Nisam primetio kada je ušla. Milion puta sam rekao sebi zaključaj vrata i ostavi ključ u bravu i sto miliona puta to nisam uradio. Navikao sam da zaključam vrata i ključ stavim u džep, ma s koje strane vrata bio. Zato ona uvek upada kako i kad hoće. Istina, retko, jednom u mesec-dva, kad joj obaveze dozvole da svrati.
Dobro, nije ona nešto loše u ovoj priči, sam sam kriv. Trenutak popustljivosti i dao sam joj ključ rekavši da je to ključ od stana, ne od srca, neka pazi šta radi s njim. Više je to bilo da sebi skinem obavezu s vrata, jer ona, ponekad, nije znala do poslednjeg trenutka da će da svrati, ja možda ne budem kući, pa da ne dreždi pred vratima dok dodjem... Ili majstor preskoči par stanica, pa ona dodje ranije, a ja... ja odlutao po običaju... Ili joj propadne plan da me iznenadi...
- Spavaš li? - ponovila je.
- Jok, ti spavaš... Ko može da spava kad treskaš vratima...
- Ne lupaj... Baš sam bila tiha. Hoćeš kafu? - već je stavljala džezvu na šporet.
- Naravno... Nešto te gledam i razmišljam. Ti si se baš odomaćila! A da skuvaš i ručak?
- Šta bi da jedeš?
- Musaku! - to mi je prvo palo na pamet.
- Dogovoreno! Gde su ti sastojci?
- Koji?
- Mleveno meso, krompir, začini, crni luk...
- Ono prvo u mesari, drugo i četvrto na pijaci, treće u prodavnici...
- Torbu u ruke i kreći u nabavku!
- Ma, ti si luda. Nemamo vremena, otići će ti autobus, pa ću morati da se žrtvujem i vozim te do kuće!
- Ne brini ti za mene. Idem onim poslednjim, a on kreće za pet sati, tako da... Trk!
- Ne mora musaka, može i makarone!
- Mora! Neću da misliš da ne znam ništa da skuvam...
- Šta ćeš ti da radiš dok se ne vratim?
- Nije tvoja briga...
- Jao, ti luda, ja još ludji kad pristajem na ovo... Nemoj da mi upališ stan!
Pogledao sam je sa smeškom. I otišao u nabavku. Vratio sam se brzo, jedva da je prošlo pola sata. Tiho ušao u stan i pogledao ka krevetu. Znao sam! Zaspala je uz neki reprizni talk-show na tv.
- Spavaš li?
Ritam disanja je govorio da spava...
- Spavaš li?
Nisam imao srca da je probudim. Seo sam u fotelju kraj kreveta i gledao u nju. Pijuckao sam polako onu kafu koju mi je skuvala... Naizgled mirna, izvan svakog ružnog sna... A u stvari preživljavala je po ko zna koji put neke pogrešne životne odluke... Takve da kafu pijemo jednom u mesec-dva, kad joj obaveze to dozvole...
- Spavaš li? Spavaj, andjele, ovde barem to možeš...
Dobro, nije ona nešto loše u ovoj priči, sam sam kriv. Trenutak popustljivosti i dao sam joj ključ rekavši da je to ključ od stana, ne od srca, neka pazi šta radi s njim. Više je to bilo da sebi skinem obavezu s vrata, jer ona, ponekad, nije znala do poslednjeg trenutka da će da svrati, ja možda ne budem kući, pa da ne dreždi pred vratima dok dodjem... Ili majstor preskoči par stanica, pa ona dodje ranije, a ja... ja odlutao po običaju... Ili joj propadne plan da me iznenadi...
- Spavaš li? - ponovila je.
- Jok, ti spavaš... Ko može da spava kad treskaš vratima...
- Ne lupaj... Baš sam bila tiha. Hoćeš kafu? - već je stavljala džezvu na šporet.
- Naravno... Nešto te gledam i razmišljam. Ti si se baš odomaćila! A da skuvaš i ručak?
- Šta bi da jedeš?
- Musaku! - to mi je prvo palo na pamet.
- Dogovoreno! Gde su ti sastojci?
- Koji?
- Mleveno meso, krompir, začini, crni luk...
- Ono prvo u mesari, drugo i četvrto na pijaci, treće u prodavnici...
- Torbu u ruke i kreći u nabavku!
- Ma, ti si luda. Nemamo vremena, otići će ti autobus, pa ću morati da se žrtvujem i vozim te do kuće!
- Ne brini ti za mene. Idem onim poslednjim, a on kreće za pet sati, tako da... Trk!
- Ne mora musaka, može i makarone!
- Mora! Neću da misliš da ne znam ništa da skuvam...
- Šta ćeš ti da radiš dok se ne vratim?
- Nije tvoja briga...
- Jao, ti luda, ja još ludji kad pristajem na ovo... Nemoj da mi upališ stan!
Pogledao sam je sa smeškom. I otišao u nabavku. Vratio sam se brzo, jedva da je prošlo pola sata. Tiho ušao u stan i pogledao ka krevetu. Znao sam! Zaspala je uz neki reprizni talk-show na tv.
- Spavaš li?
Ritam disanja je govorio da spava...
- Spavaš li?
Nisam imao srca da je probudim. Seo sam u fotelju kraj kreveta i gledao u nju. Pijuckao sam polako onu kafu koju mi je skuvala... Naizgled mirna, izvan svakog ružnog sna... A u stvari preživljavala je po ko zna koji put neke pogrešne životne odluke... Takve da kafu pijemo jednom u mesec-dva, kad joj obaveze to dozvole...
- Spavaš li? Spavaj, andjele, ovde barem to možeš...
Нема коментара:
Постави коментар