrijahalna sredina, teško bi se to objasnilo tvojim roditeljima gde si provela noć. Ali, zato možemo da dremnemo popodne! Sve je isto, samo je manje sna! I spustićemo roletne da bude mrak. Reci mi, šta planiraš u nedelju od 14.00-17.00h?

Možda i ona pročita 23, San

Sanjao sam stvarno čudan san. Gledam sto u kafiću gde sedim sam sa sobom. Ja nešto pričam onom drugom ja, a ja koji to gledam hoću da čujem. Primaknem se, neprimetno, naravno, i oslušnem šta sam pričao samom sebi.
- Sećaš li se nje?
- Kako da ne. Bila je, hmmmmmmm, ne postoji ta reč u srpkom jeziku kojom bih je opisao...
- Da, upravo tako! Još kad se setim kakvih sam problema imao kući zbog nje...
- E, da... Sećaš li se kad su tvoji hteli da je odvoje od mene?
- Još kako... Uvrteli su sebi u glavu da ima nešto izmedju nas i požurili da me spašavaju od nje. Prosto mi nisu ni verovali da tu ne postoji ništa.
- Da, ali su oni i bili ubedjeni da imaju nešto što se zove iskustvo. Odakle li im samo to iskustvo kad nikad nisu bili u sličnoj situaciji? Ili, možda jesu, ali ne žele da priznaju?
- Ko će ga znati, ali u svakom slučaju, bilo je zanimljivo gledati face kad su provalili da je mala, čuj mene, mala!? razvedena i ima klinca...
- He, he... A priče da ona u meni vidi muža...
- Ha, ha... Još da sam ja u njoj video ženu, ovaj, suprugu...
- Baš se pitam gde li je sada. Nekako smo se pogubili...
Umešao sam se ja koji sam sve to posmatrao.
- Izvinite što se mešam, ali ovo je ionako moj san. Dakle, ja znam šta je sa njom. Udala se opet i ima dete i iz tog braka, pa se opet razvela. Bar su mi tako rekli. Video sam je pre neki dan. Nije više tako lepa. U stvari, jeste, lepa je za osobu koja ima pedeset godina, ali ja pouzdano znam da ima znatno manje. Ostarila je ona strahovito brzo. Ko zna zašto?!

Možda i ona pročita 22, Rudnik

Zdravo. Ja sam šanker, po zanimanju. Po znanju bih 'ladno mogao da budem psiholog i, da sam na zapadu, zgrnem velike pare na to znanje. Zašto? Zbog toga što odlično poznajem likove koji dolaze na piće u ovaj objekat. Procenim ih još na vratima i uvek znam kome treba koju priču da složim kako bih imao što veći promet. I bakšiš, naravno. Pojedini su se već ustalili i dolaze mi po jednom nedeljno, kao kod lekara na seanse... Ja ih saslušam, priupitam po ne{šo, i predložim "terapiju". Ne verujete? Evo, da probamo...
Oceniću nekog ko udje ovde, a vi proveravajte...
Dakle, upravo su ušla dva para. Ovaj tip i ona mala, crna traže nekog. Ovaj par iza njih je tu sa njima. Pogledaj kako su nezainteresovani za sve ovde, stoje sa strane, na stepenicama. On je tip koji je umoran od svega, ali to sjajno krije. Kako umoran? Pa, od života, posla, drugova, ljubavi... Možda je bolja definicija da mu je dosta svega. Da, i ne zna šta hoće, odnosno, zna, ali to što ima mu ne odgovara sasvim. Kao da nije odavde, pa mu je problem da stalno dolazi i odlazi. On ne želi dolaske i odlaske, već da se stalno bude tu, a to je malo teže izvodljivo. Zato je, po malo, zbunjen i zbrkan. On biu nekoj drugoj situaciji to lako presekao i otišao, ali u ovoj konkretnoj, to će biti teže. Suviše mnogo mu je stalo do nje. Kako, koje nje? Pa, ove što stoji pored njega... A i ona je pomalo zbunjena svim tim. Dobro, ona je žensko, pa je i normalno da se iznenadi da neko i nije baš princ na belom konju, ali žene ionako retko zalegnu na šank, te ih i ne procenjujem mnogo.
Šta bih mu savetovao? Ništa, on je od onih retkih koji se ne ispovedaju, ma koliko im je to potrebno. I od onih koji su do sada uvek, na kraju filma, odlazili sami u suton. Hoće li i sad? To zavisi od njega, on je svestan toga...
Ne veruješ? A jesi vid'o kako su se krišom poljubili? Na brzinu? Misliš da je to zato da ih neko vidi i loše proceni? Grešiš, sinak, silno grešiš. To je samo izgovor. Kako, kakav izgovor?
Ma, vidi, molim te, već petnes' minuta mi kasni smena... Evo, ga...
Zdravo, kolega, šank je tvoj. Nema problema. A, ti, slušaj, ako ne veruješ, idi pitaj ih, samo, neće ti oni priznaju. Takav smo svet, šta ćeš...

Sedam godina vernosti

Sedam godina može da bude i mnogo i malo, zavisi kako kome... U našem košarkaškom slučaju slučaju je to bilo dugo, predugo! Toliko je prošlo od kad je naša reprezentacija osvojila medalju na nekom od takmičenja. Verno smo čekali, čekali i dočekali. Vraćali se juniori, kadeti, mlađi, stariji sa gomilama medalja, ali seniori su potonuli kao Titanik. Po imenima jedna od najjačih ekipa u svetu, nikako da skupi ta imena na jedno mesto. Uvek je neko od njih imao neverovatno važan posao upravo tog leta - sklapa novi ugovor, ima kamp za decu baš tada, možda će na operaciju, niko me nije zvao da me pita kako mi je, koliko se, jadan, zlopatim u NBA... Tuga od izgovora, a mi, naivni navijači se nadali da će, ipak, da prevlada patriotizam i da se pojave na pripremama. I tako, umesto najboljih, krpila se reprezentacija i prolazila onako kako je prolazila... Ako se nekoim čudom i skupe, ne mogu da se dogovore ko je veća zvezda, pa neće ni loptu da dodaju jedan drugom. Ono što je do pre 10 godina bilo nezamislivo - desilo se. Završavali smo takmičenje sa svim porazima, tako da nismo prolazili ni onaj prvi krug.
I, posle silnih hoću-neću, postavljen je Duda Ivković za trenera... Hoće biti zvezda, neće biti zvezda... Presudi čovek vrlo prosto - ko hoće da igra dobrodošao je, ko neće, želimo mu sve najbolje. I 'ladno sastavi ekipu od klinaca koji imaju pobednički mentalitet, klinci koji su u svojoj generaciji najbolji na svetu i Evropi. Prošeta se kroz kvalifikacije i ode na prvenstvo Evrope sa ciljem da se izbori šesto mesto, kako bi se plasirali na svetsko prvenstvo.
Sad mu ja dođem kao neki general posle bitke, ali prepručavaću razgovore koje smo vodili tokom prvenstva moji prijatelji i ja.
Dakle, kad smo dobili Španiju u grupi, pa izgubili od Slovenaca i dobili Veliku Britaniju, uglavnom smo komentarisali ko fali da bi se postigao bolji plasman... Rakočević i Vujanić, uglavnom ta dva imena, pa Miličić. Došli smo do zaključka da je ovo bolja varijanta, jer bi se u onom slučaju uvek znalo kome ide lopta kad je "čupavo". Ovako - evo vam lopta momci, pa stisnite petlju i šutirajte. Na taj način ćemo sigurno dobiti lidera za neka sledeća takmičenja... Ako ne svetsko dogodine, sigurno za Olimpijadu u Londonu 2012.
Pred četvrt-finale sa Rusima sam bio siguran da imamo šanse, ako budemo imali makar malo sreće... To je samo jedna utakmica! Pošto smo prošli Ruse, već je počela euforija... Neka budemo i četvrti, jer da nam je to neko ponudio pre početka prihvatili bismo bez razmišljanja. Ali, to je bilo pre, sad već imamo veće ambicije. Na korak smo od medalje, glupo je da ne iskoračimo?
I, eto, na kraju... Dobili smo Teodosića, koji je uvršten i u najbolju petorku šampionata... Momak koji Slovencima u polufinalu natrpa 30 i kusur poena, od toga šest trojki, a faca mu je kao da utakmica tek počinje... Da ne nabrajam sad ostale, svi će biti tu barem još nekoliko godina, a opet pristiže još jedan tim klinca koji su, rekoh već, u svojim kategorijama na vrhu ili pri vrhu u svetu.
Momci, svaka čast. Zaslužili ste da se napravi izuzetak i popnete se na balkon iako oko vrata imate srebro... Ionako ćete sledećih godina da nam mašete sa istog tog balkona. Kao što je i red - sa osvojenim zlatnim medaljama!

