Smena mi je bila pri kraju. Jos samo desetak minuta i krećem sa pripremama za doček. Sutra je Nova godina, ja debelo zakasnio sa pripremama, ali nema veze. Ionako mi uvek fali vreme, to znaju vrlo dobro svi moji poznanici. Uvek kasnim, jer pokušavam da svima pomognem. No, to je već neka druga priča...
Tada je svratio moj prijatelj. Obično u smiraj dana izadje da "protegne noge", kako je uobičajavao da kaže. Nikad ne zna gde će da završi to "protezanje"!? Nekad u nekom kafiću, nekad svrati kod nekog, nekad samo prošeta po korzou. Večeras je svratio kod mene.
- Znao sam da radiš do 6, pa ako nemaš ništa pametnije hajde da "protegnemo noge". Ili ako ideš negde pešaka, ja ću da ti pravim društvo do tamo?
- Može - rekao sam - idem do nekih rodjaka, treba nešto da im izmajstorišem na brzaka, pa možemo do tamo zajedno. 15 minuta su odavde... Samo da se pozdravim s kolegom i idemo!
Izašli smo na ulicu. Prednovogodišnja ludnica je bila na vrhuncu. Ulični prodavci su pokušavali da iskoriste još ono malo vremena što im je ostalo da prodaju svoju robu, petarde su praštale na sve strane...
- Gde ćeš za doček - postavio mi je ono uobičajeno pitanje.
- Pa, u poverenju, tebi i mogu da kažem. Nemoj da širiš, sačuvaj za sebe. Krišom ću da čekam Novu godinu.
Pogledao me je zbunjeno. Logično, potpuno logično.
- Znaš, dolazi mi ona moja iz Beograda, ali tako da niko ne zna.
- Niko?
- Mislim na njene u Beogradu i babu ovde. A kakav smo grad ovde, ne bi me čudilo da baba odmah to sazna.
- Ha, stvarno... Te babe su uvek čudo, sve znaju. I kako misliš da krišom čekaš Novu godinu, kad će nekoliko milijardi ljudi da radi to isto?
- Skrovito je samo mesto. Ona i ja ćemo da čekamo sami. Prijatelj mi je pre par meseci otišao u inostranstvo da radi, a meni ostavio stan da ga pazim. Tamo ćemo da budemo!
Zastao je i pogledao me. Nisam uspeo da mu sa face pročitam šta mu prolazi kroz glavu! Videlo se samo da mu mozak radi 300 na sat...
- E, pa ja takvog tražim!
- !? - sad sam ja bio zbunjen.
- Pre par meseci ste nam baš ti i Gaga oslobodili mesto u kafiću. Vi ste upravo odlazili, a mi dolazili. E, ta kovrdžava dolazi kod mene za doček. Krišom!
Pogledao sam ga. Znam da ima sjajan smisao za humor i da mu treba milisekunda da počne nekog da zavitlava, a da zavitlavani toga nije ni svestan. Ćutao sam i pustio da priča dalje.
- Znaš da nije iz Leskovca, ma znaš celu priču!
Klimnuo sam glavom, ali mi još uvek ništa nije bilo jasno. Kao kroz maglu se sećam te devojke, mislim da ima sestru ili brata ovde...
- Koju priču - pitao sam - ima brata ili sestru ovde i to je sve što znam...
- Sestru. Nebitno. U stvari, jako bitno, jer sestra je poslednja osoba koja treba da zna gde je. Kako sestra ima i drugarice i drugove, uvek postoji opasnost da nastane kućni problem. Mislio sam da budemo kod mene, ali pošto si i ti u istoj situaciji, hajde da zajedno čekamo krišom Novu godinu!
Za minut smo sve dogovorili. Sutra u pola šest da dodje opet kod mene na posao, uzimamo kola od kolege da prevezemo klopu, piće i grickalice, sačekamo nju na stanici, pokupimo Gagu i odemo na doček!
Planovi su jedno, a realnost uvek nešto suprotno. Ja sam zaboravio da zatvorim prozor, pa je u stanu bilo hladno kao na ulici! Kad smo pokušali da krenemo autom, dobrih deset minuta smo pokušavali da menjač ubacimo u rikverc. Glupa tehnika, treba ga sa dva prsta podići na gore i onda pomerati... Naravno, tih deset minuta nam je svuda trebalo. Zakasnili smo na stanicu, srećom ona nije imali gde da ode, pa je morala da čeka. Onda smo trčali da kupujemo sokove u poslednji čas... Ali, nevažno... Sve su to sitnice. Njih sam ostavio u stanu, vratio kolegi auto i otišao po Gagu, nadajući se da se kod te drugarice zapričala i da ne primećuje da kasnim.
Nije primetila. Tačnije, primetila je, ali tek kad sam se pojavio na vratima.
- Pričam ti usput, hajdemo - rekoh i krenusmo.
Uz put sam ukratko prepričao prethodnih stotinak minuta. I da se pitam kako li je sada njima u hladnom stanu. Jer, grejanje više ne radi nego što radi...
