Sasvim slučajno saznao sam za Bajagin koncert na trgu... Nekako sam postao asocijalan, ne izlazim, ne gledam tv, ne slušam radio, internet mi služi za on-line igrice...
Znao sam da ona neće da bude te večeri u gradu, ali mi to nije smetalo da je pozovem da idemo na koncert. Običan sms, ništa komplikovano. Odgovorila je samo "Pozdravi Bajagu od mene". Nastavio sam prepisku pitajući je za omiljenu pesmu, da naručim prilikom pozdrava... Dotukao me sms od jedne reči. Tamara. Da li je to skrivena kamera? Ma, nema šanse da ona zna... To je i moja omiljena pesma. I najomiljenije žensko ime! Nikad mi niko nije verovao da ne postoji nijedna Tamara, da je to neki moj doživljaj! Čak sam se pravdao i kad sam svojem kumčetu svojevremeno odabrao upravo ime Tamara. Svi su verovali da je to neka Tamara, neka konkretna osoba, a ne običan osećaj za nešto što mi zvuči lepo.
Davno sam prestao da pratim čitave koncerte. Odslušam par pesama, ocenim zvuk i odem. Nikad nisam bio neko ko će skakati i pevati, dizati ruke, aplaudirati u ritmu... Zato mi brzo i dosadi koncert.
Planirao sam da to uradim i sada. Iskoristim modernu tehnologiju i omogućim joj da čuje "Tamaru" i odem. Temperatura koji stepen iznad nule. Ne smeta, izdržaću ja pola sata... Počinje koncert, redja Bajaga hitove, ali kao da je rešio da me drži na ulici do kraja... Cupkam pomalo u ritmu, prsti na nogama se smrzavaju... Ako mi je, neću da obujem čizme, mogu ja i u patikama... Smrzni se, konju, kad si glup!
Ljudi oko mene igraju, pevaju, a ja preispitujem sebe šta mi sve ovo treba... Da li da jednostavno odem i da odmah s vrata sednem na peć dok se kuva čaj? I šta mi znači da njoj omogućim da čuje tu "Tamaru"...
Pesma po pesma, hit do hita, kraj koncerta! Bez "Tamare"! Moji prsti na nogama ko kocke leda! Publika hoće još, naravno. Hoću i ja. Uz jedan uslov! "Tamaru" na bis, umetniče, da ti ne bih... zviždao i skandirao ružne reči.
Srećom, krenuli su poznati taktovi... Uzimam mobilni, automatsko biranje, zvoni... Zvoni... Zvoni... I zvoni... Uh, tek sam sad video da je prošla ponoć! Pa možda spava, daleko od svakog sna, ovaj, mobilnog telefona... Pu, 'bem ti život, smrzoh se da joj izmamim osmeh, a ona ko zna kad će da primeti propušten poziv. Razmišljam šta da radim kad se automatski prekine poziv. Da zovem opet? I opet, pa ko duže izdrži? Ili dok Bajaga ne otpeva celu pesmu?
Nije bilo potrebe. Javila se! Jedva da sam čuo njeno "Halo" od buke... Rekoh samo da je ne čujem, ali neka sluša. Slušala je i prekinula vezu posle desetak sekundi, možda i čitav minut. Izvinio sam se sms-om ako sam je probudio, ali nisam mogao da izdržim, rekoh, a da te ne pozdravi Bajaga lično. Odmah je odgovorila. Nije prepoznala pesmu! E, do... Propade fazon? Pa kad onaj na bini peva neprepoznatljivo! Opet sms s moje strane i pojašnjenje uz želje za laku noć. Valjda sam joj izmamio taj osmeh. Sigurno jesam, jer sam odjednom prestao da osećam hladnoću.
Znao sam da ona neće da bude te večeri u gradu, ali mi to nije smetalo da je pozovem da idemo na koncert. Običan sms, ništa komplikovano. Odgovorila je samo "Pozdravi Bajagu od mene". Nastavio sam prepisku pitajući je za omiljenu pesmu, da naručim prilikom pozdrava... Dotukao me sms od jedne reči. Tamara. Da li je to skrivena kamera? Ma, nema šanse da ona zna... To je i moja omiljena pesma. I najomiljenije žensko ime! Nikad mi niko nije verovao da ne postoji nijedna Tamara, da je to neki moj doživljaj! Čak sam se pravdao i kad sam svojem kumčetu svojevremeno odabrao upravo ime Tamara. Svi su verovali da je to neka Tamara, neka konkretna osoba, a ne običan osećaj za nešto što mi zvuči lepo.
Davno sam prestao da pratim čitave koncerte. Odslušam par pesama, ocenim zvuk i odem. Nikad nisam bio neko ko će skakati i pevati, dizati ruke, aplaudirati u ritmu... Zato mi brzo i dosadi koncert.
Planirao sam da to uradim i sada. Iskoristim modernu tehnologiju i omogućim joj da čuje "Tamaru" i odem. Temperatura koji stepen iznad nule. Ne smeta, izdržaću ja pola sata... Počinje koncert, redja Bajaga hitove, ali kao da je rešio da me drži na ulici do kraja... Cupkam pomalo u ritmu, prsti na nogama se smrzavaju... Ako mi je, neću da obujem čizme, mogu ja i u patikama... Smrzni se, konju, kad si glup!
Ljudi oko mene igraju, pevaju, a ja preispitujem sebe šta mi sve ovo treba... Da li da jednostavno odem i da odmah s vrata sednem na peć dok se kuva čaj? I šta mi znači da njoj omogućim da čuje tu "Tamaru"...
Pesma po pesma, hit do hita, kraj koncerta! Bez "Tamare"! Moji prsti na nogama ko kocke leda! Publika hoće još, naravno. Hoću i ja. Uz jedan uslov! "Tamaru" na bis, umetniče, da ti ne bih... zviždao i skandirao ružne reči.
Srećom, krenuli su poznati taktovi... Uzimam mobilni, automatsko biranje, zvoni... Zvoni... Zvoni... I zvoni... Uh, tek sam sad video da je prošla ponoć! Pa možda spava, daleko od svakog sna, ovaj, mobilnog telefona... Pu, 'bem ti život, smrzoh se da joj izmamim osmeh, a ona ko zna kad će da primeti propušten poziv. Razmišljam šta da radim kad se automatski prekine poziv. Da zovem opet? I opet, pa ko duže izdrži? Ili dok Bajaga ne otpeva celu pesmu?
Nije bilo potrebe. Javila se! Jedva da sam čuo njeno "Halo" od buke... Rekoh samo da je ne čujem, ali neka sluša. Slušala je i prekinula vezu posle desetak sekundi, možda i čitav minut. Izvinio sam se sms-om ako sam je probudio, ali nisam mogao da izdržim, rekoh, a da te ne pozdravi Bajaga lično. Odmah je odgovorila. Nije prepoznala pesmu! E, do... Propade fazon? Pa kad onaj na bini peva neprepoznatljivo! Opet sms s moje strane i pojašnjenje uz želje za laku noć. Valjda sam joj izmamio taj osmeh. Sigurno jesam, jer sam odjednom prestao da osećam hladnoću.
2 коментара:
A baš će prepoznati omatorelog Bajagu koji falšira i dok repuje na svojim svirkama :-))). Petica za trud, al daj ti njoj, lepo, adresu ovog bloga, to će ti završiti pos`o.
Umesto sto pises po blogovima uzmi papir i olovku pa napisi pismo osobi, neces da se smrznes, neces je buditi nocu, i sigurno ce biti korisnije. Nemoze da skodi, a kad neskodi znaci da koristi!!!
Постави коментар