P.S. Postoji jedna strana na Facebook-u, "Bilbord na ulazu u Srbiju za sportiste sampione". Ideja je da se na ulazu u Srbiju, odmah posle graničnog prelaza postavi bilbord(i) na kojima bi pisalo "Dobrodošli u zemlju svetskih (evropskih, olimpijskih) šampiona" uz sliku tih istih. Trenutno bi to bio bilbord sa slikom Nadje Higl, Milorada Čavića, vaterpolista... Podržite tu ideju tako što ćete otići na http://www.facebook.com/home.php?ref=home#/pages/Bilbord-na-ulazu-u-Srbiju-za-sportiste-sampione/137584066705?ref=ts i preporučite to isto svojim prijateljima.

Možda i ona pročita 21, To je to

Milion puta sam gledao scene u filmovima gde se dvoje samo pogledaju i odmah shvate da to je to. Čak i gledaoci to shvate. Možda su režiser, glumci, snimatelj ili ko već dobro odradili posao, nemam pojma, ali sam počeo da verujem u to. Sad, možda ja zbog svog navijačkog gledanja ili želje da se nešto tako desi, doživljavam tu scenu. To je samo na filmu. Kad god sam pokušao da nju pogledam "to je to" pogledom ništa se nije desilo. Ona je nastavljala da melje o komšiji što pravi buku, problemima na poslu, običnim svakodnevnim stvarima...
Nikako da se pogledamou oči. Prodorno. Tiho. Sa nadom. Uz pritajenu želju što čeka da grune na svetlo dana. Da postanemo junaci sopstvenog filma. I budemo sigurni da "to je to".
Sve sam sigurniji da nema toga. Osim u filmovima.

Možda i ona pročita 20, Zbrka

Stalno se nadam da će da mi "dune" i napišem nešto o tebi. Znam da je to sve teže, jer sam te često imao kao temu u poslednje vreme. Ja te jedino tako i imam - virtuelnu, u mojim pričama... Bez jasnog lika, bez imena i prezimena, bez ičega što bi drugima olakšalo da te pronadju. Namerno te krijem i mešam sa nekim nevažnim likovima. Umirem u nadi da ću zaboraviti gde počinješ da postojiš kao prava osoba. Tada ću da se preselim u neku od mojih priča, uzmem te za ruku i stavim na naslovnu stranu neobjavljene knjige...
Izgleda zbrkano, zar ne? Tako je meni zbog nje...

Možda i ona pročita 19, More II

Opet sam na moru i, naravno, prolazi mi kroz glavu ono njeno:
"Hoću da me vodiš na more."
Izgleda da će me to proganjati večito. Sećam se prošlogodišnjeg letovanja i Crvene jabuke na televiziji... Već sam pisao o tome, da se ne ponavljam. (Uostalom, ko želi može na trenutak da prekine čitanje i podseti se te priče, link je http://spyrai.blogspot.com/2008/09/moda-i-ona-proita-3.html)
Elem, vozimo se magistralom i, odjednom, ugledam veliki bilbord i na njemu slika crvene jabuke! Najava koncerta koji će biti za dva dana! Izgleda da mi je sudjeno... Ja je nikada neću zaboraviti, toliko me stvari stalno podseća na nju. Otišao sam na koncert, naravno. Kao da su znali, razvukli su tu noć maksimalno... Počeli u pola dva po ponoći, redjali pesme dva sata i dok sam se dokopao kreveta počelo je da sviće. Možda je zato i nisam sanjao, bio sam previše umoran.

***

"Ako odeš mi ti možda krene na smijeh,
možda kupim u ponoć kartu za grijeh.
Ako odeš mi ti ne ostavljaj trag
ovo su čudna vremena i sećanja me strah.

Malo me vidiš, malo ne vidiš
kao loš program pa ga promjeniš
i svaki puta kad se naljutiš
setiš se mene pa me okriviš..."

***

"...Rekla si nisi ti za mene,
za moj ukus ti si previše fin...
ja godinama patim
ja te godinama srećem s njim
biću zvijer, biću ker i jalijaš
samo oči ko u srne
velike i crne da mi daš...

...Ja mogu sve na svijetu
i na zemlji i u letu
ja imam ahilovu petu
ja hoću baš tebe, tebe baš
te oči k'o u srne
velike i crne da mi daš..."

***

"Prošao sam ljudi kažu mnogo
ma kakva pamet ludost čista
naučit' toliko sam mog'o
al' tek sad ne znam ništa
probao sam rajsko voće
i pune džepove para
al' malo ko da hoće
slušat' tugu sanjara
da mi je do nje, do nje
još dok je mila i snena
ja pamtim samo, ej, od sveg
pogled s njenih ramena
putovao sam dugo
zvijezde su crtale mi put
te što dale su je drugom
i na njih bio sam ljut
i vidjeh, vidjeh sve
ma kakva pamet,
ludost teška
al' ne postoji ništa
ljepše od njenog smješka"

***

"...umoran sam od ponosa,
umoran od ljudi,
ko će biti porota,
ko će biti kriv
u mojim rukama su
samo tvoje grudi
i da mi nije tebe,
ja ne bih bio živ..."

***

"...ako želiš prijatelja
evo ti ramena
ako želiš moju ljubav
uzmi je za sva vremena
al' ne govori više da te ne vole
kad odnijela si sve..."