Kad smo došli naišli smo na zaključana vrata. Pokušao sam da budem duhovit:
- Nije, valjda, da nisu mogli toliko da se uzdrže?
Ni posle dva minuta zvonjave i lupnjave niko ne otvara. Tek onda sam primetio na podu papirić, koji je, verovetno, loše zaglavljen u vratima, pao. Njegov rukopis, naravno.
"Otišli smo po grejalicu. Ključ od igloa je kod nas."
Za nepuna dva sata je ponoć, a mi ispred zaključanog stana! Ostavili smo onaj isti papirić u vratim sa porukom "mi smo u broju 32" i otišli tamo na kafu.
Nije im dugo trebalo, vratili su se. Pola jedanaest, može da počne doček...
Brzo je proletelo tih sat ipo. Pred samu ponoć nas dva kretena je uzelo po kutiju petardi i pravac - terasa! Gaga nas je samo pogledala i rekla:
- Momci, zar ne mislite da je glupo da dve devojke jedna drugoj prve čestitaju Novu godinu?
Pogledali smo se.
- U pravu si. Potpuno! Srećna Nova godina! Cmok-cmok-cmok.. I tebi, i tebi...
Trk na terasu!!!
I tako, protutnjalo veče, razilazimo se i pada dogovor da nas dvojica, kao džentlmeni sredimo stan sutradan...
E, tu mi je ispričao detalje:
- Kad smo krenuli na stanicu, da ona ode kući, išli smo nekim okolnim ulicama, sve u nadi da nećemo ni slučajno da sretnemo nekog ko je zna. Verovatnoća za to ogromna, idemo s kraja na kraj grada. I, naravno, sreli smo se sa neke dve koje je znaju. Izašli iza ugla, na desetak metara ispred nas ove prelaze ulicu. Srećom, nisu nam išle u susret, ali, kako to već biva, jedna se slučajno okrenula. Nisam siguran da li je nešto videla, jer smo se vratili iza zgrade. I to je smešno do bola. Ja idem ispred, za svaki slučaj, ona na pola metra iza mene. Samo sam se okrenuo u mestu i rekao joj "Nazad, brzo!" I kad sam, kao slučajno, nastavio dalje, vidim da ta poznanica vezuje pertlu na sred pešačkog prelaza i, onako ispod oka, gleda u nasem pravcu. Počeo sam da se smejem sebi u bradu i nastavio dalje. Sačekao sam da se izgube i mahnuo ovoj da nastavljamo dalje. Više ih nismo sreli. Čoveče, da mi je neko pričao da ću da se krijem za doček, da krišom pokušavam da dodjem do autobuske stanice... Kao da sam ilegalac u "Otpisanima"! Ali, ne žalim, nikad se lepše nisam proveo!!!
Tada je svratio moj prijatelj. Obično u smiraj dana izadje da "protegne noge", kako je uobičajavao da kaže. Nikad ne zna gde će da završi to "protezanje"!? Nekad u nekom kafiću, nekad svrati kod nekog, nekad samo prošeta po korzou. Večeras je svratio kod mene.
- Znao sam da radiš do 6, pa ako nemaš ništa pametnije hajde da "protegnemo noge". Ili ako ideš negde pešaka, ja ću da ti pravim društvo do tamo?
- Može - rekao sam - idem do nekih rodjaka, treba nešto da im izmajstorišem na brzaka, pa možemo do tamo zajedno. 15 minuta su odavde... Samo da se pozdravim s kolegom i idemo!
Izašli smo na ulicu. Prednovogodišnja ludnica je bila na vrhuncu. Ulični prodavci su pokušavali da iskoriste još ono malo vremena što im je ostalo da prodaju svoju robu, petarde su praštale na sve strane...
- Gde ćeš za doček - postavio mi je ono uobičajeno pitanje.
- Pa, u poverenju, tebi i mogu da kažem. Nemoj da širiš, sačuvaj za sebe. Krišom ću da čekam Novu godinu.
Pogledao me je zbunjeno. Logično, potpuno logično.
- Znaš, dolazi mi ona moja iz Beograda, ali tako da niko ne zna.
- Niko?
- Mislim na njene u Beogradu i babu ovde. A kakav smo grad ovde, ne bi me čudilo da baba odmah to sazna.
- Ha, stvarno... Te babe su uvek čudo, sve znaju. I kako misliš da krišom čekaš Novu godinu, kad će nekoliko milijardi ljudi da radi to isto?
- Skrovito je samo mesto. Ona i ja ćemo da čekamo sami. Prijatelj mi je pre par meseci otišao u inostranstvo da radi, a meni ostavio stan da ga pazim. Tamo ćemo da budemo!
Zastao je i pogledao me. Nisam uspeo da mu sa face pročitam šta mu prolazi kroz glavu! Videlo se samo da mu mozak radi 300 na sat...
- E, pa ja takvog tražim!
- !? - sad sam ja bio zbunjen.
- Pre par meseci ste nam baš ti i Gaga oslobodili mesto u kafiću. Vi ste upravo odlazili, a mi dolazili. E, ta kovrdžava dolazi kod mene za doček. Krišom!
