Moj pogovor

Ja sam književnik. Objavio sam knjigu. Tačnije, više njih do sada. Još tačnije, to su zbirke pesama. Imam svoj krug prijatelja koji to objave, a onda održimo promociju knjige. Dodju mi ti prijatelji, kolege, komšije, saradnici... Tada se lepo družimo. Oni me ishvale, a ja im se zahvaljujem. Sa strane muzičari sviruckaju starogradske pesme. Uveličavaju skup, dajući na taj način uzvišenu notu svemu ovome.
Ovi moji prijetelji, recezenti, koji me hvale i recituju moje pesme, trude se da upotrebe što krupnije i nepoznatije reči kako bi pojasnili moje stihove običnim smrtnicima. Onima koji ne umeju da nadju skrivene poruke. Onima koji, medju nema rečeno, i ne čitaju moje knjige. Niti bilo čije. Pitam se, ponekad, dok se smeškam slušajući ih, da li oni surfuju po Vujakliji kao današnji klinci po Internetu? I jedni i drugi tražeći skrivena značenja...
A moje misli povremeno i odlutaju. Ali mi je faca stamena. I smešak. Uvek isti. Nemam potrebe da ga menjam. Služi svrsi. I, mislim tako, da bi pravo čudo nastalo kada bih priznao da su sve moje pesme nastale dok sam bio mrtav pijan. Trešten. K'o majka. Nisam znao za sebe. Koma.
Uvek u tom stanju mislim na recenzije. I recenzente. Valjda mi je najlakše da to stavim u glavu. Otežalu, jašta. Šta li će da kažu da sam hteo reći ovim stihom, sročenim dok glavu držim na WC šolji? Napisanim u pauzi dva "rigoleta". Da bih saznao, moram da objavim knjigu. Ovu koju držite u ruci. I koju ste upravo pročitali. Preskačući strane. Ako ste normalni. U suprotnom, znajte da vas smatram za mazohiste, ili za recezente moje poezije. Ili, pravilnije "poezije".
Sve u svemu, vidimo se kod šanka. Da stvaramo poeziju, logično.