Možda i ona pročita 18, Princeza

- Opet si se snuždio? Da pogodim? Ona?
- Otkud ti to da sam se snuždio?
- Znamo se sto godina... Osećam te tvoje snuždene vibracije.
- Koji si ti moron. A da probaš da se prijaviš Rusima ili Amerima kao ekstrasens, ili kako se već nazivaju ti likovi koji osećaju neopipljive stvari?
- Razmišljao sam ja u tom pravcu, ali ne volim da me bodu iglama. Drugo je kad se ja bodem...
- Da, drugo... I jednog dana će ti biti poslednje, ali to je tvoj izbor, sam si mi to milion puta rekao.
- Moj izbor. Kao što je ona tvoj izbor i vidi šta radi od tebe...
Nisam mu dao da govori dalje. Uleteo sam u pola rečenice, jer ovakvi razgovori su mi se smučili. Jeste da mi je to prijatelj od malih nogu, ali on i ja smo odavno postali dva sveta.
- Hoćeš brat da ti kaže gde grešiš? I da hoćeš i da nećeš, reći ću ti... Znaš zašto ću da ti kažem? Sam si mi rekao da neću još dugo, pa da ne odem grešan što ti nisam otvorio oči...
- Otvori ih sebi, konju - nasmejao sam se.
- Ma, otvorene su moje oči, ne brini. Svi mi imamo izbor. Imaš ga i ti, ali si odabrao pogrešan pristup. Ti želiš da se ona pored tebe oseća kao princeza. To je lepo, ali pored princeze treba da bude princ, a ti to nisi za nju. Brat ti preporučuje da budeš džukela prema njoj! Pa, vidi mene... Ko sam ja? Konzument lakih droga u slobodno vreme, a ni one druge mi nisu strane. Ne radim, izdržava me mama... Moje društvo sve sami marginalci, sem tebe! Kad izadjem s njima odvalimo se od alkohola u parku ili ispred zgrade, izduvamo ako ima... Perspektiva nula! Ja sam sve ono što ona moja ne voli opet, pa se ne otkačinje od mene. Izadjemo zajedno, naidju ovi moji marginalci i ja je ostavim da sedi sama na klupi, a na susednoj mi ločemo. Ona čeka da bi me odvela kući, da ne bauljam po blatu! Što? Pitaj nju! Ja znam zašto! Misli, glupača, da će da me izvede na pravi put... Krava glupa! Svestan sam ja da sam promašen, ali me zabole za to... Ona me voli... Ljubav, koji glup izraz... Neću da se menjam, ne pada mi na pamet. Što bih to radio? Da radim od sedam do tri kao ti i da mi kasni plata tri meseca, da me zajebava šef koji ima manje škole od mene i koji je glup ko...
Poslušaj brata, dok još mogu da govorim! Zajebi da joj se javljaš, kad je sretneš predji na drugu stranu ulice... Neka se zamisli, neka shvati da i ti možes da odeš na drugu stranu! Videćeš kako će da juri za tobom, nećeš moći da je otreseš...
Ćutao sam. On je to protumačio kao moju zainteresovanost i sipao je svoju filozofiju... Ja sam prebirao po sećanjima... Stvarno, gomila mojih prijatelja je imala neke veze i vezice sa devojkama prema kojima, blago rečeno, nisu bili fer, a ove su kao ovce uporno trčale za njima. Da probam i ja jednom u životu da budem takav? Ništa ne mogu da izgubim...
Da, ništa nisam izgubio, ali nisam ni dobio. Ta moja princeza kao da je jedva dočekala da je ne zovem. Ne zove ni ona mene, a kad se slučajno sretnemo na ulici mimoidjemo se uz "Zdravo, kako si, 'aj' pa se čujemo..."
Moj savetnik po tom pitanju mi je nedostupan... Mama nije imala dovoljno para, on i njegovi marginalci pokušali da se snadju... Nisu uspeli, pa sad imaju besplatan stan, hranu i lečenje... Mada, i nemam neku želju da ga posetim i čujem savet. Znam da će da mi kaže:
- Budalo, ako ti je kad slušaš mene! Pa ko normalan sluša narkomana...

Kako je nastao moj blog

Kao i mnoge stvari kod mene, nastao je sasvim slučajno. Prošle godine, 2. januara okliznem se na ulici i slomim nogu. I to je baš doooobro slomim, nosio sam gips mesec ipo dana! Dvadesetak dana trajala internet pauza. Do tada sam svakodnevno proveravao makar poštu i obilazio par foruma...
Bio sam kod mojih na stanu i hlebu (inače živim sam u svom stanu). Moji žive u kući, a na spratu kuće je moj brat koji ima ADSL. Kako da se popnem na sprat sa gipsom? Nikako, još mi doktor rekao da je "nestabilan prelom, hoće kost sama od sebe da se pomeri, pa će onda morati da se namešta hirurški", pa ja ne smem da mrdnem ni kad ležim, a kamoli da se pentram uz stepenice! Prve tri nedelje cela noga bila u gipsu, posle toga do kolena. Tad sam već mogao da se krećem, pa sam se posle skoro mesec dana dočepao kompjutera i interneta. Proverio sam poštu, obišao forume koje pratim, nadoknadio zaostatak u čitanju... Posle 3-4 dana više nisam znao šta da radim, gde da surfujem. Slučajno naletim na blog jednog mog prijatelja, kad tamo ima opcija"napravi svoj blog". Kliknem ja i ostalo je sve legenda!

Možda spava

Jutro kao i svako jutro. Nemam pojma kakvo je, prespavao sam ga. Može mi se, ili bolje rečeno, mora mi se. Nije moja krivica, ali to je već sasvim druga priča. U glavnom, nikad je nisam tražio ujutru. Čim doručkujem (u podne) izlazim na ulice grada. Gledam face i izloge. Onako krišom, sa strane. Sve je isto i različito!? Kako za koga!? Ja tražim samo odredjene stvari i jedan jedini lik. Nema ničeg od traženog. Pitam se: ZAŠTO? Nagadjam da "ko zna zašto je to dobro?" Nje nema i dalje. Neće doći, a i ne može, jer ne zna za mene. Ja sam izmišljen za nju, a ona ordinira samo u mojoj glavi.
Vraćam se kući. Mislim da razmišljam. Dobijam napad energije i počinjem da trčim. Upadam u neke ogromne hodnike i lutam. Odzvanjaju koraci. Možda njeni. Noć se spustila na grad.
Sedim kući i pišem, u stvari, nagadjam...
Možda spava...
Možda njeni koraci odzvanjaju...
Možda ne postojim...

Laku noć

Svako veče, pre nego zaspim, "vrtim" radio-stanice. Pokušavam da nadjem nekog ludog muzičkog urednika koji će da se prevari i pusti moju omiljenu pesmu. Tekst ide ovako:

Da te ne volim
ti nikad srećna bila ne bi
iz tvojih očiju bi suza lila
i život bi živela prazan...