Pogledao sam ga. Znam da ima sjajan smisao za humor i da mu treba milisekunda da počne nekog da zavitlava, a da zavitlavani toga nije ni svestan. Ćutao sam i pustio da priča dalje.
- Znaš da nije iz Leskovca, ma znaš celu priču!
Klimnuo sam glavom, ali mi još uvek ništa nije bilo jasno. Kao kroz maglu se sećam te devojke, mislim da ima sestru ili brata ovde...
- Koju priču - pitao sam - ima brata ili sestru ovde i to je sve što znam...
- Sestru. Nebitno. U stvari, jako bitno, jer sestra je poslednja osoba koja treba da zna gde je. Kako sestra ima i drugarice i drugove, uvek postoji opasnost da nastane kućni problem. Mislio sam da budemo kod mene, ali pošto si i ti u istoj situaciji, hajde da zajedno čekamo krišom Novu godinu!
Za minut smo sve dogovorili. Sutra u pola šest da dodje opet kod mene na posao, uzimamo kola od kolege da prevezemo klopu, piće i grickalice, sačekamo nju na stanici, pokupimo Gagu i odemo na doček!
Planovi su jedno, a realnost uvek nešto suprotno. Ja sam zaboravio da zatvorim prozor, pa je u stanu bilo hladno kao na ulici! Kad smo pokušali da krenemo autom, dobrih deset minuta smo pokušavali da menjač ubacimo u rikverc. Glupa tehnika, treba ga sa dva prsta podići na gore i onda pomerati... Naravno, tih deset minuta nam je svuda trebalo. Zakasnili smo na stanicu, srećom ona nije imali gde da ode, pa je morala da čeka. Onda smo trčali da kupujemo sokove u poslednji čas... Ali, nevažno... Sve su to sitnice. Njih sam ostavio u stanu, vratio kolegi auto i otišao po Gagu, nadajući se da se kod te drugarice zapričala i da ne primećuje da kasnim.
Nije primetila. Tačnije, primetila je, ali tek kad sam se pojavio na vratima.
- Pričam ti usput, hajdemo - rekoh i krenusmo.
Uz put sam ukratko prepričao prethodnih stotinak minuta. I da se pitam kako li je sada njima u hladnom stanu. Jer, grejanje više ne radi nego što radi...
Kad smo došli naišli smo na zaključana vrata. Pokušao sam da budem duhovit:
- Nije, valjda, da nisu mogli toliko da se uzdrže?
Ni posle dva minuta zvonjave i lupnjave niko ne otvara. Tek onda sam primetio na podu papirić, koji je, verovetno, loše zaglavljen u vratima, pao. Njegov rukopis, naravno.
"Otišli smo po grejalicu. Ključ od igloa je kod nas."
Za nepuna dva sata je ponoć, a mi ispred zaključanog stana! Ostavili smo onaj isti papirić u vratim sa porukom "mi smo u broju 32" i otišli tamo na kafu.
Nije im dugo trebalo, vratili su se. Pola jedanaest, može da počne doček...
Brzo je proletelo tih sat ipo. Pred samu ponoć nas dva kretena je uzelo po kutiju petardi i pravac - terasa! Gaga nas je samo pogledala i rekla:
- Momci, zar ne mislite da je glupo da dve devojke jedna drugoj prve čestitaju Novu godinu?
Pogledali smo se.
- U pravu si. Potpuno! Srećna Nova godina! Cmok-cmok-cmok.. I tebi, i tebi...
Trk na terasu!!!
I tako, protutnjalo veče, razilazimo se i pada dogovor da nas dvojica, kao džentlmeni sredimo stan sutradan...
E, tu mi je ispričao detalje:
- Kad smo krenuli na stanicu, da ona ode kući, išli smo nekim okolnim ulicama, sve u nadi da nećemo ni slučajno da sretnemo nekog ko je zna. Verovatnoća za to ogromna, idemo s kraja na kraj grada. I, naravno, sreli smo se sa neke dve koje je znaju. Izašli iza ugla, na desetak metara ispred nas ove prelaze ulicu. Srećom, nisu nam išle u susret, ali, kako to već biva, jedna se slučajno okrenula. Nisam siguran da li je nešto videla, jer smo se vratili iza zgrade. I to je smešno do bola. Ja idem ispred, za svaki slučaj, ona na pola metra iza mene. Samo sam se okrenuo u mestu i rekao joj "Nazad, brzo!" I kad sam, kao slučajno, nastavio dalje, vidim da ta poznanica vezuje pertlu na sred pešačkog prelaza i, onako ispod oka, gleda u nasem pravcu. Počeo sam da se smejem sebi u bradu i nastavio dalje. Sačekao sam da se izgube i mahnuo ovoj da nastavljamo dalje. Više ih nismo sreli. Čoveče, da mi je neko pričao da ću da se krijem za doček, da krišom pokušavam da dodjem do autobuske stanice... Kao da sam ilegalac u "Otpisanima"! Ali, ne žalim, nikad se lepše nisam proveo!!!
