NOVANAŠA REČ, 4.4.2025.

„U Budimpeštu? Savion? Jali? Lele...“ 

I.S. kada je saznao da ide u Budimpeštu

 

POŠALjI I.S. NEGDE, PA SEDI I PLAČI

 

Sreda je u medijskom žargonu „Dan D“ za „Novu Našu reč“. Tog dana novina ide u prelom, pa u štampu. Obično u periodu 9-10 ujutru se vrte telefoni, uredništvo se dogovara da li ima još koji tekst, šta ima od dešavanja tog dana, koliko prostora da se ostavi za to i slične stvari... Kada me je oko 14 časova pozvala urednica očekivao sam razgovor na takvu temu. Greška... Usledilo je pitanje „Hoćeš da ideš u Budimpeštu?“

I.S.: Koju Budimpeštu?

Urednica: Koliko znam postoji samo ova jedna u Mađarskoj...

I.S.:Što?

Urednica: Imamo neki seminar.

I.S.: Moram li ja?

Urednica: Trebala je da ide jedna koleginica, razbolela se, ne može, moraš ti.

I.S.: Kad se ide?

Urednica: U petak.

I.S.: Pa to je prekosutra...

Urednica: Tako je. Javi se na ovaj broj telefona, ja javljam da ideš ti...

Ljubazna koleginica kojoj sam se koliko odmah javio mi je ukratko rekla šta treba da joj pošaljem od podataka i nekih sat ipo kasnije mi na mejl stiže potvrda da mi je rezervisana avionska karta, let je u 20:00. Tu je i podatak da mogu u avion da unesem jednu torbu te i te veličine, kao i dodatni mali komad prtljaga ili predmet koji može da se smesti ispod sedišta iza kojeg sedite. Znači, otprilike, mogu da ponesem dva ranca, u jedan pakujem laptop i torbicu u kojoj je fotoaparat i diktafon, a u drugom, plavom, garderoba, neseseri u kojima su razni punjači i pribor za ličnu higijenu. Četvrtak mi je protekao u pripremana, planovima... I važno saopštenje urednice da ne brinem, zamolila je koleginice da brinu o meni, Budimpešta je veliki grad, da se ne izgubim negde. Kažem da nema potrebe za brigu, nosim sa sobom 50 evra za taksi. Verujem da, gde god da budem u Budimpešti, taksi će za te pare da me odveze do ambasade Srbije, a kad dođem tamo neka me vraćaju u Srbiju kako znaju i umeju.

AERODROM U BEOGRADU I LET

Okupila se ekipa koja ide za Budimpeštu, nas osam. Ja letim prvi put avionom, a na pitanje da li se plašim leta, citiram pokojnog Đošu iz jedne predstave:

„Nije mene stra od letenje, mene je stra od padanje!“

I tu kreće priča o iskustvima. Kolega kaže da redovno prati emisije o avionskim katastrofama, dosta je upućen u tematiku rušenja, koleginica se priseća da li se srušio neki avion AirSerbie, JAT-a, kako se već zovu... Kaže kolega da se ljudi plaše leta u avionu zato što, u stvari, nemaju kontrolu. Jednostavno, od tebe ništa ne zavisi, nego od nekog pilota. Kaže koleginica da i u autobusu od tebe ništa ne zavisi, nego od vozača.

Kolega: Da, ali ja vozača vidim, pa mi je to neka uteha. Mislim da bih se manje plašio da sam u kabini sa pilotom i da gledam šta on radi...

I.S.: Otkud znaš šta on radi, pipka onu dugmad, smeška ti se, kaže sve je u redu, a ovion propada gore-dole... Vidiš da se osmehuje, a on, u stvari, ima facijalni grč koji izgleda kao osmeh...“

Zaključujemo da smo stvarno našli temu o kojoj ćemo da pričamo... I kad ćemo o tome da pričamo...

Čekiramo karte, mere nam težinu prtljaga. Ja prebacio težinu za nekih 300 grama. Neću valjda da moram da odvadim nešto? Kaže ljubazna gospođa da će da me pusti sve je u redu... Polako krećemo sa pripremama za ukrcavanje. Prilazimo delu gde treba da pregledaju šta imamo sa sobom. Stavljamo torbe u plastične kadice, jakne, kaiševe s pantalona, a pojedine koleginice i čizme. Kadice idu niz traku na skener, a mi na lični pregled. Prolazim to bez problema, a onda shvatam da je onaj moj plavi ranac izdvojen u stranu. Baja koji stoji pored njega pita čiji je, kažem da je moj...