Ali, ne, nikada dosad tu pesmu nisam čuo. Znam i zašto. Niko je nije otpevao i snimio. Ona samo stoji u mojoj glavi. Čeka... Nadam se da će je neko naći.
Muči me nesanica zbog toga, ali sam ipak pospan. Laku noć.

Možda i ona pročita 17, Prijatelji i rodjaci

Nekada smo se sretali svakih 3-4 dana. Ili ja kod nje ili ona kod mene... Pijuckali piće, gledali filmove, komentarisali zbivanja... Nekad sami, nekad u društvu. U pauzama izmedju smo se zivkali telefonom... "Halo, e, imaš na tom i tom kanalu..." i nastavili da pričamo i po pola sata! Ma, i više...
Kad bi neko od nas otputovao, makara na dan-dva, morala se uzeti neka sitnica. Za sećanje...
Vremenom se to proredilo... Ne znam zašto. Da li sam ja hteo korak više, ili ona korak manje, da li smo koračali pogrešnom stranom ulice, možda i sa drugim osobama, nemam pojma. Jednostavno smo proredili i poklone, i telefoniranje i susrete. Čak se dešavalo da se i na ulici mimoidjemo i ne javimo, što je, moram da priznam, jedno potpuno novo osećanje za mene. Kao da joj je ponestalo vremena za mene. Slabo se ja tu snalazim.
Sad je doživljavam kao i rodbinu. Znate već da prijatelje birate, a rodbinu dobijate činom rodjenja. Dugo mi je trebalo da shvatim da je ona sa liste prijatelja prešla na listu rodjaka, bez obzira što je to biološki nemoguće. Ali, ja moje rodjake srećem periodično! Kad je neka slava, eto nas! Rodjendani - obavezno se vidjamo. Pa i tužni skupovi kao što su sahrane i parastosi dovode do novog okupljanja rodbine... Naša vidjanja su postala deo tih okupljanja...
I, eto, ja sad imam još jednu sestru. Pre par dana sam shvatio da je postala sestra. Bez nekog razloga sam hteo da je pozovem i odustao baš zbog toga - nisam imao razlog. Rodjendani su prošli, niko se ne udaje ili ženi, daleko bilo nema ni parastosa... Neki uobičajeni razlozi tipa "film, kafica, šetnja" su mi postali strani kad je ona u pitanju...
Na koju li stranu mi to idemo?

Email Vladi

Šta da ti kažem, sve znaš...
Sanjao sam ćaleta pre neki dan. Ja, inače, kad sanjam znam da sanjam, ma kako to zvučalo čudno. Npr. kad sanjam nekog ko je umro znam u tom snu da je taj umro!
Ćaleta sam sanjao u staroj kući, ušao sam u sobu i on je bio tu. Ja ga ne pamtim takvog, video sam ga na par slika kad je izgledao tako - mlad, crnokos, kratko podšišan...
Udjem, pogledam ga i kažem:
"Šta ti radiš ovde?"
Ćale gleda u mene, ćuti...
"Jel' te strefila srčka, šta se sad šetaš po kući..."
"Ti ćeš da mi kažeš gde ja da se šetam" odgovori ćale.
Ne primećujem da govori, ali znam šta je rekao?!
"Ma, ne, ja samo da proverim da li ti znaš šta je bilo. Jel' znaš šta ti se desilo?" - pitam ga.
"Naravno da znam!"
"E, kad znaš, onda možemo da pričamo dalje. Jesi li video babu i Dejana?"
"Babu sam video, a Dejana još nisam, jer je on na..." - i tu se probudim.

* * *
Kad je baba Jelena umrla sanjao sam je u onom njenom stanu u Paraćinu, da ne dužim sad kako i šta. Pitala me da li mi se svidjaju kreveti koje je kupila?! Ja joj rekao da mane krevete, nego da mi kaže je li videla Dejana. Baba odgovori da jeste i pita hoću li da ga pozove da se vidimo. Naravno, kažem ja. Izadje ona iz stana i udje Dejan!!! Ja pridjem da ga zagrlim, a on porastao... Viši od mene bar pola metra! Kako sam ga zagrlio, počnem da padam i kad sam kolenom dotakao pod, probudim se...

Moj pogovor

Ja sam književnik. Objavio sam knjigu. Tačnije, više njih do sada. Još tačnije, to su zbirke pesama. Imam svoj krug prijatelja koji to objave, a onda održimo promociju knjige. Dodju mi ti prijatelji, kolege, komšije, saradnici... Tada se lepo družimo. Oni me ishvale, a ja im se zahvaljujem. Sa strane muzičari sviruckaju starogradske pesme. Uveličavaju skup, dajući na taj način uzvišenu notu svemu ovome.
Ovi moji prijetelji, recezenti, koji me hvale i recituju moje pesme, trude se da upotrebe što krupnije i nepoznatije reči kako bi pojasnili moje stihove običnim smrtnicima. Onima koji ne umeju da nadju skrivene poruke. Onima koji, medju nema rečeno, i ne čitaju moje knjige. Niti bilo čije. Pitam se, ponekad, dok se smeškam slušajući ih, da li oni surfuju po Vujakliji kao današnji klinci po Internetu? I jedni i drugi tražeći skrivena značenja...
A moje misli povremeno i odlutaju. Ali mi je faca stamena. I smešak. Uvek isti. Nemam potrebe da ga menjam. Služi svrsi. I, mislim tako, da bi pravo čudo nastalo kada bih priznao da su sve moje pesme nastale dok sam bio mrtav pijan. Trešten. K'o majka. Nisam znao za sebe. Koma.
Uvek u tom stanju mislim na recenzije. I recenzente. Valjda mi je najlakše da to stavim u glavu. Otežalu, jašta. Šta li će da kažu da sam hteo reći ovim stihom, sročenim dok glavu držim na WC šolji? Napisanim u pauzi dva "rigoleta". Da bih saznao, moram da objavim knjigu. Ovu koju držite u ruci. I koju ste upravo pročitali. Preskačući strane. Ako ste normalni. U suprotnom, znajte da vas smatram za mazohiste, ili za recezente moje poezije. Ili, pravilnije "poezije".
Sve u svemu, vidimo se kod šanka. Da stvaramo poeziju, logično.

Email Tanji

Prošla nam je ona gužva oko sahrane... Ja sam u petak jurcao oko papirologije, jer se vodim kao osoba koja je sahranila oca pa sam morao da vadim umrlicu, da popunjavam obrasce da bih mogao da uzmem neke pare koje mu sleduju od penzionog, od osiguranja i slične stvari...
Jutros smo išli na groblje, padala kiša...
Šta da ti kažem? Ne osećam prazninu. Pomirio sam se odavno. Znam da će moj otac da umre i kad je taj čas stigao, bio spreman na to. Malo iznenadjen, jer je bilo toliko iznenada, da nije moglo brže od toga. Jedino mi je žao što nije poživeo još malo iz samo jednog jedinog razloga. Naime, kad smo pre tri meseca sahranili babu (očevu majku), shvatio sam da on i moja majka nikada u životu nisu bili sami! Uvek je tu bila baba da ih kljuca odozgo u glavu, pa brat i ja da rastemo i donosimo probleme... Sad, kad su ostali sami i mogli da se posvete sebi... Prekratko im je to trajalo.
I mi se bavimo razmišljanjima na temu "šta bi bilo kad bi bilo". I uvek ima dva puta - možda bi bilo... a možda bi bilo... I bolje i gore! Nikad to nećemo saznati. Tako mu je, verovatno, bilo zacrtano i protiv sudbine se ne može.

