DANIJEL DANE KORICA: OČEKUJEM VEDRE DANE SRPSKE ATLETIKE

NOVA NAŠA REČ, 28.9.2018

Legendarni jugoslovenski atletičar Danijel Dane Korica, iako ima pune 73 godine, i dalje aktivno prati atletska zbivanja i pomaže mladim atletičarima. Još uvek je državni rekorder u disciplinama 5.000 i 10.000 metara, a te rekorde je postavio na Prvenstvu Evrope 1971. godine. Za Novu Našu reč kaže da mu je drago kao sportisti da je i dalje rekorder, ali kao sportskom radniku nije, jer se za ovih 47 godina nije pojavio niko da obori taj rekord.

„Pri tom u celoj bivšoj Jugoslaviji se nije pojavio neko da te rekorde nadmaši. Mislim da je bilo potencijala, ali nekako se nije dogodilo da se to nadmaši. Trenutno je Bibić iz Novog Pazara na dobrom putu da to konačno učini, on je juniorski rekorder, jako je talentovan, dobro trči, dobro radi... Ja sam bio selektor, glavni trener u reprezentaciji, trenirao sam te sportiste u reprezentaciji, ali nisam radio sa njima kao trener u klubu. Više sam radio neke organizacione stvari vezane za takmičenja u reprezentaciji, tako da kad mi kažu da sam bio selektor, a nisam stvorio naslednika, uvek odgovorim da ni mene nije stvorio moj selektor. Najvažniji je trener u klubu. Taj moj rezultat je u to vreme bio peti rezultat u svetu svih vremena, svetu gde su Kenijci i Etiopljani bili dominantni. Ipak, ja verujem da se sada u Srbiji stvaraju uslovi da se konačno poobaraju ti rekordi. Pri tom mislim i na rekord Brankovića na 400 metara, Stekića u skoku u dalj...“

NNR: Vrlo malo tih rekorda je srušeno od 2000. na ovamo, ali mi imamo generaciju atletičara koji su počeli da osvajaju medalje na evropskim i svetskim takmičenjima. U ženskoj konkurenciji je situacija malo drugačija, rekordi su uglavnom novijih datuma, ali zahvaljujući Oliveri Jeftić i Ameli Terzić, koje uglavnom drže rekorde u više disciplina... Kako do novih rekordera?

DK: Atletika je lep sport i mislim da treba da se razvija u svim sredinama u Srbiji. Nisu svi koji žive u velikim gradovima taletnovani. Uglavnom su sportisti, atletičari, govorim u mom slučaju, došli iz nekih seoskih krajeva, gde se živelo malo teže... Navikli smo na napore, probleme koje smo imali u svom životu. Ja sam siguran da ima mnogo talenata u, recimo, Vlasotincu, Vlasinskom jezeru, Leskovcu... Oni kroz nastup u sportu traže i svoju afirmaciju u društvu. Meni je atletika sve dala, ja sam bio kao dete bolestan, gotovo invalid, u veoma nezgodnoj situaciji, ali mi je atletika omogućila da najpre ozdravim, stanem na noge, a kasnije i obiđem čitav svet. Radio sam ono što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Kasnije sam i vodio dvadeset godina reprezentaciju Jugoslavije. Sport daje mnogo, ali i ti moraš da uložiš sebe u to. Kao banka, koliko uložiš, toliko dobiješ, još sa kamatom. Uglavnom, niko ne gubi ko se bavi sportom. Ne moraju svi biti Divac, Stojaković, Stekić, Vera Nikolić... Ne moraju svi da zarade velike novce kroz sport, ali imaće sigurno benefite! Baveći se sportom dobiće prvo zdravlje, a obići će i svet sa svojim rezultatima. Kad bih ja bio četiri puta u Brazilu? Ili u Japanu, Madridu... Zato ja mlade uvek savetujem da se bave sportom. Meni su davno govorili, dok trčim pored njih na treningu, gde ćeš, stani, hajdemo u kafanu da popijemo vinjak... Danas ti koji su mi to govorili uglavnom više ne postoje, istrčali su svoje mnogo pre mene...

NNR: Današnja generacija srpskih atletičara je vratila veru da Srbija može nešto da učini značajnije u ovom sportu. Ali, kakve su generacije koje dolaze, one koje treba da naslede Španovićevu, Bekrića, Kolašinca, Jevtićevu? Hoće li biti novih medalja?

DK: Hoće. Atletski savez Srbije je uz pomoć Vlade Srbije dobio dvoranu i prvi smo zemlja na ovom prostoru koja ima na Banjici dvoranu samo za atletiku. Tu ima puno dece koja zimi mogu da treniraju, jer nemaju gde na otvorenom zbog vremenskih uslova. Bude tu po 2000 dece na treningu! Ne može odmah da se stvori rezultat, mora da prođe neko vreme, ali ja verujem da ćemo uskoro imati plejadu tih novih rekordera, novih takmičara. Već imamo Gardaševićevu iz Novog Sada, koja je juniorska prvakinja Evrope u skoku u dalj, bila je na prvenstvu Evrope, ali nije ušla u finale. O njoj već sada govorimo kao o naslednici Ivane Španović, jer ako je neko juniorski prvak Evrope, on će i kasnije biti dobar. Ja bih voleo da se stvore uslovi i u manjim mestima za atletiku. To nije komplikovano, imaš stazu, imaš trenera i gotovo, nema tu nekih velikih potreba. Možeš da trčiš i na livadi, ali ako imaš stazu još je bolje, da bi deca mogla da se takmiče, da ih vide roditelji, drugari, to uvek bude velika motivacija za dalje treninge i rad.

NNR: Hoće li biti takvih dvorana po Srbiji? Nećemo li stati samo sa dvoranom na Banjici?

DK: Atletska dvorana, koja je bila za Dvoransko prvenstvo Evrope u Beogradu, je demontirana i sada se montira u Ćupriji. To je grad koji je nekako centar Srbije i tu mogu doći svi ljudi, treneri i da sa decom rade u dvorani. To će biti veliki dobitak za čitavu Srbiju. Inače, Ćuprija ima i atletsku tradiciju, jer je dugi niz godina Dragan Zdravković bio jedan od najboljih trkača na 1500 metara u Evropi, a Snežana Pajkić je bila i prvak Evrope u ovoj disciplini 1991., Vera Nikolić čak dva puta prvak Evrope... I to su uspevali trenirajući u Ćupriji koja nije imala atletsku stazu, imali su neku stazu od šljake... Zato zaista verujem da ćemo dobiti dobre atletičare kada i ta dvorana krene sa radom.“

P.S. Na temu atletike i sporta sa Danetom Koricom možete pričati danima. Ali, i dok je pričao, pratio je javni trening Gradskog atletskog kluba „Leskovac“ i komentarisao:

„Ova devojčica ima sjajne predispozicije da bude dobra skakačica u dalj. Obratite pažnju kako se kreće, kako ima jake noge potrebne za odraz... Ovaj mali je talenat za brze pruge, vidite mu pokretljivost... Uz dobar, naporan i konstantan rad sigurno mogu i da postignu značajnije rezultate. Na njihovim trenerima je da im usade ljubav ka atletici, ka sportu, kao i to da shvate da samo stalnim i upornim radom mogu doći do uspeha i to ne samo u sportu, nego i životu uopšte.“