Baja: Imate makaze u rancu.

I.S.: (totalno zbunjeno) Makaze?!

Baja: Da, makaze. Hoćete li vi da otvorite ranac ili dozvoljavate da ja to učinim?

On je nekih dva metra od mene, da se ne bi pružali preko ove trake, kažem da slobodno otvori, ne krijem ništa, ne kontam i dalje o kakvim makazama govori. On otvara ranac i vadi baštenske makaze umotane u običnu najlon kesu. Kakav fleš, kao u seriji „Grlom u jagode“... Tog marta 2024. godine sam išao kod brata, poneo neke stvari kod njega, kao i te baštenske makaze da orežem ruže koje su u dvorištu. Kad sam pošao kući stavio sam makaze u džep ranca i zaboravio na to. Letos sam ih tražio, prekopao kuću, shvatio da sam ih zaturio negde i kupio nove. Za ove sam bio siguran da ću kad-tad da ih nađem, kako to već biva, kad mi ne trebaju. I stvarno sam ih našao kad mi nisu trebale.

Baja: Ovo ne možete da unesete u avion, moramo da vam oduzmemo.

I.S.: Oduzmi... (Suzdržavam se da ne kažem kako su Mađari verovatno orezali ruže, šta znam koliko voli duhovite sagovornike...)

Baja: Imate i neku bocu u kojoj je tečnost...

I.S.: Kakvu bocu?

Baja: Ovu.

I.S.: Pa to je pena za brijanje...

Baja: Dozvoljeno je 100 mililitara, a ova boca ima 200 mililitara.

I.S.: Niko mi nije rekao za to. I šta sad, da odvadim do 100 mililitara?

Baja: Moramo i ovo da oduzmemo. A imate i žilet.

I.S.: Žilet?

Baja vadi aparat za brijanje. E, tu se već spremam da napravim cirkus ako mu padne na pamet da mi i to oduzme, jer je brijač uspomena od oca. On, ipak, samo vadi žilet i vraća mašinicu u neseser.

Baja: Imate li, možda, još neki žilet?

I.S.: Brate, ne smem ništa da kažem. Koliko znam nemam, ali to sam mislio i za makaze, pa ih ti pronađe... Ko zna šta još imam u tom rancu...

Srećom, nije imalo ništa više za plenidbu. Uredno mi je poželeo srećan put i prijatan let. Ulazimo u avion, ljubazne stjuardese, sve po protokolu... Uzlećemo, a s obzirom da je padala kiša, brzo se izgubio Beograd iz vida, kroz prozore se ne vidi ništa, osim crnog mraka. Do Budimpešte ima nekih 30-ak minuta leta. I, izgleda, pilot namerno vozi po rupama, dosta smo se truckali. Slećemo na aerodrom u Budimpeštu, malo je jače tresnuo o pistu, kako mi se čini, a onda počeo da šekuka levo desno... Sve to traje nekoliko sekundi, avion je počeo da klizi niz pistu, te da polako usporava dok nije konačno stao. Izlazimo, a koleginica koja je desetak puta letela avionom kaže da gore spuštanje nije doživela. Izgleda da sam ja srećan što nemam pojma kako izgleda normalno sletanje, pa mi je sve normalno.

HOTEL U BUDIMPEŠTI

U hotel smo stigli oko 11 uveče. Molim koleginicu da bude tu za svaki slučaj, šta znam šta će da me pitaju, a tanak sam sa engleskim... Ko da sam znao. Mlađano Mađarče Adam uzima moj pasoš, kucka u kompjuteru nešto, pa gleda opet pasoš, pa opet kompjuter, pa zove starijeg kolegu Julia, opet gledaju u kompjuter i nešto pričaju na mađarskom. Svašta mi prolazi kroz glavu, valjda nije Baja s beogradskog aerodroma dojavio da im dolazi potencijalni terorista?!?! Kažem koleginici da nešto nije u redu, ona pita zašto mislim tako?