26.05.2009.

Umro mi ćale. Jutros, odjednom. Infarkt. Slobodanka otišla kod lekara na neke preglede u 6.30, kad došla oko 8.00 nije mogla da udje u kuću, jer je ključ bio u bravi. Ušla kroz prozor, ćale leži na podu, već se bio ohladio...
Nikakvi znaci, nikakve tegobe, ništa mu nije bilo... Sinoć bio kod nekih prijatelja, vratio se oko 22.00h. Sve najnormalnije...

Možda i ona pročita 16, Trebinje

Sada nepostojeću vojsku nepostojeće države Jugoslavije sam najvećim delom služio u Trebinju. Simpatično mestašce, opkoljeno planinčinama i kršem, dovoljno blizu mora da bi bilo primorski gradić i dovoljno daleko da bi imalo svoju dušu, dušu koja baš i nije "morska". Za nekoga ko mora da bude tamo izvesno vreme i nisam se mnogo trudio da ukapiram njihov način života, ali protiv nekih stvari prosto ne možeš...

"Počeo sam da tonem
da se gubim, zaglupljujem
da zaboravljam i ne osećam
život koji prolazi..."

Tudji grad i strani ljudi me se nisu ticali, barem sam tako mislio. Vremenom sam ukapirao da me polako ta sredina uvlači u sebe. Počeo sam da otkrivam stvari koje sam nesvesno primećivao i koje su mi bile čudne. Nema parova na ulicama, stroga podvojenost polova... Objasniće mi dosta kasnije da su izrazito patrijahalna sredina i da se sve radi krišom, da niko ne zna...
Gde li sam ovo dopao?!

"A onda sam sreo tebe
sasvim slučajno, bez veze
i tvoj pogled što se ne vidi
već se samo oseća..."

Vojska k'o vojska, a pogotovo devetnaestogodišnjaci koji ZNAJU da je ceo svet njihov, ne haju za priče. Da, pričalo se da je taj kafić zabranjen za momke u SMB-garderobi. Nikada nisam video ni čuo zvanično za tu naredbu. A i konobar je pravi drug, pušta naše kasete, zeza se s nama, plati po turu...
Tu sam je i osetio. Da, možda to nekom danas i može da zvuči čudno, ali osetio sam pogled na meni. Obično sam ja taj koji pilji, ali ovaj put nije bilo tako. I to nije bio pogled, već pravljenje rupa na meni. Logično je da sam bio hladan, uostalom i bila je zima, minus ne zna se. Jedan od retkih dana kad temperatura padne ispod nule. Pustio sam film o planovima... Da ne dužim, znao sam sebe i znao sam da ta veza nema šanse. Pa ja sam tu još koji mesec i šta posle, da se dopisujemo, zivkamo telefonom?! Ili da se oženim? To bi i moglo, kada bih imao skoro trideset, a ne dvadeset! Znači, žao mi je devojko, gledaj negde drugde...
A sretali smo se, nije da nismo. I, čini mi se, sve ćešće i češće. Kao da se pratimo. I uvek bi se gledali... I tako mi je vreme prolazilo. Ja gledam nju, a ona gleda mene. Niko da skrene pogled. Dosadno malo, zar ne?
Po ovoj priči nikad neće Amerikanci snimiti film!
Dan po dan, pogled po pogled i odslužih ja svoje! Nekoliko dana pre kraja me spopadne neka romantika i isplaniram da kad-tad obavezno opet dodjem u Trebinje, da vidim hoće li je biti...

"Prolazi dan za danom
a tebe više ne srećem
i više te se ne sećam
već pamtim samo pogled tvoj..."

Nekako sam je brzo smetnuo s uma. To je, pretpostavljam, i normalno za ono vreme i doba. Ali, godinu dana kasnije, bio sam na letovanju blizu Trebinja. Sada već svi misle da sam otišao da je vidim. Žao mi je, dame i gospodo, ova priča nije američki film, to sam već ranije napomenuo! Nisam imao zgodan prevoz (k'o fol), vreme i, šta ja znam, otišao sam na more, a ne da gubim vreme po Trebinju... Dosta je bilo onih deset meseci... Nekako mi je cela priča glupo zvučala...

"Otići ću uskoro iz Trebinja
i ko zna da li ću se vratiti
ali znam da ću pamtiti
pogled tvoj što se oseća..."

Pre par godina opet sam je setio. Za sve to je kriv ovaj besmisleni rat. Tu negde smo povukli granicu izmedju nas i njih. Sve je to navuklo masu novih pitanja... I na nijedno ne znam odgovor. I neću da znam, jer bih se sigurno razočarao. Ovako je verovatno moralo biti, jer su i pametni rekli da više nisu pametni! U ostalom, ona i nije bila pripadnik moje nacije, tako da bi Amerikanci, ako ništa drugo, možda i imali neku ideju za...

Možda i ona pročita 15, Zašto je propala JNA

Možda će nekom zvučati čudno, ali šta ja da radim, to je njegova stvar. Naime, kad god se potegne rasprava na temu "Zašto je propala JNA" ja se setim jednog dogadjaja kad sam služio tu istu JNA. Daleke 1985/86...
Bio sam u Trebinju. Običan vojnik koji je, kao i ogromna većina saboraca i sapatnika, otišla u vojsku jer se moralo i tamo "hvatao krivine" brojeći dane do povratka kući. Imao sam onu vojničku kasetu, odnosno metalni ormarić gde su se čuvale stvari. Od četke za cipele i imalina, preko pribora za ličnu higijenu, do garderobe. Na unutrašnjoj sredini vrata je bila izbočina, nekih 10-15 centimetara, i ta izbočina se protezala celom dužinom. Šta je moj prethodnik radio pojma nemam, ali je tu bio deo bez farbe, mrlja velika nekoliko centimetara. Kako smo jednom u tri meseca imali smotre tih kaseta, gde bi oficir pregledao koliko smo uredni, rešim ja da zabašurim tu mrlju. Da ne bih morao da farbam. Najzgodnija varijanta je staviti neku sliku iz novina preko. U to vreme je postojao enigmatski časopis, zvao se "Eureka" i na naslovnu stranu su stavili sliku Anje Rupel, pevačice Videosexa. Većina onih, koji su je bar jednom videli, su sekli vene na njenu pojavu. I, tako, stavim ja tu naslovnicu, odlično se ona uklopi! Presavijem uzduž stranu i pokrijem onu izbočinu. Mrlja se ne vidi, a i kad otvorim kasetu pogleda me Anja.
Dodje ta smotra kaseta, otvorim ja i zastavnik pogleda u Anju i kaže:
"Ko ti je ova?"
Kako nekom ko se zove Milanko Petar, ima skoro 50 godina objasniti "ko mi je ova"?
"Pa to je... Neka pevačica..." Krenem ja izokola.
"Koja pevačica?" nastavlja on...
Čoveče, mislim se, pa pregledao si desetine kaseta, tamo svakakve slike golih žena, bilo i pornografije, nikog ne upita za to, ali ti pažnju skrenula devojka koja je obučena i stoji na nekom molu... I još se raspituješ "ko mi je ta?"
"Anja Rupel. Pevačica Videosexa, grupe iz Ljubljane..."
"To da skineš!"
"Razumem!"
Nisam poslušao naredjenje. TO sam skinuo kad sam pošao kući. Odneo za uspomenu. Sad sam siguran da je JNA morala da propadne kad je starešinama više smetala slika obučene devojke od onih, blago rečeno, oskudno odevenih. Jebi ga, bavili se nevažnim stvarima...

