Možda spava

Jutro kao i svako jutro. Nemam pojma kakvo je, prespavao sam ga. Može mi se, ili bolje rečeno, mora mi se. Nije moja krivica, ali to je već sasvim druga priča. U glavnom, nikad je nisam tražio ujutru. Čim doručkujem (u podne) izlazim na ulice grada. Gledam face i izloge. Onako krišom, sa strane. Sve je isto i različito!? Kako za koga!? Ja tražim samo odredjene stvari i jedan jedini lik. Nema ničeg od traženog. Pitam se: ZAŠTO? Nagadjam da "ko zna zašto je to dobro?" Nje nema i dalje. Neće doći, a i ne može, jer ne zna za mene. Ja sam izmišljen za nju, a ona ordinira samo u mojoj glavi.
Vraćam se kući. Mislim da razmišljam. Dobijam napad energije i počinjem da trčim. Upadam u neke ogromne hodnike i lutam. Odzvanjaju koraci. Možda njeni. Noć se spustila na grad.
Sedim kući i pišem, u stvari, nagadjam...
Možda spava...
Možda njeni koraci odzvanjaju...
Možda ne postojim...