I.S.: Pazi, koleginica pre mene je za ovo vreme dobila onu karticu što služi kao ključ za sobu, objasnili su joj od kad je doručak, koja je šifra za internet, a meni se još ne obraćaju. Obratili su se. Nema je moja rezevacija. Okreću i ekran da vidimo da me nema. Proveravamo da nije, možda, rezervacija na ime koleginice koja je odustala. Nije. Zovemo Petera, koji je tu kao organizator i domaćin, kreće objašnjavanje na mađarskom. Peter vadi mobilni i pokazuje potvrdu da je rezervisana soba na moje ime. Mislim, lepo je to, ali treba da budem u njihovom kompjuteru.... Kaže da ne brinem, ima on kući slobodnu sobu, spavaću kod njega ako baš ne rešimo problem. Ma, na kraju ima da se vratim na aerodrom, da živim kao Tom Henks u onom filmu. Pritom ja, za razliku od Toma, treba da preživim do ponedeljka, kad se vraćamo. Došla je i neka gospođa, očigledno neka šefica, pa je ona zvala nekog, priča traje nekoliko minuta. Kaže Peter da izgleda imam sreće, pominju neki apartman da me tamo smeste, tako da ću da prođem najbolje od 50-ak učesnika. Kiselo se osmehujem, kažem da neću da živim ovde, biću tu tri noći, svejedno mi je da li je apartman ili nije, važno je da ima krevet. Rešili problem, ljubazno me pitaju da li pristajem da me smeste prve noći u apartman, a sutradan da mi obezbede sobu koja je trebala da bude rezervisana. Naravno da pristajem, glupo da pravim probleme. Ipak ja ovde predstavljam Leskovac i Srbiju, ne ide da svašta misle o nama. I tako sam utvrdio da se obična soba i apartman razlikuju u dve stvari. Apartman ima nešto što bi moglo da bude kao dnevna soba sa velikim televizorom i muzičkom linijom i u kupatilu imaju, pored kade i tuš kabinu.

SUBOTA VEČE

Kažu organizatori da nam je večera obezbeđena u nekom njihovom mondenskom okupljalištu, gde ćemo da odemo svi na druženje. I da je do tamo dobrih 6-7 kilometara. Večera u 19 časova, već oko 21 smo krenuli nazad. Pešice, jer smo hteli da prošetamo Budimpeštom. Kolega kaže da odemo do Trga heroja, a posle taksijem nazad, jer je i taj trg udaljen nekoliko kilometara... Sreća pa postoji oni vodiči na mobilnim telefonima, te smo znali gde idemo. Ja izlažem onaj moj plan o taksiju, 50 evra i srpskoj ambasadi. Slažu se sa mnom. Dolazimo i do Trga heroja, kad odjednom vidimo veliku srpsku zastavu! Ambasada je odmah pored. Primećujemo da je mrak, verovatno ne rade subotom uveče. Da odemo da im lupamo na vrata i pitamo što ne rade kad smo mi tu? Kolega zove taksi, do hotela tričavih 37 evra. Stvarno je daleko hotel...

POVRATAK

Dolazimo na budimpeštanski aerodrom. Kažu da je to jedan manji aerodrom. Ulazimo u zgradu, treba da čekiramo karte na šalterima 36 ili 37. Stojimo pored šaltera 3, idemo dalje, 4, 5, 6, 7... Dolazimo do 34 i više nema šaltera?! Ljubazno osoblje kaže da je se vratimo nazad, kod prvog šaltera da produžimo pravo hodnikom, pa na kraju... Na kraju hodnika počinje se od šaltera broj 70... Mali aerodrom, ali ga mi ispešačili uzduž i popreko. Sa težinom nemam problema, povadili makaze, bočicu i žilet u Beogradu, taman da ne brinem. Dolazimo na onaj deo gde treba da pregledaju šta ćemo da unosimo u avion. Opet plastične kadice, stavljam jedan ranac i jaknu u jednu, plavi ranac u drugu. Prolaze skener, plavi ranac se opet odvaja. Šta sada ima, a da nije bilo izvađeno u Beogradu? Opet ljubazna radnica kaže da ima nešto u rancu što im je sumnjivo, da li može da ga otvori. Naravno da se slažem, a živ nisam da saznam šta je to sumnjivo. Nisam kolonjsku vodu (78 mililitara, piše na bočici) i pastu za zube stavio u providnu kesu. Ona je to uradila i sve je bilo u redu. Polećemo za Beograd u 15:15, možda koji minut kasnije, letimo iznad oblaka. Nežno prizemljenje u Beogradu, kažu ovi iskusniji baš kako treba...

Falim te Bože, pa se sve nekako završi bez hapšenja zbog terorizma.