Možda i ona pročita 14, Silikoni

"Hoću da ugradim silikone..."
"Vau, pa odavno nisi odvalila veću glupost. Baš sam se pitao da nisi bolesna..."
"Ne, stvarno! Planiram to već duže vreme."
"Zašto bi to uradila? Lično, mislim da je to jedna velika glupost, osim ako nije u pitaju neka korektivna operacija, tipa rak i slično..."
"Ozbiljna sam."
"I ja sam. Jedini koliko-toliko normalan razlog osim ovog što sam ga naveo, je da si rešila da budeš pevaljka, pa pošto je to trend i mora se..."
"Neću da budem pevaljka."
"Au, pa ti hoćeš da 'vataš frajere na sise, kako mi se čini? Jadni su ti frajeri koji se lepe na sise, a i ti kad ih tako privlačiš. Nije sve u sisama."
"Zezaš?"
"Ne, zašto bih. Samo iznosim svoje mišljenje. A i to da muškarci više vole sisate plavuše je čista fama. Sve je to stvar ukusa, relativna stvar. Veličina je u glavi. Evo, pa ja nisam neki ljubitelj velikih sisa, nikad se nisam palio na to! Da li ti zaista misliš da će neki frajer, kad odete u krevet i kad ti vidi grudi, ustati i otići, jer su male? Veruj da takva budala ne postoji! Uostalom, koliko košta ta operacija?"
"2000 evra."
"2000 evra!?!? Ti nisi normalna! Daćeš tolike pare? Evo, nudim ti nagodbu - potroši te pare tako što ćeš da me vodiš na more. Obećavam ti da ću se prema tebi tih desetak dana ponašati kao da imaš najveće grudi na svetu..."
"Neozbiljan si, ali ne znaš ti kako je meni kad na nekom porodičnom okupljanju sve moje tetke, strine, ujne, sestre dekoltirane, a ja kao neki izrod iz familije."
"Jo, budale. To samo znači da si posebna, da nisi kao i čitava familija. Kako da te neko primeti kad ste sve dekoltirane? Ovako, odmah upadaš u oči. Da li bi skočila u bunar ako bi skočile sve te tvoje tetke, strine, sestre...?"
"Ne bih, jer ne znam da plivam."
"E, jesi plavuša... U bunaru nema mesta za plivanje, možeš samo da roniš."
"Sad ne znam šta da radim..."
"Znam ja, potrošićeš te pare na mene. Plus, čitao sam intervju sa nekom porno divom koja je ugradila nekoliko litara tih balona, kako li se to već meri. Imala probleme na snimanju i u običnom životu. Kad legne na ledja ne može da diše, jer to pritiska pluća, a kad kleči grudi vuku na dole, pa teško održava ravnotežu. A i kad ide, boli je kičma."
"Neću ja tolike..."
"Verovatno će i da ti ugrade kineske, jer danas sve rade Kinezi. Zamisli, završi majstor posao, dodješ kući, a ono ispod leve ili desne si...silikonke, svejedno je, piše Made in China! Dodje ti dečko i kaže, "Srce, hajde se skini da te poljubim u Kinu". Ili mu kažeš "Sklanjaj ruku s moje Kine, konju!""

Možda i ona pročita 13, Idealna devojka

"Šta ti tražiš?" pitala je.
"Običnu devojku, neku koja ne puši. Smeta mi dim od cigareta, grebe mi grlo, promuknem, boli me glava ujutro, ako spavam u prostoriji gde je ostao dim od cigareta. Čak i kada se izvetri soba, nije dovoljno. Plus, što bi rekao moj drug, poljubiti devojku koja puši je kao da si stavio glavu u čunak".
"Samo to? Pa to i nije nešto mnogo."
"Ima još. Šminka, na primer. Treba da zna da se šminka. Znači, umereno, ako baš mora, a ne da se nafraka, da stavi kilogram šminke na sebe, pa da liči na Uskršnje jaje. Šminka služi da se nešto istakne ili prikrije, ali ne da se zakopa lice. Zamisli da legneš sa nekom namazanom, a probudiš se ujutru pored nje. Posteljina sva prljava od šminke, a zgraneš se kad je vidiš nenašminkanu. Ili se vratite odnekud kući, napaljeni, pa haj'mo u krevet. Ona kaže samo da skinem šminku i dolazim. I dok špaklom i šmirglom skida slojeve narednih dva sata, ti zaspiš..."
"Hm..."
"Ne hmći, ima samo još i ovo. Garderoba. Ne treba mi ona koja izgleda kao da će upravo zapevati u nekoj tv emisiji na Pinku! Neka gde silikonske sise lete na sve strane, a tange se podrazumevaju i nose umesto pantalona ili suknje."
"Ne znam šta bih rekla..."
"Ja bih te samo pitao nešto... Jesi li shvatila da ja izdaleka i izokola pričam o tebi?"

