Samo ponekad

Ponekad me ubije samoća, pa čitam knjige, gledam filmove... I ne vidim ništa, fali mi koncentracija. Prosto mi beže slova, igraju svoju igru, dok pokušavamda ih ulovim i skrenem misli na nevažne stvari. Ne uspeva.
A opet, ima dana kada mi samoća savršeno odgovara. Nema nikoga, na miru mogu da čitam knjige, gledam filmove... Sedim na terasi, gledam grad koji drema, pijuckam koka-kolu, udišem proleće...
Nikako nisam mogao da shvatim kako je to moguće, da budem ponekad ovakav, ponekad onakav. Samom sebi sam bio nejasan. I onda mi je sinulo! Preseklo me poput minje to shvatanje da ne gledam gde treba, da sam otupeo osećanja zatvorivši vrata koja ne vode do razuma. Ogromna, metalna, blindirana vrata osećanja!
Shvatio sam da samo ti ponekad prodješ tim hodnicima, ne traživši ključ. Prošetaš laganim korakom, nasmešiš se, prozboriš koju i odeš ne zatvorivši vrata u suton, praćena tajnom. I nigde brave, nigde zida da te spreči da prodješ. Sve imaš otključano, sve ti je ponudjeno kao na dlanu.
I samo tada, dok šetaš kroz mene, nisam svoj i ne želim samoću. Hoću da budem tvoj. Samo tad i samo ponekad.