U pola noći budi je krik. Otvara oči i gleda oko sebe u mrak. Još je bunovna i, po navici, već traži naočare i dugme da upali stonu lampu. Ne dešava se to prvi put. Uvek čuje krik, trgne se i onda sedi u krevetu. Ne može da spava. A krik se javlja u njenoj glavi. Ne spava joj se i ovo je način da slaže sebe i ostane budna. Ne voli da spava. Veruje da je to gubljenje vremena, a ne voli kad gubi. Onda je nervozna, a tada gricka nokte. Onda oni više nisu lepi. A ona ne želi da nije lepa. Negde pred zoru opet će shvatiti da je samu sebe pretvorila u negaciju, ali tada je već dovoljno pospana da o tome ne misli, jer ne voli da razmišlja dok joj se spava. Uvek joj neka misao ostane nedomišljena.
Нема коментара:
Постави коментар