Možda i ona pročita 12, Volim te

Izgleda da nismo bili jedno za drugo. Imali smo gomilu sličnosti... Voleli smo iste filmove, knjige, navijali za isti klub, slušali gotovo istu muziku... Bez problema smo birali destinaciju za letovanje... Jedino smo se razlikovali u dve reči, "volim te". Ne znam koliko sam joj to puta rekao. Koristio sam svaku priliku. U milion situacija sam mogao da nadovežem i jedno obično "volim te". Uz poklon za rodjendan, napisano na običnom papiru... Kao posvetu na knjizi... Ili bih joj to otpevao u telefonsku slušalicu umesto "Ćao".
Ponekad bi me upitala zašto to radim, zašto joj stalno govorim kako je volim? Imao sam gomilu odgovora. Hoću da znaš, da te podsetim, da se ne mučiš da mi čitaš misli, znaš mene - što na umu to na drumu, bojim se da si zaboravila, zar mi treba razlog...
Ona nije bila takva. Nisam pridavao neki značaj tome što mi nikad nije rekla da me voli. Nekima je to teško da prevale preko usana. I meni je to bilo teško reći, ali samo dok ona, nije ušla u moj život. Posle je bilo lako reći "volim te". Iz straha da je ne izgubim ili čega već. Da zna da je nekom stalo do nje...
Živeli smo dosta udaljeni jedno od drugog, tako da je uvek neko ulazio u autobus na rastanku.
"Nemoj da ti je žao što se rastajemo, misli na to kad ćemo da se opet vidimo", rekao bih. I nacrtao srce na prašnjavom staklu pored nje.
Jednom sam je, na rastanku, pitao kako to da mi nikad nije rekla da me voli?
"Zašto bih? Pa ti si to rekao dovoljno puta za oboje. Odavno smo zaključili da smo jedno, da ono što radi jedno od nas dvoje, važi i za drugog..."
"Opa, dobili smo i filozofa u našoj vezi", nasmejao sam se. "Gospodjice filozofe, ulazi u autobus, jer majstor neće tebe da čeka."
Dok sam gledao za autobusom, planirao sam da je sledeći put opet pitam kakav je to problem reći "volim te". Ali, sve redje smo se sretali. Ja sam bio zaokupljen smišljanjem situacija u kojima sve mogu reći "volim te", a da to nisam učinio do sada. Nije bilo vremena da raspravimo njeno "volim te". Samo mi je jednom, sekund pre ulaska u autobus, pošto me je poljubila na rastanku, šapnula na uvo "volim te".
"Znam, ne brini..."
Ušetali su neki ljudi u naš život. Nismo ih puštali, ali oni su čekali svoj trenutak i dočekali ga. Prestali smo da se vidjamo, jer, izgleda, stvarno nismo bili jedno za drugo. Ili, možda, jesmo, ali nismo znali?

Možda i ona pročita 11, Ne mogu više...

Ponovo sam uzeo telefonsku slušalicu u ruke da je pozovem. Navodno, treba mi neki cd, došao bih da ga uzmem. Ili da ona svrati i donese ga... U stvari, opet bih da je vidim, pa smišljam neke razloge da izgleda, kao, slučajno...
Ne mogu više...
Uvek sam ja taj koji zovem, tako mi se barem čini. Znam, nije tako, pozove i ona, ali nije to dinamika koju želim. Nije to svakodnevno... Kad pozove, pričamo po sat vremena o svemu - kiši koja pada, pozorišnoj predstavi, filmu koji je sinoć bio na tv... Uobičajene stvari koje možemo da pričamo uz piće u kafiću. Ali, ne, ona ne izlazi zbog neke fobije od čega već, nije ni važno... Tako, pričamo i ja je zamišljam u sobi kraj mene. Ugasim svetlo, ležim u krevetu sa slušalicom u ruci i vidim je tu kraj mene...
Ne mogu više...
Ne želim je više u mislima... Kad kupujem nešto, planiram šta bih kupio njoj... Ujutru se pitam kako ona izgleda kad se probudi, da li se okreće po krevetu još minut-dva ili odmah ustaje...
Ne mogu više...
Okupiran sam njom. Puna mi je glava, a ona spava mirnim snom, čini mi se. Fantastično se pretvara da ne zna... Kad bi se zezali, ne zna... Zna, još kako, ali, eto, neće ni ka meni ni od mene, čuva neku sredinu... Uvek kad pomislim da je tu, nije, kad pomislim da je daleko, pored mene je... Neshvatljivo...
Ne mogu više...
Prelomiću, dosta je bilo... Okrećem se na drugu stranu! Više ne sklapam oči da je vidim, nema nje kad su mi oči širom otvorene... Može da se pojavi na javi! Ako neće, dobro, ako hoće još bolje... Nemam više snage da trčim za njom. Staću i sesti na klupu u parku. Možda ona shvati da sam prestao da je jurim, pa stane i ona. I krene nazad. Do klupe... Onako, lagano, sa zagonetnim smeškom i sjajem u očima... Kakav samo ona ima.
Ne mogu više...
Neću je čekati, ali biću tu. Zauvek.

Možda i ona pročita 10, Haljinica

Sreo sam je na ulici, slučajno. Vreo letnji dan, svi gledaju da se sklone sa sunca, samo mi ne žurimo. Nismo se dugo videli, možda mesec-dva. Taman dovoljno za priču na temu "Šta ima novo". Imali smo vremena da ćaskamo desetak minuta, tu na ulici.
Dotakli smo se uobičajenih tema, kao što je i red. Kako si ti, tvoji, šta ima na fakultetu, još koliko ispita...
"Gde ti je devojka?" potpuno iznenada je zapitala.
"Koja devojka?"
"Čudi me da je nemaš..."
"Šta je tu čudno? Kad neko izgubi devojku, reci mi da je ja nadjem!"
"Ma, jok, čudi me kako to da ti nemaš neku. Duhovit si, pametan, uvek je s tobom interesantno, a ovamo..."
"Eh, pa to ovamo je problem... Izgleda da su bitne neke druge stvari, ne samo ovo što si pobrojala. Uostalom, pa ni ti nećeš sa mnom, a čudiš se kako neka druga ne uvidja ono što ti vidiš."
"Ti i ja smo nešto drugo!"
"Naravno. I ti i ja i sve druge na ovom svetu! Sa svakom sam ja nešto drugo, nikako ono prvo" počeo sam malo da filozofiram, jer se, nekako, razgovor kretao u pravcu koji mi i nije odgovarao...
Nije stigla da odgovori. U tom trenu, odjednom, kao iz vedra neba, pojavila se ona. Nedosanjani san... Sunce posle kiše... Blagi povetarac sparnog dana... Pahulja zimske noći... Najsjajnija zvezda moga neba...
Nisu se poznavale. Do tog trena. Kurtoazno "drago mi je" i kratko pitanje upućeno meni:
"Kako si?"
Eh, kako sam? Kad te vidim više ne znam kako sam.
Žurila je i ostavila nas. Drugarica je gledala za njom. Lepršala je letnja haljinica... Gotovo uvek je bila u pantalonama, ovo je bio jedan od par letnjih dana koji su činili izuzetak! Znao sam da ću je zapamtiti ovakvu i gledao sam i ja za njom... Sekund-dva duže nego što je logično, dovoljno da usledi komentar:
"Evo, to je osoba za tebe!"
Proletelo mi je kroz glavu, da znam to i ja, ali, uvek ima neko ali... Da ne detaljišem.
"Ima malo debele noge," nastavila je "ali je zgodna!"
"Eh, šta sam doživeo. Sa drugaricom na ulici komentarišem devojke koje prolaze... Kuda ide ovaj svet!"
"Ja to za tvoje dobro. Šta fali devojci?" nasmejala se.
"Ništa. Ima malo viška. Sama si rekla da ima malo debele noge."
Zbunjeno me pogledala.
"Od kada je to tebi važno?"
"U, oduvek! Ja samo tražim nešto mog ranga. Kako sam ja savršen, jasno ti je..."
"Svašta čovek čuje od tebe!"
"Dobro, ruku na srce, oprostio bih joj noge, ali ima tu nekih drugih stvari... I ona misli isto što i ti, čudi se mom slobodnom statusu, a ovamo..."
"Opet si neozbiljan."
"Ma kakvi, to se tebi samo čini. Misliš da samo ti imaš pravo da se čudiš što, eto, nemam, neku... Prosto se začudiš kad se ispostavi da još neka tako misli?"
"Ja to za tvoje dobro. Šta te košta da probaš, videćeš da je ona za tebe!"
"Ej, hajde da se razilazimo. Upeklo sunce, udarilo ti u glavu, pa sad mene masiraš! Evo, idem da preispitam sebe i zapamtim je sa onim debelim nogama i haljinom što leprša. Videćemo se."
Preračunavam se. Prošlo je desetak godina od tada. Više je nikad nisam video tako obučenu. Ali je pamtim samo tako.

