Pročitao sam negde, davno, kako se oči odmaraju gledanjem u daljinu. Setio sam se toga kada sam prvi put seo na tu klupu. Baš je pogled u daljinu! Na desetine kilometara... Neke planine na kraju horizonta... I lep, sunčan dan, bez oblaka.
Posle sam često dolazio tu. Sam ili ne, svejedno mi je. Ta klupa je davala neku smirenost, pomagala da sredim misli. Delovala je ponekad nadrealno, nekako izgubljeno, ali uvek je bila tu kad sam trebao tajm-aut u životu.
Sećam se, tako, ona i ja sedimo. Grickamo neke grickalice, pijuckamo sok iz limenke. Vreme ratno, bombardovanje uveliko nad Srbijom. Tog trena vedro nebo, nigde aviona, nigde nikoga. Mi sedimo, pričamo o nevažnim stvarima. Ja o anegdotama sa Kosova, gde sam privremeno stacioniran, ona o anegdotama iz kuće i komšiluka. Ne pominjemo nas, ne pominjemo sutra... Raspravljamo se o tome da li je ljubav ako dopustiš drugoj strani da te ujede, jer ona to voli?!
Setio sam se i čuvenog Devetog marta! Večna tema da li je trebalo ići do kraja? Do kog kraja? Pre bi to bio naš kraj, jer je vojska i policija bila na drugoj strani. Prosto, vršiti puč bez vojske i policije na svojoj strani?!
Olimijske igre u Barseloni 1992' bez nas. Tu me je raspad zemlje najviše pogodio. Ko se seća one naše štafete 4X400 metara? Slobodan Branković, Dejan Jovković, Nenad Đurović i Ismail Mačev! Godinu dana ranije, na svetskom prvenstvu u Tokiju, bili su prva bela štafeta koja je trčala brže od tri minuta, 2:59:95! Ovde su bili zreli za medalju. Vratili ih sa igara, dozvolivši im da trče pojedinačno, ko na 200, ko na 400 metara, kao pojedinci bez svoje države, da predstavljaju samo sebe, pod olimpijskom zastavom. Ili košarkaška reprezentacija? Mala je kugla zemaljska, nemamo dostojnog takmaca. NBA šalje svoje najzaslužnije igrače da vrate zlato! Najzaslužnije, ne i najbolje, jer je pola njihove reprezentacije sastavljeno od «penzionera», koji su prestali da igraju, ili bili povređeni plus Kristijan Lejtner, koji tek treba da zaigra u NBA. Bre, verujem da bi im ona naša ekipa barem zagorčala život, ako ništa drugo. Svi su s njima igrali koliko da prođe vreme, predali se još dok su izlazili na parket. Ne verujem da bi Divac, Kukoč, Rađa, Danilović, Đorđević... tako.
Ili kad sam se pitao kako je moguće da neko čeka nekog nekoliko godina, a da nema vesti o njemu? Kakva je to ljubav? Realna? Pa zato je i pominju samo u bajkama.
A tek država koja ubija talente, ne dajući im ni promil šanse da se dokažu u svojoj zemlji? Sem ako nisu moralno-političko podobni, razume se...
Jednom sam svojoj devojci poklonio nešto. Otprilike u vrednosti pola moje plate. I čuo sam, sasvim slučajno, kako joj majka objašnjava da sad ja moram da se «pokažem». Šta sam uradio u tom slučaju? Seo na klupu i «kulirao». Ja da se pokazujem? Samo sam skupio na gomilu neke godišnjice, rođendane, slučajne susrete koji su trebali da se završe poklonom, a nisu. Nikad njenoj majci nisam rekao da moj stil nije materijalno dokazivanje. Možda sam trebao... Očigledno da nisam dovoljno dugo odsedeo na klupi sa koje se vidi grad.
Dakle, nađite svoju klupu.
Нема коментара:
Постави коментар