Ideja

Smešno je kada sedneš i hoćeš da napišeš nešto, onako, iz cuga. Nema inspiracije i ti sediš, bleneš... A ideje uvek dodju kada ne treba, kada ili nemaš vremena da pišeš ili nemaš na čemu da pišeš. I tešiš se kako ćeš to zapamtiti i staviti na papir čim dodješ kući. Kako da ne... Ono, da si se trudio da zapamtiš tu ideju, jesi, ali da si je zaboravio i to stoji! Kao nekad u školi, kada se čuje tema za pismeni zadatak iz (ondašnjeg) srpskohrvatskog, pa se prvo hvatate za glavu, kao, kakva je ovo tema, o čemu pisati, zatim gledate po razredu kako niko ne piše i u poslednjih desetak minuta svi prionu na pisanje. Bolje išta nego ništa... Da, u školi to može i da prodje, ali ovo nije škola. Ovde se piše za svoju dušu, neće niko da ocenjuje. Dobro, de, hoće, ali samo onaj ko bude ovo čitao, ali to nije profesor i od njegovog mišljenja ti ne zavisi ocena. Ukratko, džabe si sedeo i brljao po tastaturi, svakako bi bolje bilo da si igrao TRAVIAN!!!

P.S. Specijalno za Sihaya :)

Možda i ona pročita 9, Udaj se za mene

Pohvala ludosti ili čega već?
Pre par godina zvao me brat da dodjem kod njega u Ameriku. Uhvatila ga nostalgija, pa me zvao, kao da je to par kilometara odavde. Ja se zamislim, što ne bih otišao i krene razrada plana. Kako u američkoj ambasadi samo mene čekaju da mi daju vizu, pitam one koji su dobili taj pečat u pasošu kako su do njega došli. Ispostavi se da treba brdo papirologije i da se uplati neka svota koja se ne vraća, naravno, bez obzira na njihovu odluku. Saznam i da je moj prijatelj, kad je hteo da ide u posetu svom bratu, dobio vizu, ali da tu istu vizu nisu dali supruzi, što smo mi protumačili da je ova ostala kao garancija da će da se vrati.
Znači, ja treba da nekog Džon Smita u ambasadi ubedim da nemam nameru da ostajem u Americi, već da ću se vratiti. Ja zaista i nemam neku ambiciju da živim u Americi, otišao bih tamo kao turista par meseci i došao kući. Ko bi u to poverovao... Zato bih morao da podnesem papire o nekretninama u vlasništvu. Tu sam u plusu, imam stan u centru. Ko u Americi ima stan u centru u vlasništvu? Samo bogataši! Tu prolazim. Stalni posao? I to imam... I tu prolazim! Ženu da ostane da čuva kuću? E, jebi ga... Onda krenem da razmišljam u tom pravcu! Što se ja ne bih oženio, usrećio roditelje, babu, rodjake... A i viza bi se još lakše dobila!
Onda sam zaprosio jednu, kako da kažem, mnogo, mnogo dobru prijateljicu. Otvoreno, pošteno, bez kalkulacija sam joj rekao "Udaj se za mene!" Mislila je da se zezam... Kako tako odjednom? Pa, rekoh, i nije odjednom. Razmišljam već par dana, od kako hoću američku vizu, da i ja malo odsanjam taj američki san.
- Što baš ja? I moram li baš ja? - rekla je.
Nisam znao da li se femka ili kupuje vreme. No, ja sam iskren, pa sam i dalje otkrivao šta i kako...
- Slušaj, ljubavi, srce, dušo, zlato i ostale poštapalice... Moja supruga će, valjda je to normalno, da živi u mom, da ne kažem našem stanu. Ako se meni nešto desi dok sam tamo, stan ostaje njoj, to jest tebi u ovom slučaju!
Nije joj puno trebalo. Sekund-dva i odmah se nasmešila i pristala. Ja sam, možda, pogrešno reagovao... Nazvao sam je materijalistom. Eh, što ti je ljubav! Zbog vize i stana odustajemo od snova, nećemo više čekati princa na belom konju, ljubakati žabe da se pretvore u princa... Ma, materijalno je čudo!
Ostalo bi na tome, naravno, da moja nesudjena nije otputovala službeno u inostranstvo. Prag. I tu se ja raznežim, rešim da je stvarno zaprosim. Hteo sam da odem, kleknem, uradim kao u bajkama... Samo, nije ona romantična, pa što bih se mučio. Dovoljan je i sms! "Udaj se za mene! P.S. Da li te je neko do sada prosio u Pragu?" Čudo je ta tehnologija... Onda sam krenuo da razradjujem plan prosidbi. Ubrzo je otišla kod brata u Barselonu, a ja na letovanje. Ona u Španiji, ja na vrh Lovćena, gotovo 1700 metara nadmorske visine! Kud ćeš bolje prilike za prosidbu! Istovremeno u Barseloni i iznad oblaka!
Par dana kasnije sam otišao u Ulcinj. Tamo je albanska nacionalna manjina većina. Hoću li? Još kako! Pomoć prijatelja i sms koji glasi "Martohu me mua". Treba li prevoditi?
Ovo već postaje hobi, čini mi se... Viza već odavno više nije bila interesantna, brata prošla nostalgija, a mene želja za Amerikom. Čak mi i prosidbe više nisu činile neko zadovoljstvo. Jer, posle "Martohu me mua" stvarno nisam imao ideju kako opet to uraditi. Sve dok ona nije otišla u Istambul. Ko bi mogao da zna turski? Sigurno neko u Novom Pazaru! Ima li neki novopazarski sajt na internetu? Ima! Imaju li forum? Još kako! I tako, nepoznati prijatelj mi reče "Benlime evlenir misin". Čak je dodao da se "volim te" kaže "seni seviyorum". Kaže, slobodno joj i to kaži, ne može da škodi. Otkud znam da li će da škodi, mislim se, ali i opet je prosim!
I tako, ovo postaje hobi! Davno sam joj već rekao da će da me baci u bezdan onog trena kad pristane. Cena joj već otišla u nebesa! Jer, uvek će nekom moći da kaže "mene su prosili u Pragu, Barseloni, na albanskom, turskom, grčkom..." Grčkom? Umalo da zaboravim i ovaj poslednji sms! "Voitise mu kai ego na pragmatiso tha onira moy kai ela na pandreftis". Nešto kao "ostvari snove u Novoj godini, pomozi mi da ostvarim moje - udaj se za mene".
Dakle, pohvala ludosti ili čega već? Nemam pojma, ko zna neka mi javi.